Mali Vilenjak

 

Vračao se kući uhvatio ga mrak

Vjetrovi što pušu razhladili zrak

Biće jedno sićušno u zaklonu svom

Čeka svitanje pa da krene u svoj dom

Sa neba beskrajnog svjetluca slabi sjaj

A on zalutao iako mu poznat kraj

Šuplje drvo pruža topao zagrljaj

I tiho mu šapuće,čekaj sunčev sjaj

Lišče pada sa drveta od naleta vjetra

Zavijanje zvijeri strah u kosti tjera

No taj mali Vilenjak iz zaklona svoga

Ne brine zbog toga,na sigurnom je on

Jutrom kad će sunce svanut, kada dođe dan

Krenuti će dalje, bit će siguran

Dok tako čeka na oči mu dolazi san

I sam se sebi smije što je tako nespretan

Zalutao sam u prostranstvu tom

A poznajem ga dobro, to moj je dom.