Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

Apokaliptični monolog

Apokaliptični monolog
Za najkrupniju stvar jos sam bio isuvise mekan. Da sam imao sigurnost trogodisnjeg deteta! Kako sam postao malodušan! Trazio sam grcku, trazio sam istocnu besmrtnost. Kako je to malo. Nisam bio dovoljno velikodufan da smatram sebe dostojnim svih besmrtnosti.

                                   Apokaliptični monolog

1

Zeleo bih da pojacam svoju budnost koliko god je moguce i da je nikad ne izgubim, kako bih u trenutku smrti mogao da prozivim potpunu veli­ canstvenost ostvarivanja duse.

Ranije sam svake godine bar jednom, makar samo na nekoliko sedmica, morao da se povlacim. Vestackim harmonizovanjem spoljnih okolnosti us­ pevao bih da stvorim onaj grcki mir na cijoj je povdini bljefatala smirena vedrina strahovite cari i kroz nju nije probijala vulkanska tutnjava koja je bila ispod. Samo tada bih znao gde sam i sta radim. Na zivot se ne mofo naviCi. Srdito i eudeCi se grozio sam se onih koji cak ni u detinjstvu nikada nisu osecali da se na zivot ne mofo priviCi, kao na vino, fone iii na Boga. Nar­ kotike nisam koristio. Zbog toga je trebalo da zivim strasno onako kao sto se voli naga boginja. Ako se nisam dovoljno euvao od spoljne privlaenosti, nije mi pretila opasnost od zamora, nego od vatre kroz koju se nije moglo proCi bez tdkih opekotina.

Odavno je nestala iluzija da zivim u pouzdano omedenom svetu. Stvarnost je magicna i popusta pod i najmanjim pokretom eovekovog htenja. Zar nije ufasno sto se ostvaruju sve eovekove folje? Bio sam na sred okeana. I nestala je moja glupa nada da je smrt unistenje.

Mnogo godina nisam imao prilike da se smirim. Nisam mogao da pripre­ mim meru. Morao sam da jurim, jurim, izgleda sve do potpune iscrpljenosti.

Sada je ipak stiglo vreme. Stiglo je u osobenom vidu: kao umereno inte­ resovanje slicno hladovitom izvoru, bez pristrasnosti, kao istorijska radozna­ lost - ko Ii behu preci ovog zivota. Izgledali SU mi kao preci i ocevi, kao uklonjene inkarnacije, kao sopstvena oblicja koja su zamrla pre vremena, kao nepoznati prema kojima sam vec bio nepoverljiv.

U konstantnoj atmosferi smrti minulo je sedam godina. Nada mnom su se nadnosile takve pretnje da sam s uzasom preko glave preturao vekove za nekoliko sedmica i milenije za godinu dana. Na koncu je usledio slam.

  • Smrt me nije kosnula i zbog toga sam ovde. Otkako je u meni nastala svest o stranoj nepriviknutosti na zivot, postao sam jos bezbrizniji, jer sam se na8ao u takvom zivotu koji uopste nisam oseeao kao svoj. On izvorno vise nije pripadao meni. On je vec tu kao jos jedno jelo posle rucka, jelo koje nije bilo na jelovniku. Jos je mnogo manje prinadleznost nego sto je pre toga bio kada se ponekad, ipak, de8avalo da sam imao zahteve i postavljao pretenzije. Od tog trenutka nikada nije nestajala magiena eudotvornost mag zivota. Zivot nije razumljiv sam po sebi. Zato sto, kao sto se negda govorilo, zivot ne obelefava prirodnost, nego ear. Ziveti znaci biti potresen, znaci biti u besves­ nosti, biti uzdrman, znaci biti iseupan s korenjem, znaci muciti se i besneti zbog iznenadenja i divljenja, zbog bola i zbunjenosti, zbog uzasa i radosti, zbog idilienosti i straha, zbog patnje i uzivanja. Nista nije neprirodnije od zivota. Zivot je milost. A to sam sada saznao kada je on to zaista i postao. Ja sam ovde zbog milosrda, sto je gotovo slueajno i nesaznatljivo eudo.

Sada su se okolnosti same od sebe uprostile. Nije ih trebalo vestacki har­ monizovati. Postale su jednostavne kao zivot sveca iiilude koji odaberu pros­ jacenje. Sva svoja zemna dobra izgubio sam i to tako mnogo da se nije moglo ni pomisljati na nadoknadu. Odustao sam. Zbog ovakve egzistencije sanjasina konaeno sam dofao do vazduha. Vise me nista ne ometa da sa svojom bogi­ njom zivim u strasnoj ljubavi, toliko koliko god mogu. Tome je doprinelo i gotovo ludo zdravlje koje je postajalo vece, sto je opijenost bila dublja.

u ovo doba prvi put sam pomislio sta to znaCi ako eovek umre nepri­

premljen. Sa svojom amortizovanom inkamacijom nasao sam se u neobienim odnosima. U njima ne bih uspeo da umrem. Oni bi jedino mogli umreti umes­ to mene i da me ostave u skripcu. Sada je situacija drugacija. Video sam kroz stara oblicja, ali zato nisam prisan ni s novim oblicjem.

Budnost bih nazvao entuzijazmom profotim blizinom smrti. Ne prilepiti se ni za sta sto je sporedno i suvifoo, pogotovo ni zu 'sta sto je posed i vlasnistvo, sto je zasluga i vrlina, superiornost i prevashodnost, prilika i uzrok za oholost i tastinu, nista stoje vise znanja i prpofoosti i starmalosti, nikakvog tajnog skladista i skrovista, skrivenog blaga, stedne knjizice, osiguranja zivota i stovarista zivotnih namirnica. Sto eovek vise ima, on je siromasniji. Sem zanosa sanjasina on nema nista. To je sada poslednje lice. Poslednje? Ne znam. Entuzijazam s kojim se mofo prestupiti preko praga i proziveti ispu­ njenje duse u svoj njenoj velicanstvenosti.

2

Iz poslednje svoje inkarancije izasao sam oprljen blizinom unistenja.

Jedno je biti uniSten a drugo umreti. Jedno je besmisleno i nesvesno se stropostati u nista a drugo budno prestupiti. Stvarnost smrti prozima i najdublje slojeve egzistencije. Tako trijumfalno, koliko ja znam, niko nije umeo da umre. Uzalud bi i bilo da se tome nadam uz svoje sada8nje sposobnosti. Ali bih voleo da dozivim veliku svetlost, da ne umrem nespreman i ne slu­ cajno. Sazreti. Ripeness is all. Sekspir kaze da najviSe sto eovek maze postiCi jeste da sazri. Ako bude mek i krotak, prhak i sipak, ako ne bezi, nego ide u susret onome cemu i inace mora da popusti. Paziti da eovek ne pogresi i da ne uzmakne kao oni koji u trenutku prestupa odbace zivot i ponovo se sklup­ caju, kao oparano pletivo, koji umru i za trenutak prozive unazad ceo svoj zivot.

To je onaj ispit koji eovek prezivljava u snu. Od bezbroj gluposti moderne psihologije jedna je od najvecih sto san ispita smatra eroticnim snom. Sta je smisao necega u erotici ako se eovek nije pripremio? Sta je smisao necega ako ne ume da odgovori? Odnosno ako padne? Strah od impotencije? Erot­ ski akt prosto nije ispit zato jer nikada nije prinuda, nego je pod znakom slobode.

Drevne knjige mrtvih znale SU 0 cemu je rec. uEgiptu je postojalo ucenje

da na pragu pocinje ispitivanje eoveka, postavljaju mu se neuobicajena pita­ nja, na lieu mesta mora da razresi prave zagonetke, da imenuje ex tempore bica koja nikada nije video, da prepozna poznanike koji su prerukni, da nade ispravan smer na cudnim putevima, da ne zaluta u lavirintu, da govori ca­ robne i magicne reci. San zna da eovek polozi ispit ako stupi preko praga. Ovde je obrazlozeno ako je neko nespreman iii ako ne zna lekciju iii ako ne zna da odgovori. Jeste, ovde zaista ima smisla ako eovek padne iii ako prode, stupa u visi razred iii ga falju da ponavlja iii je polozio ispit zrelosti. Ripeness is all.

Jedini nacin pripremanja je da eovek pojacava svoju budnost i da se vezba kako je nikada ne bi izgubio. Drevni su to nazivali filozofijom i govorili da filozofirati ne znaci drugo do pripremati se za smrt.

U trenutku smrti eovekov se zivot za kratko vreme u punoj celini i odjed­ nom zaokruzi. To bi trebalo tako zamisliti da svaki zalogaj hleba, svaka kap mleka, mesa i voce, kolaci i vino, voda i riba i povrce i supa i salata i slanina i sir, sve sto je igda pojedeno i popijeno, one stotine i hiljade kilograma iii tona, iii buradi jela i pica odjednom dospevaju u moje bice i iznenada zivim u prostoru kao da se sva ova hrana koju sam pojeo na neko vreme vratila u mene. Ali ne hrana, nego iskustvo. U tom trenu u meni se javlja, pocev od prvog zivotnog iskustva u majcinoj utrobi pa do smrti, svako predosecanje, slutnja, instinkt, folja, fodnja i strast, pojavljuje se svaki ukus koji sam ikada doziveo i svaki miris, i onaj koji sam osetio na majcinoj dojci, i onaj s usana drage, onaj s letnjeg pristranka u boriku, i onaj zadah iz rata medu lesevima koji se raspadaju, javlja se svaka rec koju sam cuo i rekao i procitao i secam se taeno i jasno svake knjige i recenice, svakog lica koje sam video, javlja se svaka zena koju sam pozeleo, vidim galebove iznad mora i bombardovan grad, mrtve vojnike i cujem Sumanov koncert u a-molu i kapi kise na povdini

vode, zavijanje sirene i noeni fapat jufoog vetra, vidim Veneciju i Pariz,

botanicki vrt u letnje popodne i prezivljavam uzbudenja svojih napisa i misli, strahovanja i fodene snove, sve, sve u isto vreme i odjednom i ucelo. Svetlost smrti prozima i najskrivenije slojeve postojanja. U tom trenu nema tajni. Stupam u takvo svetlo u kojem su isto tako vidljivi moji prljavi gresi kao i lazi, podle namere, nepostojani, nemirni, slabi pokufaji prema dobru, stvarno dobro, glupo, smisleno, veliko i rdavo.

Ovom kolosalnom generalnom istrazivanju duse odgovara samo onaj ko maze da izddi nemilosrdnu moc svetlosti. lstinski maze da umre samo onaj koji je na to pripremljen, koji je naucio lekciju i koji ume da odgovori.

,,Remek-delo: sve ono sto sam bilo kada ucinio, videti to i shvatiti u jed­ nom trenu." Kaze to osamdesetogodisnji Gete neposredno pre prestupanja preko praga.

 

3

Covek nije misao, nego bice. A bice ne poznam ako ga ogranicim, nego ako mu poznam ime.

U generalnom sumiranju trenutka smrti, jos pre nego sto bi se moj zivot preobrazio u nesto drugo, pouzdano savdenije, on se ceo pojavljuje ujedno. Zato da bih bio u posedu svog ukupnog bica, da znam ko sam. Ako me pozovu, da znam da se odazovem. U tom trenu se javlja moje istinsko bice i pasce mi na um moje pravo ime.

 

4

U detinjstvu sam verovao da sam iskupitelj. To mi je bilo prvo ime. Moglo mi je biti tri godine. Bio sam u prilicno teskom stanju. Znao sam da je lsus iskupio svet i tako je delo vec obavljeno. To bezgranicno kompleksno i du­ boko osecanje stvarnosti, o kojem sam razmisljao u treeoj godini, kasnije sam dostizao tek veoma retko. Znao sam da ne mogu nista da uCinim sto ne bi

imalo zivotnu vafoost. uodredenom pogledu lsusu sam prigovarao   sto je

vec delo izvrsio. Ali bio sam dobronameran. Nisam bio ljubomoran na njega. Nisam mu zavideo zato sto sam uvideo da je dobro obavio delo, ko zna, mozda i bolje nego sto bih ja.

Naravno, istovremeno sam znao da je rec i o necem drugom. To spada u ozbiljnu samoanalizu i ja, kao sto rekoh, tada nisam zeleo nista da zabasurim. Hteo sam da ostavim neizbrisiv trag. Hteo sam delo cije ce se delovanje siriti hiljadama i hiljadama godina i nikada nece minuti i ne maze da mine. Hteo sam da uCinim nesto krupno. Hteo sam da uCinim nesto najkrupnije sto eovek maze uopste da ucini. Hteo sam da svoje bice za vecita vremena urezem u lice sveta. To krupno je za mene bilo iskupljenje.

Kada mislim na presudna iskustva svog zivota, osecam da iskupljenje za mene nije bilo sasvim isusovski akt. Hteo sam vecni glas i vladanje. Ali u meni je postojao i instinkt umetnicke besmrtnosti. Svakako neizbrisivo dejstvo. Mislim da je ta slika veoma bliska Bagu. Trazio sam koji je to cin kojim eu to za sebe ostvariti. Postoji samo jedan nacin, biti iskupitelj. Iskupiteljevo je besmrtno delo, veciti glas i vladavina svetom.

Medutim, ako bib ostao na tome, bio bib veoma nepravedan prema tro­ godifojem detetu. Misao o iskupljenju nije podsticala samo luda ambicija. Smesta sam otkrio onu konstantnu i uzaludnu atmosferu velikog spremanja koja je tako karakteristicna za svet: neprekidno se sprema, ali neurednost, prasina, prljavstina ipak bivaju sve vece, sve je vise cadi i gamadi. Safalio sam se. Raspolagao sam silama kojima sam mogao da im pomognem. Nece niko, moram ja. Kada sam ·kasnije citao Isusove reci, prepoznao sam svoje misli: OtiCi cu na nebo i povuCi sa sobom ceo svet. U cetrnaestoj godini bio sam primljen u erk.vu s ovom mislju: Budi veran sve do smrti i tebi eu dati krunu zivota.

Malo zatim sam smatrao da je zadatak isuvise krupan, ali bez napustanja svog istinskog bica. Mislio sam da necu postati iskupitelj, jer je to previse. Ali boeu da postanem Jovan Krstitelj koji ide ispred iskupitelja i najavljuje nje­ gov dolazak. Nije bilo rezignacije i uzmaka. Mislio sam da postoji ljudska velicina i onaj ko stoji na vrbuncu, on je iskupitelj. Uvek stize i postoji kada je neko dovoljno velik da to bude. Ako stvar drugome ne uspe, ja zadrfavam svoje pravo i preuzecu delo. Za sada, medutim, povlacim se na skromnije mesto. Jovan Krstitelj je bilo drugo moje ime, u odredenom pogledu pseu­ donim.

ucetvrtoj godini ieleo sam da postanem kaluder. Jos i danas vidim belo

okrecenu celiju, u kojoj je nekoliko komada namestaja u simfonicno inten­ zivnoj atmosferi osame. Verovatno sam tamo ziveo u mrkoj mantiji, prozor s resetkama bio je okrenut na jug u manastirsku bastu, levo pored zida bila je postelja, desno orman i umivaonik, pored prozora sto i stolica. Oriban pod od mekog drveta bio je beo a celija savdeno bez prasine.

Nisam bio slobodan medu svojim igrackama i sestrama, nego u ovoj sobi.

Ziveo sam zato da bib trazio ovu atmosferu.

Ebner veli da je vaspitanje podivljali slon u prodavnici porcelana. Na kon­ cu slucajno ostane i celo parce. I kada se vaspitanje okonca, eovek maze da otpocne s lepljenjem polomljenog porcelana. Mazda ce zavditi posao do kraja svog zivota.

u moju prodavnicu porcelana provalila je omanja zivotinja, ali je ipak,

narocito kada sam pofao u skolu, obavila prilicno lep posao. Pocev od ovog vremena pa do osamnaeste godine, samo se nejasno secam svojib imena. Ne samo zato sto je zver vaspitanja zveketala i sto je u meni sve okrnjeno i porazbijano, sem onog najdragocenijeg. Stva:r je postajala stravicna kada ni­ sam bio sklon da popustim ni za pedalj onim smrdljivim splacinama kojima SU me svakodnevno i svakog trena, Svakog Casa, narocito U skoli, umivali i koje SU s narocitom naklonoscu nazivali zivotnom stvarnoscu. Primetio sam da deca isuvise lako i isuvise brzo popustaju pred ovim krstavanjem unazad. To je religija pa-takav-je-svet. Ni za trenutak nisam pribvatio drfanje nauci­ sine-da-se-pokoravas-stvarnosti. Nikada nikome nisam poverovao da je ta prljavstina stvarnost.

 

5

Stvarnost je za njib bila nebo sa svim zvezdama, koje je zapravo cirkuska parada kosmickog Sarlatana, stvarnost je ljudsko telo koje je omaska nes­ pretne neznalice, ienska lepota koja je mamljenje grabljivib zveri u klopku, ljubav koja je nistavna komedija. Stvarnoseu su nazivali ako jedni druge uka­ ljaju, ako popljuju sve sto je cisto, ako nesto sto je jednostavno krifom pre­ tovre u dvosmisleno, ako posumnjaju u postenje, ako zmirkaju na ispolja­ vanje toplog srca, ako ogovaraju strast, ako zavrcu nosem zbog dubine, ako sve ono sto je ozbiljno i svetlo obalave i obezvrede i omalovaze i ukaljaju. Ono sto je bilo izvan ove stvarnosti, to je nezreli san deeurlije, takozvani idealizam. Plemicka razvratnost, gradanska korupcija i resantiman rulje su­ sreeu se u ovoj jednoj tacki. Zivot su samo, kao ove splacine, bili u stanju da progutaju. Samo je opaka podlost imala stvarnost i zivotni plan je pocivao na tome da su pravo na postojanje imali prevara i nasilje, to je bila takozvana sposobnost za zivot, razmetljivost, licemernost i streberstvo.

Ovo takozvano sbvatanje sveta kao stvarnosti moderno drustvo odrfava institucijom posebno organizovanom za ovaj cilj. Ta institucija je stampa. Svet je kao kloaka, centralni zatvor, bordel i buvlja pijaca. Od citanja novia sam se od detinjstva uzdrfavao. U svom zivotu sam samo dva puta up10 novine. Jednom 1915. godine, jednom 1940, oba puta za vreme rata. Zeleo sam da informisem sopstveno bice o iznenadnim ratnim dogadajima koji su me se prisno ticali. Ne treba ni da kazem da su vesti oba puta bile lafoe.

Tada se u meni probudila neobiena sumnja. Pomislio sam nije Ii ipak stvarnost ono sto je u mom detinjstvu i u umetnosti i sto zivi u eoveku koji boravi u blizini Boga? Mazda su svi ljudi zrtve neke neeuvene svetske za­ blude? Maje misljenje je osnazilo i to sto ni blizu ni daleko nisam video ni

jednog jedinog eoveka koji ne bi bio slomljen. u takvom slomu da je bio

bankrotirao. U takvom slomu da je bio matiran. Jednostavno je bio takav da nije dolazio u obzir i zaista je bio izvan igre. Svi bez izuzetka. Vee sam tada naslutio nesto od toga da je stvarnost magiene prirode, odnosno da je re­ alnost sakralna. Uopste nije gnusnost ni kanalizacija ni nistavna komedija. Stvarnost Betovena i Romera i Sekspira i Dostojevskog, Koroa i Fidije uop­ ste nije takva, nije ni Isusova. Secao sam se da ni moja nije bila takva.

I kada je, posle okoncanja vaspitanja, usledio svecani trenutak stupanja u zivot, otkrio sam nitkovluk. Stupanje u zivot, naravno, nije znacilo nista dru­ go do stupanje u prljavu razbludnost iizdaju i u crni moralni klovneraj.

Svi napori da destruiram sebe, propali su. Postao sam melanholiean i ne­ urastenican. Moja stvarnost bila je prinudena da se ovako brani od njihove stvarnosti. Nisam mogao da izvrsim samopofrtvovanje. U ova vreme sam pocinio mnogobrojna, zaista, tamna dela. Tek sam kasnije shvatio istoriju razvoja melanholika i ludaka i zloCinaca. Nice zlocinca smatra jedinim in­ taktnim eovekom modernog drustva, koji jos ima snage da protestuje protiv zivotnog poretka. Maje ime je u ova vreme verovatno bilo sustanar. Lik Dostojevskog, ocajan i razvratan mladic. Znak moje duboke depresije bio je taj sto se nicega nisam odricao. Ovaj sustanar, ova usamljena krtica, ova mraena podzemna skitnica lose savesti vec je tada veoma mnogo znao. Jezike, nauku, necuveno mnogo je citao, poznavao je ljude, uCio je i zanat, bio je koCijas, putujuCi kalfa, pekarski segrt i domaCi sluga, imao je vec nekih dve stotine muzickih dela i vise knjizevnih rukopisa. Upecao se na jednu knjigu. K.njiga je govorila da i ne postoji hriscanstvo. Pa zar ne! U prvom trenu ga je spopao bes. Prevaren je? Zatim me je obuzeo trijumf. Nema hriscanstva. Svaka moja podlost je opravdana. I trogodifaje dete je odobravalo. Reklo je: zar ne, ipak je iskupitelj neophodan?

Obuzela me je strast ucenja  koja je prevazilazila sve ljudske mere. Psi­ hologija, religija, filozofija, etnografija, poglavito primitivni narodi, sociolo­ gija, istorija, umetnosti, knjizevnosti, drevnosti, srednji vek, istok, jezici, mu­ zika, arheologija. Ova vreme je .opet potrajalo sedam godina.

 

 

6

Svoja prva muzicka i knjizevna dela ni danas dovoljno ne razumem. Nas­ tala su potpuno sama od sebe u  petnaestoj godini. Za  dve godine napisao sam stotinak muzickih dela i hiljadu stranica. Nezamisliva delatnost i nezamis­ livo nizak nivo. Dela nisu imala nikakve veze ni s melanholienim kaluderom ni s Jovanom Krstiteljem, niti s iskupiteljem, ali ni sa sustanarom. Neobicno neukusna dosada i mlacenje prazne slame. Cak i sladunjavost, otufoost, sve sama opsta mesta a pre svega neprijatna osrednjost. Da Ii sam imao poseban razlog da sebe gotovo svesno iskljucim iz igre? Nisam smeo sebe da uronim? Zasto?

Medu mojim mladalackim delima najvise je klavirskih koncerata. Ali u njima ni traga od mag pravog zivota. Stvaralacka prinuda se ocitovala na elementaran nacin, ali na zastareloj malogradanskoj liniji, netaknutoj mojim zivotom.

Sada' kada sam u biblioteci nacinio salto mortale, ova pitanje je isplovilo na  povdinu.  Tragao  sam za najintenzivnijim  stilovima. Ali ono sto sam  .

pisao, ostalo je uvredljivo beznacajno. UCiti. Jos vise uciti. Mislio,, samt. ak sebe do vrha nalijem znanjem, konacno  ce morati da se ocituje. Sta? Sta h to treba  da se ocituje?

Sve sto sam ucio preuzeo sam na sebe. Nista nije ostalo objekt. Ja sam bio subjekt karakterologije, primitivni i drevni i istoeni eovek, sanskrt, Kinez, Egipcanin,  Actek,  Jevrej,  Peruanac,  Grk,  srednjovekovni  eovek,  piramida,

  • kabala, eleusinska misterija, sankja, kvipu, aritmologija. Kontinenti i zemlje i razdoblja, svi su u meni postali country of the mind. Mislim da sam ih dublje proziveo nego da sam tamo bio.

Razboleo sam se od neljudskih napora. Bolest nije imala nikakav fizicki uzrok, sem male prehlade. Javili su se najtezi simptomi trovanja. Na kraju rekose, alergija. Nedelju dana sam lefao s temperaturom od cetrdeset ste­ peni. Imao sam fiks-ideju da idem ,,ispravnim" smerom. Bas tako, ispravnim smerom. !Sao sam ka smrti. Posetio me je prijatelj. Primetio je da napredujem obrnutog lica. Prenerazeno je vikao i prodrmao me. Razumeo sam, ali sam

neprekidno mislio: ta ja napredujem u dobrom smeru, ovamo je izlaz. Vee sam video ulaz u onaj svet. Bio ie kao Brojgelov predeo na slici Pokajanje

apostola Pavla iii jos bolje kao Contvarijev Veliki kedar. Zatim sam se ok­ renuo. Nikada mi u zivotu nista nije bilo toliko tesko. Imao sam vizije. Osecao sam da se unutra bore dva biea. Trenutak  kasnije nesto se u meni ufasno zavrtelo i ja sam svojim oCima video kako iz mene izlece kineski zmaj. Poh­ lepno i razocarano me je pogledao, svoj plen koji je bio prisiljen da ostavi.

Ako bih ikada bio bolestan, opet bih voleo da to ovako bude. Bila je to alhemicarska bolest. Velika doza sumpora se natalozila u meni, on se zapalio i sve sto je bilo dubre, izgorelo je. Lekar mi je rekao da mi je bolest produzila zivot za petanaest godina.

Za vreme oporavka od sest sedmica kupa9 sam se u nasladi cistote ponov­ nog rodenja. Sa psima sam se setao po vrtu. Zivot na koji sam vec bio navikao ponovo je postajao  cudo. Opet sam mogao da zadrhtim u svakom trenu. To je bila cetvrta inkarnacija.

 

7

Sledi vreme koje sam nazvao razdobljem repaganisation.

Zbilo se to na jufoom ostrvu. U zoru, u julu krenuo sam na obalu mora izmedu takvih stena od kojih sam morao da uzmicem, jer su jos uvek zracile jucerafajom toplotom. Vazduh je vec tada goreo. Posle kupanja sam se vra­ cao kroz fomu, koja je plaminjala od izlazeceg sunca, i zakoracio sam u grob­ lje. Nekoliko koraka od ulaza nalazio se rascvali ruzicasti oleander. U ju­ tarnjim isparenjima morili su mirisi oleandra i cetinara i mora. Lego sam pod oleander na mlaki mramor. Mogao je minuti sat, mozda dva. Moglo je minuti pola sekunde. Ne znam. Nikada dublje nisam spavao i u onom trenu, kada sam iz vode sna izronio na povdinu, osetio sam ufasan i bolan ujed naslade taeno na srcu, ujed poput zmijskog, ali koji je bio raspameceno uzivanje, poput zlatnog bljeska, kao da sam za delic sekunde bacio pogled u vrt spa­ senih.

Nisam ni nasluCivao sta se zbilo. Jedino sam znao da je to bilo nesto za cije ponavljanje se ne moze boriti. Savdeno beznade:lno. Da sam ipak imao sasvim malih izgleda, mislim da bih, kao Faust, svoj zivot prodao zbog toga.

Ovaj ujed naslade i uzivanja koji razara srce nazivam paganskim blazen­ stvom. Bila je to posledica strasnog napora koji svet dr:li na strahovito blis­ tavom prividu vela i cepa s njega dubine. To je herojska idila. To je, kao sto Nice veli, Schein aus Tiefe, kada je neko dospeo u takve dubine da smirenje nalazi samo u opseni povrsina.

A posledica je ufasna. Vulkanska tutnjava se provalila u dubini otkinutoj s povrsine. Medutim, privremeno je vladao opojni balans neizrecivog trijumfa izmedu vela i ponora.

Ako sam igda zeleo da negde vecito budem, to bi bilo u ovom paganskom blazenstvu. Ali, izgleda, i to je bilo malo. Nisam zeleo da prerano budem srecan. Uznemirim se ako vidim eoveka koji i najmanju mrvicu lakomo grabi i u stanju je da gradi za sebe falosnu sreeu. Zbilo se da sam poput grefoika razorio pouzdano blazenstvo samo zato jer je za mene bilo maleno. Ono cemu sam se uvek eudio jeste izvanredno visoko misljenje koje sam negovao o sebi, ona suluda mera samopostovanja po kojoj sam sebe smatrao dostojnim i za najvifo sudbinu, po kojoj sam smatrao sasvim prirodnim svoju sasvim retku superiornost - a za to vreme morao sam sa zadivljujuCim eudenjem da prezirem emu gomilu, zato sto je tako jadna i sto ne dr:li sebe dostojnim neceg viseg.

Treba delati na hiljadu godina. A onda sam mislio da je ovih hiljadu godina onaj tren koji upravo jeste. U njega treba da se bacim. Tajna skoka u tren je salto imortale. To je besmrtnost.

Karla sam nafao ovaj stepen nesvesnosti, svoju privlaenu snagu je u tom trenutku izgubila svaka spoljna ambicija, isticanje, ljudsko postovanje, glas, imanje, milost, autoritet, delovanje. Ziveo sam u zlatnom bljesku. Igrati na zategnutom svilenom koncu izmedu pretnje tutnjave dubine i ludog blistavila povrsine. To je bila drhtava omama i zivotna opasnost dovedena do nepod­ nosljivosti. To je bilo nebesko plavo grcko ludilo, carobna opsena medite­ ranskog mora, grcko obesmrcenje.

 

8

Poklonjenje ucitelju! Poklonjenje zemnom oblicju Nebeskog ucitelja! Po­ klonjenje, trostruko poklonjenje!

Nije bio eudan eovek. Po spoljafojosti sam ga prepoznao, bio je sukonaca r. Ja sam onda bio pri kraju repaganisation. U trenu spasenja u meni je zaiskrila sumnja da sam bog. Sada je vec ovaj hybris delovao. Bio sam kao okamenjena noc. Na dodir Ucitelja, cirevi SU mi se provalili. Zatim mi je rasekao otvorio lobanju, zavukao se u moje rane. Hiljaditi delic je tek ucio i deset hiljada puta vise znao.

Razum mi je bio dovrsen. Sve ono sto je za pet hiljada godina upisano u , moj mozak, akumulirao sam. Znanje nikada ne ostaje objekt. Svaku rec sam preuzeo na sebe. Ali ipak je nastala neka greska. Ucitelj je rekao da je moje pravo bice u staklenom kovcegu. Sve vidi, euje, zna, ali preko stakla. Nisam imao snage da razbijem kovceg. On ga je razbio.

Bese noc na kraju zime. Sam sam stanovao na pristranku. Tada sam saz­ nao sta je razlika izmedu smrti i unistenja. Cele noCi sam lebdeo u predvorju nihila, u sivoj provaliji bez dna i bez krova. Molio sam se i preklinjao, navodio sam sve naucene i proCitane carolije. Nista nije pomagalo i niko mi nije odgovarao. Sutradan sam upitan: Da Ii te je strah od smrti? Rekao sam, ne, ne bojim se smrti, bojim se unistenja. Cvokotao sam. Ucitelj se sjajno po­ nafao. Umesto da me tesi, jos vise me je kaznio. Postao bih samoubica, samo da mi je ostavio taj izlaz. Ali i to mi je uskratio. Hteo sam da spalim svoja dela, ali je Ucitelj s omalovafavanjem rekao: To je samo druga vrsta sa­ moubistva. Nisam se mogao skriti.

Na tibetanskom jeziku mogao bih reCi da sam tokom dugih godina, usled svog gadenja od prljave stvarnosti, izgradio kilk.hor od svojih najboljih snaga i da sam se identifikovao s njim. To je bio onaj ,,bog", okamenjena noc. Ucitelj je razbio idola. Medutim, ja sam toliko bio srastao s njim, da umalo i sam nisam propao s njim. Ucitelj je znao, ali je rekao: Ne vredi ziveti ni tako, kao larva. Da sam propao zaista ne bi bilo steta. Ali ovako kad sam izdrfao operaciju i oslobodio se vukodlaka, poceo sam da zivim. Jer ovo do sada zaista nije bilo nista. Medutim, ako ikada jos jednom nacinim od sebe idola, propao sam. Iz ovog kovcega samo se jednom moze izaCi. Pazi! Samojednom. U snu sam video lice svoga kilk.hora. Bde crveno lice muskarca, oCi ze­ lene. Nikada nisam video tako izmuceno lice koje se stisnutih zuba, s deset

noktiju zarilo u sebe. Bese to sumanuta luda, ali mu tajnu nisam otkrio. Verovatno je ufasno patio, ali nije znao zasto. Ni ja nisam znao. Cini mi se da je nedostajalo sasvim malo pa da ovaj eovek naCini nesto veoma krupno. Ali zaglavio se u ono sasvim malo. Nikada neeu saznati sta je bilo to sasvim malo.

Veoma sporo sam se oporavljao. Bio sam tako osetljiv da me je bolelo i puko postojanje sveta. Od glave do pete bio sam u ranama, ali vec u cistim i zdravim ranama. Melanholija je nestala netragom. Neobieno, u meni je sve vise rasla svetlost. U ono vreme kada sam hteo da spalim svoja dela, sanjao sam da stojim pred tamnim, rembrantovsko mrkim zidom. Ispred zida je sta­ jao Isus, takvog ga nikad i nigde nisam video. Nezamislivo snafan, s takvim kostima i misicima da ga u prvom trenutku nisam ni prepoznao. Tek zatim sam shvatio da je to Isusovo Logos oblicje. Najveca moc postojanja. U ruci mu knjiga i meni je prufa.

S mukom ufasno napacene duse istiskuje iz sebe prvu kapljicu blago­ slovenog znanja.

velika parada. Samo autora ne cackajmo. On je potonuo u konjukturi. Jos od vremena herojske idile nikada nisam pisao o sebi izvestaj, nego sam ziveo strast fodnje koja je bila izvan mene. Umetnost izraza je nespretno samo­

U meduvremenu morao sam da dozivim jos jednu inkarnaciju. Ipak sam

pokufao izgradnju idola. Bilo je zabranjeno i isuviSe opasno i zbog toga se nisam mogao odupreti. Sreeom, bezuspefoo. Izgleda da sam bio pod zastitom. To je bilo razdoblje istocne besmrtnosti, sedma sedmica, ali je trajalo samo sest godina. Jednu sam uspeo da ustedim.

lzrazi kao StO SU iskupitelj, Jovan Krstitelj, sukonaear, pagansko spasenje, istocna besmrtnost, sasvim se mirno mogu koristiti. Ovo su reCi koje isklju­ cuju one kojima je zabranjeno da od ovoga bilo sta razumeju, i to su one reci koje povezuju s onima kojima je to neophodno. ReCi nesto drugo i vise o ovome suvifoo je.

Istocna besmrtnost izvire iz nesporazuma, kao sto veCina inkarnacija izvire iz nesporazuma, odnosno zbog nedostatka budnosti. I u mom slucaju bilo je tako. Da sam ostao veran detinjstvu, moja sudbina bi tekla glatko do ve­ licanstvenog ispunjenja u trenutku smrti. Ali izdao sam sebe i zato sam morao sedmostruko da ispastam. Obicno se kaze, ne smeta, bar eovek uCi. Nije netacno. Vecina naucenog je bila suvifoa. U odnosu na prvobitno znanje, svakako. I istocna besmrtnost. Posle posvecenja UCitelja poceo sam da ras­ tem ne u jednom pravcu, nego u svim pravcima. Linija se preobrazila u loptu. U ovakvom loptastom rastu znacenje vremena je sasvim drugacije. Ovde se eovek neprekidno dotice s onim sto je izvan vremena. U neprekidnom je dodiru sa sredistem.

Sveje bilo u redu, ipak sam se bojao. Bojao sam se da je radost zabranjena. Malodufoost! Bojao sam se da je krst patnja, cemer, ufas, mra, strepnja. Nisam ga hteo. Istok je drugo, mislio sam. Citao sam UpaniSade i Cuang Cea. Hteo sam da dosegnem besmrtnost cvrcka. Glas, rang, castoljublje, delovanje i ostalo vec od repaganisation-a nisam uzimao ozbiljno. Sada mi je bila po­ trebna slavna bezimenost. Osamljen planinski vrhunac i osmeh. Jos nisam znao da su patnicki lsus i ozareni lstus jedno. Ozaren moze biti samo onaj ko pati. To je smisao blistavog krsta. Vedrina je zbog toga tako Cista, bez senke i zbog toga iskri, jer su u njoj radost i bol jedno. Ume da se smesi jedino onaj koji je ostvario ovu ravnotefo. Tada to jos nisam razumeo.

 

10

Ni ovaj zivot nije minuo netragom. Jednog dana sam se sam vracao kuCi i za tren se razbistrilo moje nesredeno drfanje prema mojim delima, mada nisam bio zatecen nespreman, ipak je to hilo neocekivano. Onu safavu iz­ vestacenu komediju koja se praktikovala vise nisam ni prezirao. Umetnik naCini ogromnu reprezentaciju a u meduvremenu sam ostane traljav. Delo je dopadanje. Gledano s ovog stanovista moji ucitelji bili su najbolji. Nice naziva Ubershcopfung ono kada se neko ne zagleda u svoje ogledalo, nego priziva sopstveno savdenstvo. Druga vrsta pisanja iii umetnosti za mene nema nikak­ vog smisla.

Neko ko me veoma voli fapnuo mi je u tom trenutku da je isto tako lok ostati privden delu kao i kurtalisati ga se. Ako mu ostanem privden, gubim svoj suverenitet. Ako ga se kurtalisem, uobrazen sam, iii rezigniran. Zasto pisem? Jer mi pisanje donosi takav stepen intenziteta koji bez njega ne mogu dosegnuti. Gotovo sve bitno nauCio sam tokom pisanja. I sada sam zahvalan svojim delima sto su me mnogo cemu nauCila. Postujem ih, jer su me uznela vik nego sto bih dospeo sopstvenom snagom. Biti im privrien? Nas dvojica, delo i ja, zavdili smo nas posao jedan s drugim.

Podrug godine kasnije na dela se sruCila zapaljena kuca iona su unistena. Kad sada razmislim, potpuno shvatam san o Logosu i zasto je Isus meni pruzio knjigu. Onda sam to tumaCio tako kao da mi prufa slavu knjige. To je lok. Sada vidim da mi je dao blizinu Logosa, znanje pisanja, sto je visi stepen znanja.

Kakvo oslobodenje! Vik ne sluzim sopstvenim delima. To je vik nego cuvena bezimenost. Vise ne treba ni da se brinem samim tim sto ne brinem o njima. Sta ce biti ako je nesto zavdeno?

A poslednji strah bio je sledeCi. UCitelj mi je otkrio mogucnost potpunog oslobodenja. Mogu da okoneam neprekidnu i uvek obnavljanu patnu. Od mene zavisi. I zbog toga je moj napor usmeren na izvdavanje tog zadatka. Napor se posle izvesnog vremena pretovio u grc. Poceo sam da strahujem od povratka. Povremeno sam radio u naletima, izaCi, izaCi. Kao da sam bio na takmicenju. I kao sto obicno biva, napor je doneo suprotan rezultat. Ako eovek zeli da pobegne, prouzrokuje vecu opasnost od one ispred koje hoce da pobegne. U strahu od povratka uleteo sam u srdzbu Boga.

Bozja srdzba je opet izraz, kao iskupitelj, herojska idila iii istocna bes­ mrtnost, namenjena je onima koje pozivaju, za ostale je zabranjena.

Za mene je bilo nepodnosljivo da osmeh vrhunca euvene bezimenosti dozivi ovakav kraj. Svi misiCi su mi se olabavili. Ispunjen sam bio teskim, znojnim, ljigavim bolom i bojao sam se, neprekidno sam se bojao. Strah se pretvorio u grcevit plac. Nocu nisam smeo da legnem zbog straha, bio sam spreman na stalno bekstvo. Bekstvo? Kuda? Znao sam gde sam, jer sam onda vec, zahvaljujuCi svom Ucitelju, sve zano sto ljudsko bice moie da sazna. Znao sam da je ovo bozja srdzba, koju Berne naziva vatrom koja guta i gori u sredistu sredista. Znao sam i to da ovde niko slucajno ne stize. Onaj ko je ovde, on je sam stigao. 0, veoma sam mnogo znao, ali mi nista nije koristilo. To je najnifa tacka ponora.

Ali ono gleda mene, mene Cini, mene zna, mene sudi, mene ima. A to dvoje je jedno. Ne vidim sebe u sosptvenoj svesti, nego u njegovom oku i ja sam

Za najkrupniju stvar jos sam bio isuvise mekan. Da sam imao sigurnost trogodisnjeg deteta! Kako sam postao malodušan! Trazio sam grcku, trazio sam istocnu besmrtnost. Kako je to malo. Nisam bio dovoljno velikodufan da smatram sebe dostojnim svih besmrtnosti. Para venir a serlo todo, Sveti Jovan Krstitelj: dostiCi potpunost postojanja. Biti u posedu celine. bojao sam se ponovnog rodenja, ali nisam mogao da ga izbegnem. I sedma inkarnacija je morala da umre, fasnom mucenickom smrcu, morala je da propadne pod bozjom srdzbom. Zivot se pojavio u svom punom blistavilu, u pravom oblicju, kao milost. Vise nema govora o opseni rajeva. Nestalo je svakog uzbudenja.

Sve je postalo sasvim jednostavno, gotovo bezbojno. Kao sto je jednostavna i bezbojna svetlost.

Sada i za vecito odbojati sve bojazni.

Prikupio sam dovoljno iskustva u malim smrtima i vec mogu da se pri­ premam za veliku smrt.

Ovaj zlatni-bezbojni zivot nije ocekivan poklon i milost. Nije trebalo iz­ graditi velikog eoveka, ni genija, ni istorijsko cudo, ni spomenik. Ovu bezboj­ nost i ovu jednostavnost. U mojoj poslednjoj inkarnaciji privuklo me je sve sto se moglo ubrojiti u imanje i posed. Nisam morao, kao bogat mladic, nista da prodam. Bomba me je postedela takvog zamora. Necu da budem ni pred­ sednik, ni direktor, ni voda, ni bogat. Moji ciljevi nisu tako maleni. Biti slo­ bodan prosjak koji cak ne vodi racuna ni da hoce nesto krupno, nema CaS­ toljublja, nece da zapoveda i nista ne zna bolje od drugih. To je sanjasin. Dovde je stiglo rasulo zapoceto u mladosti. Ne zelim da stvorim velika dela, nego da dosegnem samo postojanje tako da ga zracim onima kojima treba. Jer se jos ne odricem da svet povucem sa sobom. Ako dospem gore, povuCi cu svet za sobom, to je imitatio Christi. U ovoj perspektivi smrt nije suvise znacajna. Nisam napusten. U svakom trenutku osecam promisao. A ni ja nikoga ne napustam.

Do sada je pisanje bilo najvisi intenzitet postojanja. Sada je to postao dijalog. Razgovor s prvim eovekom. Da Ii je taj eovek svetac? Kakva glupa rec! Ako njime :Zele nekoga da uhvate. Iza vestacke strasti sledila je ljudska strast, jer bez strasti se, istina, moze ziveti, ali ne vredi.

Kako je to neobicno. Kakva je muka, iznenadenje, kakva sramota i patnja, zgranutost i odvratnost sto to malobrojni vide, sem Njega i mene. Ima jos uvek onih pred kojima sam postao omrznut, kao sablazan i zlotvor. Ume Ii ikada eovek da se oslobodi od slika koje je projektovao drugi eovek? Iii i to treba podnositi kao i ostalo?

 

12

Vidim nesto sto je Strano i ufasno i cemu sam na cudan nacin svedok, gledalac i cinilac. Na taj nacin sto dok gledam, i delam i znam i sudim i jesam.

samo ogledalo u kojem vidim kako ono mene cini i misli mene i prosuduje nada mnom.

U ovom trenutku je jednostrano svako naucno i umetnicko koriscenje reci. Misticno? Sada odbacujem i tu rec. Konkretno. Rec je o elementarnom drevnom iskustvu. To je otkrivanje elementarnih logosa koji nastaju u tom trenutku kada ih otkrivam. Logos je rec. Rec je moc koja oblikuje bice. Spoljnje? Unutarnje? Ima Iismisla ovo pitanje? Sen-Marten veli da napolju treba uciniti ono sto eovek unutra propusti. Otkrio sam sedam logosa, sedam reCi, sedam ljudi, sedam lica, sedam imena.

Sada kako razmisljam i govorim, cujem u sebi zanos govora o sebi i uzivam u stanju opijenosti od Ja. Ako bih to zatajio, bio bih izdan i degradiran. Ovako, kada priznam, samo je pojacana snaga videnja. A Ja? Ako je ono dobro da eovek s njim ubija, zaSto ne bi bilo dobro da se nj.ime opijem? Ni pred cim ne uzmicem. Ne postujem narocito ni Ja, niti njegovu suprotnost. I u mom slucaju, kao i kod drugih, uvek zavisi od toga da Ii sam sklon da ga

:lrtvujem za neSto sto je vece. Tom zanosu mogu da zahvalim sto sam u svom zivotu pronaSao primordijalan logos. Prvo i veCito moje ime, mozda ono ko­ jim ce me osloviti prilikom prestupanja preko praga. Izgleda da sam zbog toga ostao dete. Zbog toga jos uvek umem da se divim, zato umem da varam i zato sam ranjiv. Ako mi padne na um da na nesto budem ponosan, na to ih bio. Elementarno drevno iskustvo, od kojeg eovek zivi, sopstveno je ime. Zifa egzistencije karaktera ibezvremene esencije. Covek je u toj tacki kon­ kretan i istinit. Ostalo je samo inkarnacija. To je bio moj metod za izraeu­ navanje mog egzistencijalnog mesta.

Samo konacne stvari vredi napisati. Biografija? - kao one koje pripo­ vedaju pripadnici vojske spasa po ulienim uglovima kada pevaju o istoriji svog preobracenja. To spada u krug knjizevnosti. Voleo bih da uspostavim temelje nauke o svetinji zivota. To je ono sto u sebi nazivam hijeratikom. Voleo bih da pojacavam svoju budnost ida je nikada ne izgubim pa da u trenutku smrti mogu da dozivim potpuno ostvarenje duse.

TAJNI ZAPISNIK Arlekin