2. Propoved

O RUKOTKANIM HRAMOVIMA

Kroz koliko ste rukotkanih hramova danas prošli, mali mravi? Na koliko ste liturgija danas prisustvovali, na koliko žrtvoprinošenja?

Ah, ne kazujte mi to u brojevima, jer i ja vam to u brojevima ne bih mogao reći. Gle, sve je u prirodi bezbrojno. Ja sam pokušavao da brojim i zbunjivao sam se, i opet pokušavao - i padao od umora, i opet pokušavao i - saznao sam. Saznao sam, da priroda s osmehom pogleda na moje brojeve, s prezrivim, uvredljivim osmehom. Taman sam ja izbrojao deset, a ona mi lagano šane: Jedan! I ja ponovo pogledam po mojoj desetici i vidim, da ona u istini ne predstavlja deset tkanja, no jedno. Ja počinjem s tom novom, prirodinom jedinicom da brojim, no kad dođem do moje nove desetice, opet čujem nasmešljivi šapat: Jedan! I ja ponovo pogledam po mojoj novoj desetici i vidim, da ona u istini ne predstavlja deset tkanja, no jedno. Tad počinjem ja s tom novom jedinicom, no kad dođem do nove desetice, opet čujem isti podsmeh: Jedan! I ja proveravam moju novu deseticu i vidim, da ona odista nije desetica no jedinica. Ja počinjem s novim krajem, i opet s novim, i opet s novim, dok moja misao ne dođe do svog poslednjeg kraja, i još za jednu deseticu dalje od svakog kraja, i tad - ah, tad šapat prirode postane glasan smeh i ironija njena nesnosna, nesnosna: priroda ponovo izgovara jedan, i misao moja, umorena i uvređena, skriva se u tamni veo i pada u bolesničku postelju.

Ja sam pokušavao i obratan put. Tamo gde su oči moje videle jedan rukotkani prirodni hram, ja sam i brojao jedan; no priroda mi je s osmehom, s podsmehom, u ehu odgovarala: Deset! Tad sam ja pažljivije razgledao moju jedinicu, i uverio sam se, da je priroda u pravu. Ja sam spuštao pogled svoj za jednu deseticu i opet izgovarao: Jedan; no ironički eho opet me je ispravljao govoreći: Deset! Ja sam se opet spuštao za jednu deseticu i opet izgovarao: Jedan. I opet demant. I opet se spuštao, i opet demant. I opet je, mali mravi, bolovala misao moja, umorena i uvređena.

Jednoga proleća, kad je misao moja ozdravljavala, ja sam ležao u travi, pod Suncem. I misao moja, izmamljena Suncem, uspravi se u svojoj bolesničkoj postelji i na moje iznenađenje, upravi ovako pitanje prirodi:

- Kaži mi, dobra prirodo, koliko ima u tebi rukotkanih hramova? Kaži mi i izleči me, - gle, ja bolujem zato, što ne mogu da ih izbrojim.

Ja se uplaših od ovog iznenadnog pitanja moje misli, i pobojah se, da je neštedna priroda svojom uvredljivom ironijom opet ne svali u postelju.

- Ne zovi me dobrom, odgovori priroda, jer ja sam samo tkalja dobra. Ne pitaj me o broju mojih rukotkanih hramova, jer ja ti ne mogu kazati istinu u tvojim brojevima, a moje brojeve ti ne možeš izgovoriti.

- Kaži mi, pitaše dalje moja misao, crvena od napregnutosti, kaži mi, pravedna prirodo, gde se nalazim ja u tkivu tvojih hramova?

- Ne zovi me pravednom, odgovori priroda sa istom kratkoćom i s još više ironije; ne zovi me pravednom, jer ja sam samo tkalja pravde. Ne pitaj me o mestu na kome se ti nalaziš u tkivu mojih hramova, jer ja ti ne mogu istinu kazati, pošto ti ne poznaješ ni jedan moj kraj!

- Kaži mi, jecaše dalje moja misao, bleda od iznemoglosti, kaži mi, lepa prirodo, bar jedan kraj tvoga tkiva.

- Ne zovi me lepom, odgovori priroda s divljim smehom, jer ja sam samo tkalja lepote. Ne pitaj me ni o jednom kraju mome, jer ja ti ne mogu istinu kazati, pošto su moji krajevi i suviše vezani jedan s drugim, da bi ih ti mogao raspoznati, i suviše srodni sa sredinom, da bi ih ti mogao razlikovati.

Ah, mali mravi! I ne doslušav ovaj odgovor, misao se moja zaogrnu tamnim velom i spusti se u postelju, i bolova još do jednog proleća.