21.  dan

Ako sakrijete cvet u sobi gde do njega ne dopiru sunce i vetar, uz to možda mislite da ste ga zaštitili; ali vi ga ubijate, počinili ste ubistvo. Naravno imali ste dobru nameru, to je dobro za cvet jer napolju duva vetar i previše pada kiša, sunce je prejako a vi želite da zaštitite nežni pupoljak. Sakrijete li ga u svoju spavaću sobu, kako bi mogao da postane cvet, jer ste zatvorili sva vrata i prozore. On će uvenuti.

Može da se otvori samo ako je povezan sa suncem, može da se otvori samo ako igra na vetru, samo ako može da uživa na kiši, ako može da razgovara sa zvezdama. On pripada celini; može da se otvori samo

ako je duboko ukorenjen u toj celini.

Čovek ostaje pupoljak, njegova dobrota ostaje pupoljak samo zato što je sam preterano zabrinut za sigurnost, preterano se boji opasnosti, nesigurnosti i rizika. Zato se zadržava u određenim granicama zatvara se zaštitnim zidom. Tako postaje zatvorenik.

Život može da se živi samo kao nesigurnost, samo kao opasnost – nema drugog načina.

Međutim, u ime sigurnosti mi propuštamo priliku da se otvorimo. Propuštamo besmrtnost jer se bojimo smrti. Prihvatimo li opasnost i uđemo li u nju, razveselimo joj se, pretvarajući je u pustolovinu, tada će život da bude dobrota. Konačno, samo takve pustolovne duše saznaju ko je Bog. Ja podučavam pustolovinu, hrabrost i rizik. Učim vas živahnosti.