Možeš doći u moj stan

i možeš mi reći, kako ne znam živjeti

i možeš govoriti protiv mog psa,

želeći je pustiti u slobodu.

 

Možeš čak uzeti i moj auto

voziti se tjedan dana,

ja ću Ti i benzin platiti.

 

Možeš mi reći

kako mi ne stoji žuta vesta,

jer mi je i kosa žuta.

 

Možeš se ljutiti što stalno ležim

i što ne volim oblake.

Možeš čak natjerati sunce

da se skrije iza njih

i možeš otputovati s njima

i ne vratiti se više nikad.

 

Možeš mi iznenada doći

popodne na kavu,

dok ja čistim tepih u sobi

i ljutiti se što gledam Santa Barbaru

i slušam muziku… u isti tren.

 

Možeš mi zabraniti piti kavu

i litre coca-cole

i naručivati mi čaj bez šećera,

a na licu gledati trag mog kiselog osmjeha.

  

Možeš me stalno kritizirati

i čuditi se, kako ne vidim zvijezde,

kako ne osjećam toplinu sunca

i ljepotu mirnog jutra.

 

Možeš zaista otploviti sa oblacima

u ne znam kojem pravcu,

znaš, da Te neću zvati.

 

Možeš mi telefonirati bezbroj puta

i zvati me u kino

na davnim livadama Tvog djetinjstva

i možeš biti ganut

kad se uspušem nakon pete stepenice

i možeš biti iznenađen

kako Te brzo odvučem na kremšnite

i onda se bojim velikog računa,

jer mi je to sve do kraja mjeseca.

 

I možeš me još 7 godina zvati

da se s Tobom kupam u kadi

i da Te milujem i gledam,

dok Ti bezobrazno uživaš sam.

 

I znaš da možeš mnogo toga

i znaš dobro, ali … molim Te,

ne reci …

nikad…

nikad…

nikad…

Jadranka, ne volim Te.