Kod mene postoji i jedno i drugo. Ta dva osećaja razdvajam.

Sa tom razlikom, što sa usamljenošću nemam problema. Osetim i registriram ljude oko sebe. Društveno sam biće, volim se zabaviti, pošaliti, razmeniti životna iskustva, popiti kavicu, otići na neki ručak sa penzićima u restoran, kino itd. Usamljenost, ako je osetim? reagiram. Pored ljudi se nikada ne osetim usamljenom.

A sa samoćom? Teško. A trudim se.

Niko ne može da mi zameni osnovnu porodicu, koje više nema. Osetim samoću. Niko ne može da mi zameni moju porodicu, kada smo bili na okupu, koje više nema. Pa koliko god da sam svesna, da je to zakon života. Pa koliko god sam se trudila da osamostalim dete za njegov samostalni život koji mu pripada. Zato i nije bio plan da bismo živeli zajedno, pogotovo što to nije bila njegova želja. I ponosna sam na to, što ima takvo razmišljanje, jer on sa svojom porodicom treba imati svoj život neovisno od mene. A osetim samoću.

Nedostaje mi partner, muškarac, koji mi je pored moje snage, davao još veću snagu za život. Koji mi je bio podrška. Kome sam verovala, koji je bio moja druga polovina. Koga sam ljubila. Kada sam ostala sama, jedno vreme zbog žalosti, obaveza da dete izvedem na put i obaveza u službi, nisam o tome razmišljala. No došlo je i vreme kada mi se je postavilo pitanje. Da li želim ponovo ostvariti neki odnos. Da li trebam zadovoljiti svoju žensku stranu. Da li trebam do konca izživeti ženu, jer mi je to bilo kruto prekinuto i nisam je iskazala do kraja. Dugo i trezveno sam o tome razmišljala. Nisam imala priliku, da mi je neko ponudio ljubav. A da sam želela, stvorila bih je ja. Prvo o čemu sam razmišljala bili su moji osećaji i potrebe, pa tek onda o drugim pozitivnim i negativnim stranama novog života.

I donela sam posle dugo vremena i razmišljanja, za mene najbolju soluciju. Da do konca živim sama. Neko je rekao da je samoća jedino ako se sam čovek odluči za nju. Ja sam se svesno odlučila. Za mene ovakva kakva sam je to najbolje rešenje. Jer volela bih istim žarom, a da doživim još jedanputa eventualno gubljenje partnera ne bih želela. A razmišljala sam i o tome, da možda ne treba u tom smeru gruntati: šta bi bilo kada bi bilo. Da, da sam mlađa sigurno tako ne bih mislila. Jer mojoj deci i unucima, treba baka (baka-bajka :)) kako me unuk zove i ne po imenu) koja više niti teoretski ne bi izdržala, veliku bol. U toj mojoj odluci nisam ništa prepustila slučaju. Racionalno razmišljanje? Da. A osetim samoću.

Da me ta samoća ne bi odvela u neka negativna razmišljanja. Da ne bih moje potomce zamarala sa nečim što je neminovno, što svako na koncu doživi, neko pre neko kasnije, što će i oni kroz to prolaziti, onda tu samoću rešavam na moj način. Vide oni to. Pa neka izvuku i iz toga pouk za sebe, onako kako njima bude pasalo, a na osnovu moje pravilne ili krive odluke.

Kako je rešavam? Ne lako. Sa trudom.

Prvo, kada se setim da sam sama i čim osvestim tu misao, preduzimam korake. Ne dozvolim da o tome razmišljam jer je nerešivo.

A ono što mi je nerešivo o tome probam i uspevam u većini da ne mislim. Izbegavam gledati slike, pisma sam pobacala, retko samo ponekada napišem nešto o onima zbog kojih osetim samoću. Nisam i nikada neću moći postići takav stepen svesti, da taj svoj problem rešim. Trebalo bi mi godinama da se time bavim, i pitanje da li bih uspela, a ne želim da propuštam vreme na to. Čak sam se i na grobu pozdravila od njih i rekla, da me verovatno više neće biti. Kruto? Neosećajno? i da i ne. a tako meni odgovara. Da ne bi kamen pao zaboravu, ima ko o tome brine.

Život nije lak. Život je težak, a nikada se ne predati. Boriti se sa njim do konca. Ja sam model pronašla. Žute minute stavila pod kontrolu. A kada izmaknu onda u kupaoni ručnik pokvasim suzama. Ne traje dugo, a ventil mi je potreban ponekada. sve ređe i ređe.