GUBAVAC

      (     THE  LEPER )

Nema  ničeg  lepšeg od ljubavi,

    U  to sam uveren ; ni vrelo skriveno

Ne prija tako kad iz njega možeš piti:

     I ja i ona to dobro videsmo.

 

Služio sam je u dvoru kraljevskom;

    Posluživah je vinom i retkim vrstama mesa .

Osim želje da je među obrve celivam,

Ništa mi drugo na umu ne beše , ni san ni hrana .

 

Prezir puki , Bog to zna , gajila je ona prema meni ,

    Pisaru jednom , koji ni slavan ni lep ne beše ,

Koji je kukolju svoju slugansku povlačio da vidi

   Usne njene napućene i ljubavlju ispunjene uvojke .

 

Glava  mi puca  kad o tome razmišljam .

  Da , iako me je Bog mrzeo stalno ,

I sada me mrzeći što mogu da joj celivam

     Oči , da joj kosu ispletem , da bi video

 

Kako  padaše  pre , na obrve njene ,

  Ipak sam sretan  što je mrtvu imam

Ovde  u ovoj bednoj kolibi od lese

    Gdje  glavu i oči  njene mogu da izljubim .

 

Nema  ničeg lepšeg  od  ljubavi ,

      U  to sam uveren ; ni ćilibar iz ledenog mora,

Ni plodovi pod nežnim pokrovom skupljeni:

     I ja i ona to dobro videsmo.

 

Mene  raduju misli tri:

    Prvo  se smilujem i razmišljam o tome :

O zlaćanoj kosi tog viteza kojeg ona zavole ,

     Čija usta ona tako celivati htede.

 

Prisećam se potom tog zalaska sunca

      Kad mu pokazah tajne pute

Do rešetki  njenih , i kakve ona

      Umilne reči  tada  izreče .

 

( Hladne  srsi struje pri pomisli na nožice te ,

     Obje na dlan moj mogle bi stati ,

Čudom  nekim telo dragane moje

    U  stanju beše da uspravno stoji . )

 

" Prijatelju mili , nek ti Bog zahvali i tebe milodari ;

     Čedna nisam ni stida oslobođena ,

Ne mogu me ranjavati pogledi njihovi

     Radi  slatkog greha moga koji njih tako zgražava . "

 

Prenosim vam reči njene doslovno .

    Ona , sedeći na ivici postelje ,

Dodirujući  noge svoje , reče sve , baš tako .

       Ja rekoh , slađe od  svega ovog nešto je treće .

 

Bog koji vreme stvara i uništava

    Ne menjajući ništa , Bog večni ,

 Telo njeno umilno bolešću preobražava ,

   To telo zaljubljeno , gde biće njeno boravi .

 

Ljubav je slađa i milija

    Od grla golubice , spremnog za gugutanje .

Izvratiše  se svi , pade na nju kletva ,

    Za ništa je oni proteraše .

 

Proklinjahu je oni, videvši kako i sam Bog baci

Kletvu onu , da je muči prokletstvo njegovo.

Pri svesti bili nisu, zasigurno , da nisu videli

    Kako je draža od svega onog što je njima drago .

 

On koji joj kosu milovaše ,

    Usnama celivajući i oči njene zaslepljujući ,

Oseti kako joj se svetle grudi , gole i napete ,

     Uzdižu pod njim, i kratki krici pomamni

 

Iz grla njena i usta ridajućih izbijaju ,

     Iz ljubavi skršenog tela ,

Slađanim usnama vrelim njegove suze sklone ne behu

Da te usne njene ne bi bile svesne ukusa njihova ,

 

Da , njemu , u čijem  zagrljaju cele noći

   Grozničava telo njeno podavaše se ,

Telo po kojem su rasuti celovi strasni , crveni i beli ,

   Ne beše teško da je kužnu odbije od sebe .

 

Sklonih je u ovu kolibu od lese ,

     Služih je vodom i hlebom siromaha .

Radi užitka što je celivam među obrve

   Iz trena u tren bejah blizu umiranja .

 

Hleba nestade ; ne osta nam ništa osim vode iz bunara

   I nakupljene trave i po koje seme .

Toliko sam , celivajući je , uživao ja ,

   Da malo brinuh  na san i obede.

 

S vremena na vreme , kad radostan bejah služeći ,

   Suze bi mi teške iz očiju mojih grunule ,

Nju zalivajući , takav me užitak ispuni

  Što sam u službi koju Bog zabranjuje .

 

"U miru me ostavi , molim ti se ,

   Odavde kreni , pusti me da me smrt pokosi."

Ona tako govoraše: njene bi usne zastale ,

   Ka mojima okrenute , i stala bi ona plakati .

 

Ja rekoh, " Razmisli sama kako je trajala

Ljubav u nama , što smo oboje postigli tako;

Da,l  da dušu ogolim sada ?

   Ne dao Bog da učinim to ".

 

Da , iako nas Bog mrzeše , on znade

    Da retko kada

Ljubav na delu ne podleže

Sve dok nije za branje sazrela .

 

Šest meseci , i moja je mila mrtva sada ,

    Jad  me skrhava ; nije mi znano

Da ,l  je sve dobro prošlo, sve kazano kako treba

Ni jedna reč ni delo plemenito zaboravljeno .

 

I te kako plemenita ona beše , a sebe radi ponajmanje ,

  Da bi  dušu odjednom ispustila ; a kada bi

 Usta njena stisnuta dah udahnula i pomakla se ,

    Zaboravljeno nešto mogao sam videti .

 

Šest meseci , a ja nepomično sedim stežući

   Dvema hladnim rukama njene dve noge ledene.

Kosa joj je posedela , pola ostaci zlaćani ,

    Uzbuđuju me dok je ljubim , žari me .

 

Kad  vidim tužno lice njeno , kostiju

   Upalih , ljubav me celog opeče ,izjede .

Bes me hvata kad ugledam obrvu njenu oronulu ,

    Koju nekad ljubičasta boja carska obasjavaše .

 

Ona reče , " Prema meni postupaj lepo ;

     Stid me sve više zamara , umreću

Ako ništa ne izustiš : " baš tako .

    A sada , sada je mrtva ona, i greh je gurnut u stranu .

 

Da , mučio ju je tada , bez sumnje ,

     Sav prezir njen prema meni , u prošlosti .

Ah , da je nikad ne poljubih . Gle

    Kako bes božiji od čoveka ludu  napravi !

 

Ona bi me možda malo i volela ,

   Da sam samo prema njoj bio smerniji .

Ona nije znala da može sramota

     Ljubav novu začeti - sramota njena baš to učini .

 

Ljubavi mojoj sve sam bliže ,

     Zadobivši za tako bednu uslugu

Lepotu njenu i sve ono što uz to ide ,

    Lice njeno i milost svu .

 

Da , dok sam bdeo nad njom sve beše tako ,

     Ljubav se stara u korenu držala , to znam :

Znam , stari prezir je sve više jačao

      U  srcu njenom , pomešan sa tugom .

 

Moja ljubav  sva možda propadne -

    Pisanje pisarevo , krivi i nečitki rukopisi ,

Našvrljani posle pijane pesme večernje -

    Muzika bez melodije , bez one prave reči .

 

Al ,  zasigurno bih sve učinio

    Onako kako najbolje znam . Možda

Zato što uspeo nisam , što zamalo nisam uspeo ,

     Ona je u srcu svome gajila ljubav za onog drugoga .

 

Sve me ovo zaslepi :

    Pred njom  sada  možda  je

Saznanje neko više ; još uvek  gori

      Pitanje staro . Da, l je ispravno sve božije ? "