77. NE ZNAM O ČEMU BIH

      MOGAO NE PISATI

 

        “Ne znam o čemu bih mogao ne pisati,” reče pisac svojoj olovci.

        “Zacijelo ima nešto takvo,” reče olovka. “Samo - ja nemam maštu da zamislim što je to.”

        “Što god pogledam, na što god pomislim, to mi daje znak da prepišem njegovu priču, koja je već gotova. I ja onda, što ću, prepisujem...”

        “Bi li im mogao odbiti molbu?” pitala olovka.

        “Molbu?” uzbuni se pisac. “Hoćeš reći, zapovijed?! Pokušavao sam... ali ja volim pisati, u tomu grmu leži zec. Ja volim pisati.”

        “Tko komu onda čini uslugu?” opet pitala olovka. “Stvari tebi, ili ti stvarima?”

        “Kako, tko komu? Jedina je priča, koja je na dobiti, i koja zna svoj posao. Kad ja zaboravim da je tako, prestajem biti pisac.”

 

       

        Nema te stvari, koja se ne može reći, kad je pisac svjestan čiji posao obavlja.

 

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 2.