Čokolada je bila velika, braco je bio brži, koliko taj može pojesti čokolade, sad meni ništa. Mama uvijek radi nešto, nikad s nama ne gleda u televizor, tata kao da sjedi, a spava. Čujemo ga. A mislim da ga i susjedi čuju, samo to ne znaju. Tata glasno spava, to se zna. Ja ga diram prstićem po licu, on miče lice, netko viče gooooool. Mama kaže stišaj to malo, jesi li gluh. Tata kaže da nije i opet spava. Onda mama dođe, uzme, onaj daljinski koji je blizu i umukne televizor, kao mene i bracu kad se igramo na jak glas. Onda mama pogleda u pod iznad glave, onda se igra očima naokrug, a najljepša mi je kad se počne smijati, cmokne mene i bracu da pukne iako smo zamazani, a tatu pokrije dekom. Ja se igram bracinim autićima, vrata se otvaraju na autiću, joj jako sam ih otvorila, skroz, kako ću ih sad vratiti. Dotrči braco i kaže mi da jesam li ja gluha. Da mi je sto puta rekao da ne diram njegove autiće. Ja kažem da nisam. I opet vozim autić, on opet kaže da jesam li ja gluha. Kao da je gluh. Pa rekla sam mu da nisam, nego da je on. On kaže da nije. Netko pritiska zvono na vratima, dugo, dugo. Još. Tata kaže, Ivana je si li ti gluha, pa čuješ li zvono. Mama kaže da nije. Nego da ne stigne, neka on otvori. Tata je rekao dobro. Došla je teta Darija i njena Dora. Pita ona jesmo li gluhi kad ne čujemo zvono, a toliko dugo zvoni. Mi svi kažemo da nismo. I Dora kaže isto.