Na putu mome iz kraja tužnog 

srete me djevojka kose plave 

zvala se Mir, pogleda čudnog 

umornog poput vlati trave.

 

 

Ko davna bajka, krotka ko nebo 

položi glavu na moje grudi 

usne joj tada postadoše ruže 

a meke ruke, vjetar ludi.

 

 

Noć, to je bila noć 

od koje osta samo slika: 

jedna žena daje sve 

i odmor starog umornog ratnika. 

 

 

Topli su njeni poljupci bili, 

topli i vlažni ko vjetar južni: 

zvala me ljepoto, zvala me ljubavi, 

zvala me šašavko, zvala me ružni.

 

Zaboravih tada što bi i što će doći 

u glavi tek jedna se miso vrti: 

o, nikad, nikad ne pusti Mir 

iz zagrljaja sve do smrti. 

 

Noć, to je bila noć 

od koje osta samo slika: 

jedna žena koja daje sve 

i odmor starog umornog ratnika.  

 

To davno bješe ja nikad više 

neću joj ljubit kose plave. 

Od drage noći ostaše samo

umorne, tužne vlati trave.