3. Propoved

O BOJAZNI OD SMRTI

Hodeći među ljudima, mali mravi, priključih ovo. Fanailov otac upita jednog dana:

- Fanailo, sine moj, koliko je časova?

- Sad će dvanaest, oče.

- Fanailo, sine moj, to je moj čas. Pitaj me brže što imaš.

- Što se ljudi, oče, boje smrti?

- Koji ljudi?

- Što se bezumni, oče boje smrti?

- Oni to sami ne znaju. Oni se i ne boje, no životni instinkt koji je u njima.

- Ko zna za njihov strah?

- Onaj, ko raspolaže njihovim životnim instinktom.

- Što se umni, oče, boje smrti?

- Fanailo, sine moj, koliko je časova,

- Sad izbija dvanaest. Što se umni, oče, boje smrti? Fanailova majka upita jednog dana:

- Fanailo, sine moj, koliko je časova?

- Sad će dvanaest, majko.

- Fanailo, sine moj, to je moj čas. Pitaj me brže što imaš.

- Što se ljudi, majko, boje smrti?

- Koji ljudi? -

Što se umni, majko, boje smrti?

- Zato, što žele biti umniji, a sumnjaju, da će im smrt moći više kazati o životu, no što im je život mogao kazati o smrti. I u koliko je veća njihova sumnja od njihove nade, da će im saznanje u smrti rešiti zagonetku života, utoliko je veći i njihov strah od smrti.

- Što se pravedni, majko, boje smrti.

- Fanailo, sine moj, koliko je časova?

- Sad izbija dvanaest. Što se pravedni, majko, boje smrti? Fanailova sestra upita jedne noći:

- Fanailo, brate moj, koliko je časova?

- Sad će dvanaest, sestro.

- Fanailo, brate moj, to je moj čas. Pitaj me brže što imaš.

- Što se ljudi, sestro, boje smrti?

- Koji ljudi?

- Što se pravedni, sestro, boje smrti?

- Koga ti, brate moj, nazivaš pravednim?

- One, koji su za pravdu živeli i za pravdu stradali u životu. Što se oni, sestro boje smrti?

- Zato što ne mogu da savladaju jednu misao, koja im neprestano šapće, da su samo za jednu reč živeli i za jednu reč stradali, koja se u smrti više ne izgovara.

- Što se nepravedni, sestro, bote smrti?

- Fanailo, brate moj, koliko je časova?

- Sad izbija dvanaest. Što se nepravedni, sestro, boje smrti? Fanailov brat upita jedne noći:

- Fanailo, brate moj, koliko je časova?

- Sad će dvanaest, brate.

- Fanailo, brate moj, to je moj čas. Pitaj me brže što imaš.

- Što se ljudi, brate, boje smrti?

- Koji ljudi?

- Što se nepravedni, brate, boje smrti?

- Koga ti, brate moj, nazivaš nepravednim?

- One, koje nije diralo to što drugi za njih žive i drugi za njih stradaju. - Zato, što ne mogu da savladaju jednu misao, koja im neprestano šapće, da je sav njihov život bio vetar, koji je obarao sve na što je nailazio, no vetar koji se najzad u smrti zgušnjava u jednu stvarnost, u kojoj će oni morati svu oštetu, i još s velikim interesom, naknaditi.

- Što se sva bića, brate, u prirodi boje smrti?

- Fanailo, brate moj, koliko je časova?

- Sad izbija dvanaest. Što se sva živa bića, brate, u prirodi boje smrti?
Fanailo upita sam sebe jednog dana:

- Fanailo, Fanailo bojiš li se smrti?

- Ne bojim se, ne bojim.

- A što se sva živa bića, Fanailo, u prirodi boje smrti?

- Zato, što ne dolaze blagovremeno do saznanja, da je njihova smrt kao i njihov život samo deo jednog celog života, koji nikad ne ponire u bezdan, no u kome pojedini potoci poniru u njegovu sen, da ponovo ubrzo opet izbiju na svetlost.

- Fanailo, Fanailo, gle izbija dvanaest; to je tvoj čas.

O, dragi mravi, kako se meni dopadao ovaj Fanailo! Setite ga se nekad pred smrt, i to sećanje učiniće, da s osmejkom predusretne smrt, kad vam se približi. I ja ću ga se izvesno setiti pred moju smrt. No još bolje setimo ga se i ranije, - još u podne života našeg setimo ga se.