Voljela bih napisati  nešto o nečemu što je danas jako moderno.To su priče o ljubavi,dobroti,zahvalnosti,potrebi da se mijenjamo,potrebi da sagledamo sebe na novi način,a time i druge oko sebe.Da druge gledamo s ljubavlju,da u njima ne vidimo neprijatelje,konkurente,da im ne zavidimo,nismo ljubomorni,nismo ustrašeni od njih.Da u drugima vidimo sebe,ali bolje sebe.Da surađujemo,živimo u skladu i harmoniji. Volimo,ljubimo,zahvaljujemo,dajemo.To je sve dobro.I niti ja nemam ništa protiv,čak naprotiv.

Samo što ćemo s proplamsajima bijesa,naletima tuge,teško prikrivene razdražljivosti,odbojnosti prema nekim ljudima,laganim paranojama,povrijeđenostima, okrivljavanjima ,osudama,moralnoj superiornosti.Sve se to lagano potkrade,a mi mislimo da smo na  to imuni,da su takvi drugi ,a ne mi.Pa se neugodno iznenadimo i sami sebi ne priznajemo što nam se događa.Pa to potiskujemo, skrivamo,metemo pod tepih,guramo glavu u pijesak kao noj.

Ne, ja nisam zločesta,ne ja ne mrzim nikoga,a sva se nakostrušim samo ako me netko mrko pogleda.Ili naljutim ako mi uputi kritiku.Ili zavidim što je on uspio,a ja nisam.Što on napreduje na poslu,a ja ne.Ne ja nisam takva.Ja sam dobra,ja sam dobrica.A to što povremeno poludim,to su krivi zločesti ljudi.Oni su me isprovocirali.Moj bijes je bijes pravednika.

Malo „ morgen“.Ne navode me ljudi na ta ponašanja,ja sam takva i to izlazi iz mene.Što prije to shvatim ,to bolje.Zlo i negativnost su u meni.Ne mogu pobjeći od njih.Na meni je da to vidim.Da ih osjetim.I da šutim.Šutim i šutim ali osjećam to što se u meni događa.Pustim ga.Neka me ziba,neka me  plavi.Pa i da se utopim u   njima,što onda.Na meni je da pustim da sve izađe.Da se sve u meni očisti ,da se isprazni.

Došavši do dna sebe same,tek tada se mogu početi uspinjati ,osjećati ljubav,dobrotu,imati čiste i pozitivne misli.Voljeti,voljeti,davati sebe drugima i živjeti. Živjeti u skladu,sama sa sobom i s cijelim svijetom.