Susrecu me na ulici kojekakvi, raznorazni ljudi. I nude kojesta, srecu, zadovoljstvo, mir, iluzije u kojima sami oni zive. Prodaju svoju umisljenu stvarnost. Zaustavljaju me i nude mi ono sto su oni zakljucili da mi nedostaje. Ne vjeruju kad kazem da mi je dobro ovako, da mi ne trebaju nikakvi produkti stvoreni iz nezadovoljstva, za poboljsanje zdravlja, za olaksanje zivota, za ljepotu, za bezbriznost... Pristojna sam i kazem, ne jedem cokoladu, oprosti, nista slatko... Pristojna sam i kazem, ne sminkam se kao sto vidis, oprosti, kud bi ja s tim... Uljudna sam i kazem, oprosti ne nosim nakit, vidis da ni sata nemam na ruci... Uporni su ti prodavaci kojekakvih stvari. Pozelim im srecu i uspjeh, a oni ostaju zbunjeni i pomalo ljuti... Prodaju stvari koje ljudima trebaju. A ja sam za njih drska, i kad uljudno kazem, neka hvala, ne treba mi... Sorry.