Kroz uski procjep privida provukla sam se bočno.

Preda mnom se stvorio bajkovit kraj.

Ljudi moji, izgleda, morat' ću na očno

jer ovo oko mene sliči mi na raj.

 

Dal' je ovo privid? Ili možda nije?

Dospjela sam ravno u raj, ah!

Klizim kroz travu, ne bojeć' se zmije.

Ovdje očito ne stanuje strah.

 

O miline, tišine, ni traga buke…

Spuštam se pod voćku. Zemlja je ugodno hladna.

Niz deblo se spušta zmija, u zubima mi nosi plod jabuke.

„Hvala ti k'o sestri, ali nisam gladna!“

 

„Mala!“, progovori zmija već pomalo ljuta,

„Kako se usuđuješ mijenjati povijest?“

„Nisam gladna“, rekoh, „pa neću ti ponavljat' sto puta.

I, molim te, Adama ne nudi. Neće ti ni on to pojest'.“