Zašto se zapravo svađate?

U partnerskim odnosima ljudi često imaju svađe i onda dođu na terapiju da mi ispričaju kako je njihov partner bio neuviđavan. Interpretacije dolaze kasnije, ali klarifikacija je prvi korak. Ja sam tada u ulozi prevodioca. Prevodim njihove nesvesne motivacije i mehanizme odbrane, kako bi i sami razumeli šta su zapravo hteli da kažu.

Najbolje je objasniti na primeru:
Muž ljutito dolazi sa poslovnog puta i govori kako mu je konačno „crkao“ telefon, mada je bagovao mesecima unazad. Žena želi da ga uteši, ali ubrzo shvata da je ona glavni krivac.

On nastavlja:
„Ja rmbam za celu porodicu, uvek vodim računa o tebi i deci, a ti me puštaš da odem u inostranstvo s pokvarenim telefonom. Znaš da sam bio u stisci jer je ovaj put mnogo koštao i da nisam mogao da ga priuštim. Tebi plaćam novi ajfon, deci isto, a ja sam uvek poslednja rupa na svirali. Uopšte ti nije stalo do mene. Samo svoje dupe gledaš!“.

Realnost je, što terapija uvek otkrije, da je njemu lakše da kupuje drugima nego sebi i da očekuje isti tretman zauzvrat. Ali, to nikada nije rekao.

Drugi segment realnosti: on je zapravo imao novca, iako u oskudici, da sebi kupi telefon. Ali nije hteo, jer je škrt kada se radi o trošenju na određene stvari (dok može biti rasipnik u drugim situacijama). Kada mu je telefon zaista zatrebao, a nije radio, shvatio je koliko mu je potreban i osetio da je samog sebe izneverio time što ga nije kupio.
Radi se, međutim, o osobi koja ne može da podnese krivicu, te je po pravilu projektuje u druge. Supruga je zgodna za primanje takvih projekcija, posebno jer je i sama sklona osećanju krivice.

Mehanizam odbrane koji se ovde odigrao zove se projektivna identifikacija. Muž u ženu projektuje svoju krivicu, a ona se s njom identifikuje i oseća da je zaista nemarna žena što se nije pobrinula da mu kupi, ili barem ponudi svoj, telefon za put.

Rasplet – žena odlazi svojim poslom, usput staje u obližnju prodavnicu, opterećena krivicom kupuje povoljan telefon i daje ga mužu da mu pokaže kako joj je žao i da ga voli.

Poruka koju nesvesno šalje:
„Kad me okriviš, ja ću te nagraditi. Nije nikakav problem da budem sadržalac tvojih projekcija. Evo, ja ću biti loša, ti budi dobar – samo da je mir u kući.“

Ovakvih primera ima pregršt. I bilo da radimo s parovima ili individualno, često prevodimo šta se zapravo odigralo. Naravno, u individualnoj terapiji prevodimo samo motive naših klijenata, nikako i njihovih partnera.

Uobičajene partnerske svađe su, verovali ili ne, oko toga da li je bačeno đubre. To je često „zadatak“ muškarca (ne nužno), a jednako često muškarac „zaboravi“ da to uradi.

Onda žena besni i kaže: „Bukvalno nemaš nijednu drugu kućnu obavezu, i čak i tu jednu zaboraviš!“

Naravno, ne radi se o zaboravljanju. Često je to pasivna agresija. Neće on da baci đubre jer ga ona podseća na zvocavu mamu koja mu uređuje dan i kontroliše život. Nema snage da joj se otvoreno suprotstavi, pa eto, jadan, uvek nekako zaboravi. Nećemo se valjda ljutiti na nekog čije pamćenje ne radi dobro? Možda je čak i početak demencije.

U svakodnevnom govoru mi stalno čujemo mehanizme odbrane. Stručnjacima nije teško da ih prepoznaju, ali laicima uglavnom jeste. Kada o njima čitaju onlajn, sebi često prave veću štetu. Pogrešno razumeju, a često su i pogrešno opisani. I što je još važnije – ne poznaju sebe dovoljno da bi najpre videli svoje odbrane, pre nego što krenu u pohod tumačenja tuđih.

„Preosetljiva si“ može da bude omalovažavanje tuđih osećanja, ali može da bude i činjenica. Postoje preosetljivi ljudi.

„Neću da ti pokažem svoj telefon“ može da znači da partner nešto skriva, ali može da bude i legitimno pravo na privatnost i očekivanje da mu verujete.

„Ne ide mi se kod tvojih na ručak“ može da bude nemar i nepoštovanje, ali može da bude i sasvim legitimna potreba da čovek odmori. Partner nije dužan da voli vaše roditelje.

„Nemoj da me zoveš kada izađem s društvom“ ne mora da znači da nešto mulja i laže. Može značiti da želi da se odvoji i opusti – što je sasvim u redu, zdravo i potrebno.

Pišem sve ovo da bih skrenula pažnju na nekoliko ključnih stvari:
Neće vam pomoći TikTok terapija. Ona banalizuje psihologiju i pogrešno opisuje mehanizme odbrane. Ljudi se razlikuju, a ono po čemu su slični nisu fraze, već struktura ličnosti i dominantni mehanizmi odbrane.

Kada vam nešto nije jasno – pitajte, razgovarajte, recite. Ako i dalje nije jasno, obratite se stručnjaku. I ne, nemojte se nužno voditi osećajem u stomaku. To je češće anksioznost nego znak da ste nešto nepogrešivo prepoznali.

Ljudi se menjaju kroz odnose. Mogu postajati gori ili bolji – a to u dobroj meri zavisi i od vas. Pogledajte u sebe i pitajte se šta ste vi spremni da pružite, a ne samo šta ćete dobiti.

Kada držite partnera pod lupom, to znači da se ne bavite sopstvenim falinkama. Što više pokušavate da kontrolišete drugog, to će veza biti gora. Pustite drugog da se ponaša prema svome nahođenju i sve će se pokazati. Za to vreme bavite se sobom.

Dakle, ne svađate se zbog telefona ili đubreta. Svađate se jer ne vidite dobro - ni druge ni sebe.

~Renata Senić, psihoterapeut

Psiholog na dlanu