Bračni je par slavio šezdesetu godišnjicu braka.

Hodali su još u školi, onda su se vjenčali i kad su oboje otišli u penziju, vratili su se u kraj u kom su odrasli. I sad su se nježno držali za ruke i tako prošetali do škole u koju su nekad zajedno išli.

Vrata su bila otključana pa su tiho ušli, našli svoju bivšu učionicu pa čak i staru klupu u kojoj su skupa sjedili i gdje je Martin nožićem urezao srce i natpis "Zlata, volim te".

Na putu kući, iz blindiranog kamiona ispala je velika vreća s novcem i pala im ravno pred noge. Oni u kamionu nisu ništa primijetili, kamion je odjurio dalje, a Martin i Zlata, potpuno zbunjeni, odnijeli su torbu kući.

Otvorili su ju i izbrojali novac. Bilo je nešto više od dva miliona kuna. "To treba vratiti!", reče Martin.

"Mi smo to našli. Ko nađe - njegovo", odvrati Zlata, zaveže vreću i odnese ju na tavan.

Sutradan su im na vrata pokucala dva policajca koji se češljali kvart u potrazi za informacijama o nestaloj vreći s novcem...

"Dobar dan. Oprostite, da li je netko od vas možda vidio vreću koja je jučer ispala iz blindiranog kamiona?"

Zlata reče: "Ne, mi nismo vidjeli ništa".

"Laže, sakrila je vreću na tavan", reče Martin...

"Ne slušajte ga, otkako je u penziji, postao je potpuno senilan", objasni Zlata. Ipak su počeli ispitivati Martina.

Jedan policajac uzme u ruku blok i pisaljku i reče: "Hajde nam lijepo ispričajte cijelu priču otpočetka i polako!"

I reče Martin: "Kad smo se Zlata i ja jučer vraćali iz škole..."

Policajci su se samo pogledali, jedan podigne obrve i reče: "Ajmo mi odavde..."

Nitko ne vjeruje starim ljudima... svi misle da su senilni...