O PREVODIMA

Čini se da lepa ideja o svetskoj književnosti u prevodu na nemački
postepeno prelazi u karikaturu. Kod esteta i bibliofila, kao i kod fabrikanata robe za široku potrošnju, sve je češće u modi postupak iznošenja na tržište proizvoda uglavnom niže vrednosti. Najavljuju se bučno, s manirom otkrovenja. Neki od ovih prevoda sigurno imaju vrednost i smisao pa je sasvim razumljivo da pesnika snažnog talenta to mami da na nemačkom jeziku iznese potvrde, francuske, španske i italijanske poezije.. Meñu brojnim prevodima Verlena, Bodlera, Kardučija, Heredije, Ferhairena i Brauninga, neki su doista talentovani,
premda su gotovo svi načinjeni radi ponovnog uživanja samih pesnikaprevodllaca, pošto je njihova ukupna vrednost normalna. Talenat se nalazi u momentu borbe dva jezika čiju isprepletanost i napon razume zapravo samo onaj koji lično radi na njima. Suština jedne pesme u stihovima, kod prevoda sa romanskih jezika, redovno se gubi i prilikom najboljeg prenošenja; u najboljem slučaju, sadrži nešto novo, nešto što sa originalom ima srodnosti samo još u atmosferi. Prevesti, na primer, dobar italijanski sonet na nemački, tako da ostane
stroga forma koja neće silovati recima, naprosto je nemoguće. Pesnik pritom može mnogo da nauči i možda je korist sadržana u tome. Ali, original gubi suštinu.
Uz ove umetničke prevode ima i bezbroj nekorisnih prevoda osrednjih
francuskih i drugih inostranih romana. Oni su štetni u svakom pogledu.
Priča o »svetskoj književnosti« postaće smešna čim se stekne uvid u
bibliografiju naših prevoda, u masu šunda i poluumetnina, a bez ijednog dobrog i kompletnog Gogolja, Flobera, Turgenjeva i drugih. To pada na dušu našim izdavačima koji upravo na ovom području deluju čudnovato nedogovoreno i neplanski.
(1908)