Kasna je noćna ura,noćas iz mene progovara bijes i potpuno se prepuštam zapljuskujućim valovima, usnuo nisam sve unazad do velikog praska, nek se zemlja raspukne po šavovima ponornice njene po proplancima i obroncima, maljem orijaškim, nek središte bude na obolu elipse. Ja vrištim jezivo kad nemogu i padam ničice do skeleta krvavih koljena kad nezanam, dođi o veliki ognje i pospremi dušu terevenčenu u pakleni rovaš, dušu bez svrhe i cilja duhovno bančenje ,birtija mi je domovina Ko je u srcu tužljiv taj je sa britvom družljiv, bolno potresni ožiljci upozorenja svuda po meni, kvragu ne privlačim pozornost vakum i besmisao sažaljenja i slave, nikako da izbijem uvrnuti odraz iz glave s kojim proganja me zrcalište istine. Uprizorenje sam spoznajnog nasilnika, jednokrilog anđela, svijetlonoše ugaslih lampinjona, vodonoše presahnulih ponornica, najcrnji čovjek na svijetu, što iznutrice riga od gađenja. Ja žongler moraliteta stojim iza svojih riječi i neplašim se mrtvačkih lumina nek dimom svojim ih nose i pretvore u jauk razumljiv svima i onim još ne otkrivenima, što svemirom lutaju brodovima, svim mornarima nezemljanima; nek se pretvore u najrazornije oružije plima krvi i veselja propast svijeta opsceni sakrament bit će mog neživota testament