Napustila me je sreća.

Šta je bila sreća za mene?

Kada sam imala osnovnu porodicu, kada smo svi bili na "okupu" a za to osetili potrebu. Sestra je odigrala veoma značajnu "ulogu" u mom životu.

Sretna sam bila, kada sam se prvi put zaljubila,...kada smo iz ljubavi osnovali svoju porodicu, dobili dete. Kada je krenuo u školu, kada smo za vikende bili doma, išli na more, kod mojih i njegovih roditelja, kada smo slavili nove godine sa prijateljima a deca uz nas, kada se je sin prvi put zaljubio, kada smo uspeli i pored teškoća ostvariti svoje planove, kada sam pekla kolačiće nama, kada smo se posle nesporazuma pomirili, ljubili, kada mi je rekao volim te, kada smo kupili nov tv, kada nam je ostao zadnji cent i neznajući kako napred rekao idemo na jednu kavicu, toliko još imamo..:) Sretna sam bila u punom gnezdu.

Sretna sam bila u službi...kada sam sa prijateljicama išla na  kavicu, u kino, kada sam si mogla priuštiti neku šik krpicu, kupiti knjigu, cd i žurila doma da ga čujem, kada sam išla frizeru,.... Sretna sam bila što smo svi bili zdravi.

Sretna sam bila na moju navezanost obitelji, malom broju prijatelja, susedi i tu navezanost osetila i od njih.

To je bila moja sreća.

Reč, posedovati je za mene nespretna reč, kada se upotrebljava za druge ljude.  Reč, navezanost mi je lepa. Posedujem oči, uši, kosu, dete, samo dok sam ga nosila, čim je prerezana pupčana vrpca, više nije bio moj posed. Bio je deo mene i njegovog tate dok ne može sam disati. Bio je  naša ljubav i odgovornost do njegovog osamostaljenja.

Navezanost je za mene osećaj koji me nije bremenio, već zadovoljavao. U tom svom zadovoljstvu sam davala maximum sebe, i srećila sebe i druge, to se osetilo, do momenta............

Navezanost na prijatelje, susede, virtualne prijatelje me ispunjava, (pojavio se strah od virtuale) i ja njih, tako osećam, a sebi sama nisam dovoljna. Jer! Primetila sam veliku promenu. Na slabije. Želja ciljeva je sve manje. Skoro da ih nemam. To nije dobro. To me dezaktivira. U pasivnosti se odričem onih majušnih stvari koje su me nekada veselile i davale podsticaj za aktivnost. Staranje nosi takav osećaj sa sobom. ne zavaravam se. Fizička sve manja kondicija, zdravstvene tegobe zbog metabolizma,....Aktivnost me angažira a žute misli anulira. Ljudi su ti koji me poguraju i ja njih povučem ako treba.   

Sloboda? Imala sam je i imali su je........ Onoga momenta kada je sin poželeo samostalnost, široko su mu bila otvorena vrata uz blagoslov, suzice su bile, da on to nije video, a znao je. I volim te svoje suzice i to što on zna. Jer ljubav roditelja je preneo na svoju porodicu.

Ispuni me kada dođu i pomazimo se, kada sa prijateljicom ćakulam, gledam film..kada završim neku obavezu, kada si skuham kavicu, pišem, sa vama razgovaram...Svesna sam da nemam više šta da očekujem, a knjige, duhovna rast koliko mogu u ovim godinama mi služe da zakrpam toliko, da izdržim do kraja u nekom normalnom stanju i ne padnem u depresiju (kuc.kuc :) ili očaj i sa tim obremenim bližnje. Veoma mi pomaže u tome, moj optimizam, moja odluka, da se sećam lepih dana, jer o drugome nema smisla misliti. Pomogli su mi drugi ljudi, tečajevi, knjige, tv prikladne emisije o tome, kako se nositi u ovom periodu života. Ne uspevam uvek, ali ni ne traje dugo. Vodim računa da mi se srce ne isprazni. Kada se to bude dogodilo to će biti moj kraj. Da bi napravila neku promenu u svom životu po pitanju emocija...Nema šanse, jer onako kako je bilo ne može biti, a emocije nikada nisam krpala. sve drugo može.

Više nisam sretna. Nisam ni nesretna. Ostalo je zadovoljstvo. Ne želim naučiti da sam sebi sama dovoljna, da budem nenavezana. Hvala Gospodu na zdravlju,... nauci i alternativi koja podpomaže.