“Razgovori sa Bogom“
Walšove knjige sadrže mnoge veoma dobre misli i duboke istine i uz devizu „Proveri sve i zadrži ono dobro“, mogli bismo se saglasiti sa mnogo toga. Ipak, izaziva skepsu kada taj Bog kaže:
„Sve je realtivno. Sve je deo onoga što jeste. Ja ne volim ’Dobro’ više nego ’Loše’. Hitler je otišao na nebo. Kada to budete shvatili, shvatićete Boga... U istom smislu je najveći trenutak Boga onaj, kada shvatite da vam Bog nije potreban ... Ponovimo još jednom: Ni u čemu nema ničega ’pogrešnog’. (I, str. 231).
Da li je, dakle, najzad svejedno, da li čovek čini dobro ili zlo? Jer Bog jedne ne voli više nego druge. Ukolko nam nije potreban Bog i ukoliko nema ničeg pogrešnog – da li onda ni Hitler nije učinio ništa pogrešno? I onda ni Lucifer – ako postoji, što taj „Bog“ poriče – ne bi ništa loše učinio!
Ko opravdava negativno?
Bio sam zapanjen, kada sam video koliko je ljutith pisama revoltiranih fanova Lucifera stiglo već prvih meseci posle objavljivanja knjige „Smena moći na Zemlji“. Neko mi je anonimno čak poslao knjigu Miguela Serana pod naslovom: „Zlatna sveska – Ezoterijski hitlerizam“ (dt. 1987.). U glosaru te knjige je Lucifer opisan na sledeći način: „Vanzemaljsko Božanstvo, bačeno na Zemlju, Bog svetla i lepote, od koga potiče Venera ... najviši vodič tantričkih magova. On će posle povratka zlatnog vremena, ... posle produhovljenja Zemlje, ponovo doći do časti.“
Spomenuta moć se javlja u mnogim atraktivnom oblicima i mnogi dopuštaju da ih fascinira vizija „Zlatnog doba“ i ezoterijsko-okultni sjaj.
Čovečanstvo čuje te glasove i mnogi su oduševljeni, jer ti glasovi govore ono, što oni i žele da čuju. Ali postoje i drugi načini reakcije. „Sva carstva sveta u njihovoj veličini i lepoti, sve to ću ti dati, ako me prihvatiš i ako mi se pomoliš!“ Ali Isus nije diskutovao i nije dao ni mali prst. On je jednostavno rekao: „Dalje od mene, Satano!“ (Matej, 4, 10).
„Sve je jedno“: Nema razlike između pozitivnog i negativnog?
Preostaje još jedna poslednja mogućnost, da se svetlost definiše pošavši od mraka: „Svetlo je suprotnost mraka; kada negiramo sav mrak, dolazimo na svetlo, jer svetlo nije ništa drugo do odsustvo mraka.“
Filozofski formulisano to znači: „Apsolut je jedina stvarnost i on je oslobođen svake dualnosti, kao što je svetlo oslobođeno mraka. To znači, da u stvarnosti ne postoji dualnost. Svi koncepti dualnosti su, dakle, iluzija (sanskr. Maja) i nerealni, kao npr. koncept akcije i reakcije. Ko spozna tu najvišu istinu, zna, da u stvarnosti ne postoji zakon karme.“, kaže ateističko verovanje tog pogleda na svet, koji se naziva monizam: učenje, da je sve konačno jedno (od grčkog monos, „jedno“).
Po tom gledištu takođe važi: „Nije samo dualistički koncept akcije i reakcije nerealan, već i koncept Ja i Bog. Ne postoji Bog izvan mene, nema Boga, koji kažnjava, ali nema ni Boga, koji voli, jer su i ljubav i kazna koncepti dualnosti. Apsolut je bez strasti, ali i bez ljubavi, nije ni loš ni dobar, takođe bez-božan.“ Ovde se čini pokušaj, da se apsolut shvati iz negiranja svega relativnog. To je u istinskom smislu reči negativan pogled na svet (od lat. negare, „reći ne; negirati“).
Na sanskritu se ovaj ateistički monizam naziva Mayavada, „učenje (vada), da je sve manifestovano iluzija (maya)“; konačno, sve je bez razlike jedno.
Isti pogled na svet proizilazi iz slogana: „Sve je realtivno.“ Ovaj iskaz je u sebi protivurečan, jer kada se tvrdi da ne postoji ništa apsolutno, da je sve relativno, samim tim se zastupa jedan apsolutan iskaz. Neizdiferencirana apsolutizacija relativnog (sve je jedno, sve je relativno) daju iskrivljenu sliku o realnosti, kao što se to može prepoznati po logičkim, a i praktičnim plodovima.
Navedena jednostrano monistička izlaganja sadrže najperfidniji pokušaj negativnog, da opravda samog sebe, jer prema tom stanovištu ne postoji dobro i zlo, ne postoji ništa pogrešno i ništa loše, ali ne postoji ni transcendentni Bog. Ta filozofija je osnova nihilizma i u pravom smislu te reči je bez-božna i bez-ljubavi, bez-smislena i u krajnjoj konsekvenci nemoralna (bez savesti) i bez emocija.
U ovoj ogoljenoj formulaciji ta negativna slika o svetu, naravno, više ne zvuči tako atraktivno i ne obećava prodaju bestseler izdanja. Luciferski izvori zbog toga ne nastupaju sa ovakvim rečima, već sa briljantnim kvazi-istinama, ukrašenim najvišim tonovima Boga, Svetlosti i Ljubavi. To ipak ništa ne menja kod datih izlaganja, koja samo prikrivaju tvrdo jezgro nemoralnih (bez savesti) i čak neemocionalnih mračnih sila filozofskom analizom tragova.
Uz to još jedno pitanje, koje se retko postavlja: da li postoje samo neemocionalne filozofije ili postoje čak i bića bez emocija? Različiti izvori potvrđuju tu pretpostavku i ukazuju na to, da su to bića, koja žive u mračnim astralnim područjima i u inkarniranom obliku čak i na Zemlji! Setićemo se reptoidnoh oblika, koje znamo iz SF-filmova, ali i iz parapsiholoških istraživanja i izveštaja o NLO-ima i starih predanja,
To bi bilo moguće objašnjenje za mnoga zbivanja, koja se danas tajno, a delimično i javno odvijaju na Zemlji, i ne zaslužuju drugi atribut do „satanski“.
Iluminati
Postoje veoma uticajni ljudi, koji dele ovo ubeđenje i veruju, da su pozitivno i negativno jednoznačni i podjednako vredni (igra reči: gleichgueltig: ravnodušan, podeljeno na slogove kao u tekstu: gleich-gueltig: isto vredan). Njihov jedini kriterijum je „neophodnost“: „Mi stojimo sa one strane dobra i zla. Mi ne činimo ništa ’dobro’ i ništa ’loše’, već samo ono neophodno.“ Neophodno je prema ovom stanovištu sve ono što podstiče „progresivnu evoluciju“ čoveka, sve dok on ne bude u stanju da prihvati njihov svetski poredak.
To su gledišta najviših mračnih snaga, koja svoja dela filozofski opravdavaju jednom luciferski-monističkom ideologijom. Oni smatraju da su jedini, koji su spoznali tu istinu (u stvarnosti poluistinu); zbog toga smatraju sebe elitnim i prosvetljenim (lat. illuminatus) i nazivaju sebe Iluminatima, „prosvetljenima“ nasuprot masi „neprosvetljenih“ ljudi.
Klasičan primer za ovaj pogled na svet je knjiga Nikole Makijavelija, „Vladalac“:
„Ako želi da se potvrdi, vladalac zbog toga mora da ovlada sposobnošću, da ne bude dobar i da nešto primeni ili ne primeni prema zapovesti neophodnosti (secondo la necessita).
„On zbog toga mora da poseduje takvo moralno shvatanje, na osnovu koga će biti spreman, da se okrene već prema smeru vetra i promeni okolnosti – kao što sam to gore rekao – da se ne odvoji od dobrog dok je to moguće, ali da se okrene zlu, čim to postane potrebno.“
Lažni zaključak iluminata: od „ljubavi“ do „neophodnosti“
„… drugi po visini energetski nivo galaksije: ujedinjujuća energija Ljubavi. (Zašto postoji patnja?) … odgovor, ako ga uopšte ima, mora ležati u merilima (=relativno). (Jer on zastupa stanovište da je sve relativno). Pretpostavimo, da na današnji dan kao ljudska bića imamo neki određeni cilj. Prema svim merilima, koja primenimo, smatramo taj cilj „ispravnim“ i „dobrim“. Da bismo ga postigli, neizbežno je potrebno, da stignemo na neki autobus. Autobus kreće, već ubrzava i samo energičnim trkom možemo da ga stignemo. Naša odluka, da se odvažimo na taj napor, pokreće čitavu seriju telesnih događaja. Dodatni adrenalin ulazi u krv. Naši mišići kontrahiraju pri neuobičajenom naporu. Svojim svesnim delovanjem uništavamo milione telesnih ćelija. Svaka od tih malih ćelija je jedno malo živo biće. Ona umiru – bivaju žrtvovana u pravom smislu te reči za našu nameru./ Da li osećamo sažaljenje? Možemo li zaista da tvrdimo da osećamo tugu zbog njihovog uništenja usled našeg delovanja./ Ovde možemo prepoznati merilo, koje je od odlučujućeg značaja. Sve i svako u Univerzumu može biti važan: ali nije sve podjednako važno. Neizbežno je da se takva misao poklopi sa našim predstavama o ’dobrom’ i ’više vrednom’. Tako stoje stvari i nikako drugačije. Moramo prihvatiti Univerzum takvog kakav jeste./ Jaz u vremenskim merilima, koji je bliži našim svakodnevnim predstavama, to može još bliže rasvetliti. Pretpostavimo, da se neko malo dete ubolo na trn. Majka odmah sagledava situaciju u vezi sa sadašnjim trenutkom mnogo obuhvatnije nego što to dete može: ona vidi život bebe, njenu dobrobit, rast i sazrevanje kao celinu. Uzima iglu u ruke, podvlači je ispod trna i vadi ga … Analogno sa time vladavina strahom i dva svetska rata možda nisu ništa drugo do dva brza uboda iglom za jednu svest, čiji sadašnji trenutak iznosi deset hiljada godina.“ (Sir Ernest Scott, Nosioci tajne, str. 338f).
Ovi iskazi otkrivaju da postoje instance moći koje su uverene da je u slučaju „neophodnosti“ opravdano, žrtvovati milione ljudi, da bi se sproveli svetski ratovi, nalik ubodima igle, i drugi oblici „puštanja krvi“; to je isto, kao kada bismo usled naprezanja snage bez sažaljenja žrtvovali milione ćelija tela.
Po svemu sudeći postoje ljudi, koji su prema svojim ljudskim žrtvama podjednako neosetljivi kao što smo mi prema „žrtvovanim“ ćelijama tela.
Šta je sa one strane dualnosti?
Stanovište, da je svetlo samo odsustvo senke, je lažan zaključak, koji potiče iz toga, da određena bića mraka nemaju direktno iskustvo svetlosti. Svetlost ne nalazimo tako što jednostavno poričemo senku, već samo, kada se pojavi svetlost, jer svetlost postoji nezavisno od mraka. Svetlost i senka su paralelni realiteti, ipak, konačno postoji samo svetlost (apsolutna realnost), dok egzistencija mraka zavisi od svetlosti (relativna realnost).
Ono što leži sa one strane materijalne dualnosti nije, dakle, jednostavno neko apstraktno jedinstvo, prazno ništa, kao što i sa one strane senke ne stoji samo ništa. Inteligencije mraka ipak misle upravo to: sa one strane materijalnog dualiteta ne postoji ništa; sve je jedno (jer samo je u Ničemu sve jedno), takođe i pozitivno i negativno; svetlost je samo
negiranje sveg mraka, svake dualnosti.
Ali šta je zaista sa one strane duanosti?
Indivi-dualnost! Sa one strane dualnosti, „dvojnosti“ (podvojenosti) se nalazi „jedinstvo“, ono što je neodvojeno, nepodeljeno i nedeljivo, a upravo to je značenje reči „individualno“.
Ključni pojam „individualno“ je izveden iz imenice „individua“, koja je opet izvedena iz latinskog glagola dividere, „deliti“, uz negirajući prefiks in- i znači „ono, što se ne može podeliti“. U tom smislu je individua latinski sinonim za grčku reč atomos. (vidi Duden 7, Etimološki rečnik, „Individuum“). To saznanje pokazuje, da atomski fizičari jure za jednim fantomom, jer ono što materiju drži na okupu i oblikuje je, nije materijalno!
Ono, što materiju formira iznutra i animira je, je nedeljivo, spiritualna duša, lat. individuum, grč. atomos, sanskr. atma.
Svi oblici materije su deljivi i promenljivi i zbog toga prolazni. Ono što je nedeljivo i neprolazno, zbog toga nije materijalno. Svi materijalni oblici se stalno menjaju prema impulsima svesti, koji deluju na materiju. To važi kako na ličnom nivou, tako i na univerzalnom nivou: na početku Kreacije nije bio prvobitni prasak materije, već prauzrok svesti. To pokazuje, koliko su materijalistička kosmologija i teorija o evoluciji i svi scenariji, koji počivaju na njima, daleko od potpunog objašnjenja života, smatrajući da su živa bića nastala iz materije.
Logika i praktična spoznaja kao i parapsihološko istraživanje pokazuju, da svest nije proizvod materije (mozga, nerava) i da je individua sa svešću nezavisna od tela, tj. može da egzistira odvojeno od tela. „Svest“ u toj slici o svetu se definiše kao „energija nematerijalne, duhovne individualnosti. (duše).“
Svest: oduhovljujući faktor iza materije
To se pokazuje i u svakodnevnom životu, gde se impulsi svesti, kao što su radost, razočaranje, mržnja, ljutnja itd. ispoljavaju u fino-supstancijalnom telu (boja aure) kao i u grubom materijalnom telu. Ti impulsi se mogu pročitati sa čovekovog lica, a posebno u auri. Izvesni negativni impulsi se posle vrenja u fino-supstancijalnom – psihičkom čak mogu ispoljiti kao bolest i čir na grubom telu.
Monizam sadrži jednu veliku delimičnu istinu, koja ipak mora da bude shvaćena u pravom svetlu: sa one strane dualnosti materije se može sa pravom govoriti o „jedinstvu“, ipak, to jedinstvo nije neko apstraktno jedno, već opis onoga što je nepodeljeno, večno i nedeljivo, tj. individualno!
Sve je istovremeno jedno i različito
Delovi su večno povezani sa celinom i istovremeno su večni i individualni, slično kao što su sunčevi zraci povezani sa Suncem.
Prauzrok i emanacija, celina i delovi, nikada nisu jedno, ali nikada nisu odvojeni. Drugim rečima: sve je jedno i različito – i to istovremeno. Ta izdiferencirana, teistička Spoznaja (tattva) je poznata u sanskritu pod filozofskom formulom: acintya bhedadheda-tattva, „nezamisliva (acintya) istovremena različitost (bheda) i nerazličitost (abheda) Boga i božanske energije“. Ista svetska formula se može primeniti za pravilno razumevanje odnosa između svetlosti i senke: apsolutno i relativno su istovremeno jedno i različiti. Čim se jedno posmatra odvojeno od drugog, dospeva se u oblast poluistina.
Sinteza jednog i različitog
Ponovimo još jednom ovaj sled misli: deo i celina su uvek povezani jedno sa drugim, ali su odvojeni, individualni realiteti. U kom obliku delovi i celina, koji su istovremeno povezani i odvojeni, mogu da pronađu pravo jedinstvo?
Ujedinjujući faktor individualnog je ono, što se može opisati rečju Ljubav. Jer Ljubav je ono, što povezuje individue (zbog toga se kaže: sjedinjeni u ljubavi). To važi kako u materijalnoj oblasti (na relativan način), tako i u duhovnoj oblasti (apsolutna realnost).
Božanska Ljubav (sanskr. bhakti) je čist izraz naše praiskonske individualnosti bez senke, koja je uvek povezan sa slobodnom voljom i samo-odgovornošću, jer Ljubav je dobrovoljna. Prema čemu ćemo usmeriti svoju Ljubav a prema čemu ne, je naša sloboda i takođe naša – i samo naša – odgovornost. Svim ostalim (interesi, zaljubljenost, mišljenja, strahovi itd.) se na mnogo načina može manipulisati.
To je filozofsko objašnjenje omiljenog iskaza „Bog je Ljubav“, koji je Bogu hvala istinit, iako se on često površno i samo na relativan način koristi. Jer sve-jedna božanska Ljubav je ujedinjujuća snaga između Individua i apsolutna veza između delova i celine, Boga.
Iz tog razloga je isus rekao: „Ja i moj otac smo jedno.“
To je vrhovni zaključak svih božanskih objava, takođe i Bhagavad-Gite. „Onaj, ko mene (Krišnu) vidi svuda i sve u meni vidi, nikada nije odvojen od mene i ja nikada nisam odvojen od njega… Prosvećen je onaj, ko preko poređenja sa svojim Sopstvom vidi istinsku jednakost svih bića – kako u sreći, tako i u patnji, o Arjuna.“ (Bhagavad-Gita, 6,30, 32).
Kriterijumi razlikovanja
Isto tako monista ne poznaje merilo za dobro i loše, ili za tačno i pogrešno, pošto su sve te razlike proglašene za iluziju. (Oni misle da zapovest „Ne sudi“ znači „Ne razlikuj“ – sudbonosno pogrešan zaključak).
Ipak iz perspektive božanske individualnosti postoje kriterijumi razlikovanja, naime, okrenut ka Bogu i okrenut od Boga. Ono što nas približava spoznaji sebe i Boga tj. spoznaji sopstvene i Božije večne Individualnosti, je dobro, ono što nas od toga odvraća, je loše. Naravno, to razlikovanje nikada nije konačno (zbog čega ne treba suditi, vidi Matej, 7: 1-6), jer svaka duša slobodnom voljom i sopstvenim uvidom može da promeni kurs i da se od pravca okrenutom od Boga okrene ka Bogu odnosno, ponovo odvrati od Boga.
Drugim rečima, iskustvo lošeg, zla i negativnog, ima svoj dublji smisao. Ali činjenica, da negativno ima svoju funkciju i smisao u Kreaciji, ne znači, da je negativno zbog toga manje negativno, kako se ponekad tvrdi.
Jedan primer: izvesni ljudi su u koncentracionim logorima, izloženi mučenju i patnji, postigli visoku spoznaju Boga (vidi Aleksandar Solženjicin: „Arhipelag Gulag“). Ali to ne znači, da nije bilo ničega lošeg u koncentracionim logorima. Oni su bili primer za nešto negativno i zlo, jer su njima prekršeni kosmički zakoni slobodne volje i Ljubavi. Ako ljudi u ekstremnom ispitu zatvaranja u logore prepoznaju smisao za sebe, to pronalaženje smisla nije opravdavanje negativnog, već svedočanstvo o visokom individualnom stupnju datih ljudi, koji su sposobni da čak i u tome što su izručeni zlu prepoznaju božanski smisao.
Smisao konfrontacije sa negativnim, sa silama mraka, leži u spoznaji neophodne korekcije i promene. Sile mraka same ne prepoznaju taj smisao, jer misle da su već u svetlosti. To pokazuje, da opravdavanje negativnog (umesto korekcije gordosti preko skromnosti, spoznaje i promene) predstavlja najviši oblik samoobmane.
Zajednički cilj svih puteva ka Bogu
Drugim rečima: nije svaki monista, deista, član lože, teozof, ezoteričar itd. na pogrešnom putu. Te slike o svetu mogu da predstavljaju sasvim legitimne stepene spoznaje, ako se upotrebe kao stepeni za više i potpuniju spoznaju svetla.
Te različite slike o svetu se mogu uporediti sa stupnjevima na stepeništu, koji iz mraka vodi na gore, ka svetlu. Pojedini stupnjevi se mogu upotrebiti, da bi se popelo na još više stepene ili da bi se spustili na niže stepene. Da li će se neko na tim stupnjevima kretati ka gore ili ka dole, zavisi od toga, da li je neko u srcu okrenut ka ili od Boga, iako i oni koji se spuštaju smatraju da su na pravom, čak na jedinom pravom putu. Kao što je pokazano u ovom članku, to može voditi do opravdavanja najmračnije, satanske beskrupuloznosti – u verovanju da je to najviše prosvetljenje!
Ako neko silazi tim stepeništem, ne vredi ništa, opravdavati sopstveni kurs slepim verovanjem ili lepim rečima. Potrebna je mnogo pre konkretna promena kursa, okretanje na stepeništu nazad ka svetlu. Ali kao što to pokazuje praktičan život, ništa nije teže nego ta lična korekcija (iskrenost umesto zaslepljenost i samoobmanjivanje, „čovek nešto zamišlja“). Zbog toga čovečanstvo sporadično ulazi u ratove i katastrofe i ne uči iz svojih grešaka.
Vedska definicija maje (iluzije)
Prema vedskom objašnjenju materijalne i duhovne energije su obe kreativne energije Boga. Tako nije samo duhovna energija, već i materija večna božanska realnost. Materijalna i duhovna energija su obe večne, ali imaju različite funkcije.
Materijalna energija je takođe večna, ali ima zadatak da proizvede večno promenljivu kreaciju. Iako su pojedinačne materijalne kreacije i oblici prolazni, lanac nastanka i propadanja je večan.
Materijalna energija, koja je u svom prvobitnom obliku takođe individualna (na sanksr. npr. nazvana sakti i durga) stvara dualni svet beskonačne prošlosti i beskrajne budućnosti, dok je duhovna energija svet večne sadašnjosti. Mi kao večne duše pripadamo duhovnoj energiji i zbog toga čeznemo duboko u sebi za tom večnom sadašnjošću, iako je ne možemo zamisliti.
Kada se mi kao večne duše identifikujemo sa materijalnim oblicima, npr. sa sopstvenim telom, sa posedom, pozicijom, tada je to iluzija (maya, bukvalno, „ono što nije“), jer to zaista nismo: prolazni.
Maya, dakle, egzistira samo u individualnoj svesti i može se samo individualno prevladati, isto kao što se u nekom masovnom logoru svaki čovek samo samostalno može probuditi. Materijalna raznolikost tzv. dualnost nije, dakle, neka nerealna egzistencija i iluzija, kako to tvrde ateistički monisti, već Božija Kreacija sa jasnom svrhom: da ponudi dušama mogućnost da se probude u istinskoj individualnosti.
Samo kada zaboravimo svoj iskonsi identitet i kada se identifikujemo sa prolaznim oblicima, nastaje iluzija. Jer identitet i identifikacija nisu isto.
Sve u našem svetu ima svoje značenje, ali samo u svetlosti dobija svoj apsolutni cilj. U tom svetlu čovek spoznaje i apsurdnost apsolutnog iskaza „Sve je relativno.“.
Razlika između ega i individualnosti
Šta ili ko prekriva svetlo, kada se duhovno posmatrano nalazimo u senci? Na osnovu razvitka dosadašnjeg sleda misli odgovor je očigledan: mi sami!
Samo mi sami zadržavamo sebe u mraku, jer kada se odvratimo od svetla, bacamo senku i postajemo na osnovu zakona rezonancije podložni uticaju sila senke i mraka.
„Ego“ je naša materijalna identifikacija a individualnost naš pravi identitet kao večnog dela Boga, kao spiritualne duše, koja je besmrtna i nije materijalna. Spoznati to je cilj i sadržaj svih istinskih puteva.
Kada se odvratimo od svetla, odjednom imamo senku i ne možemo je stresti i to toliko dugo ne, dok ne pronađemo jedino rešenje (oslobađanje od senke), naime, svesnu korekciju ka istinskoj okrenutosti ka Bogu. Zbog toga opravdavanje negativnog predstavlja najviši oblik samoobmane.
bglavac
edin.kecanovic
