18.  dan

Ujutru, kada treba da izađe sunce, treba pevati i igrati, kao razigrane ptice, kao stabla savijena na vetru i sva u pokretu dok čekaju da izañe sunce na horizontu; a zatim sunce odjednom izlazi. Ta pesma dobrodošlice je lepša od svih jer je početak dana; početak novog dana, novo roñenje.

Mi na Istoku smatramo da je svaki večernji odlazak na spavanje mala smrt; zbog toga što u spavanju potpuno zaboravljate ko ste. Ako umrete u snu, nikada nećete saznati jeste li umrli i jeste li uopšte bili živi. Tako je spavanje mala smrt, mini-smrt.

Svako jutro je mini rođenje, novo roñenje, pa morate zahvaljivati gospodu – daje vam još jedan dan! Nismo toga vredni jer smo potrošili jučerašnji dan, sve prethodne dane. Meñutim, on je velikodušan, daje nam još jednu priliku da opet pokušamo, da živimo, da se veselimo da budemo potpuni.

Najosnovnija današnja potreba je početak novog čoveka. Stari čovek je otišao, umoran je, iscrpljen i potrošen. Mi još nekako nosimo stari trup. Njega treba spaliti i pozdraviti poslednji put. Moramo od njega da se oprostimo kako bismo mogli novom da iskažemo dobrodošlicu.

Meditacija nam pruža početak novog rañanja, unutrašnjeg roñenja; to je svitanje zore u unutrašnjosti.

Jedino uz pomoć meditacije čovek može da izañe iz sna i da uñe u dan jer jedino uz pomoć meditacije čovek može da postane budan.