Mudre reči indijanskog poglavice: Ako zaprljate krevet, probudićete se u smeću!
Foto: pixelizam.com
Njegove misli zapisane su kao vrelo mudrosti o jedinstvu čoveka i prirode, ali i načinu na koji će je ljudi precenjivanjem uništavati
Slavni indijanski poglavica Sijetl održao je govor koji ukazuje na značaj očuvanja prirode davne 1854. godine. Ove reči postale su legendarne jer objedinjujuju prirodu i čoveka, a osuđuju loše ponašanje prema životnoj sredini.
Njegovo predavanje trajalo je pola sata, a poglavica je tada imao 70 godina. Bio je ratnik i mudrac, a tokom celog govora držao je ruku na glavi guvernera Stivensa. Poglavica je imao tako snažan glas da su ga mogli čuti sa udaljenosti od 1200 metara.
Evo šta je on tada poručio čovečanstvu:
„Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu tla? Ta nam je ideja strana. Ako mi ne posedujemo svežinu zraka i svetlucanje vode, kako ih vi možete kupiti od nas? Svaki deo Zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka peščana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki kukac, sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda.
Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanje. Mi smo deo Zemlje i ona je deo nas. Mirisno cveće, jelen, konj, veliki orao, svi su oni naša braća. Stenoviti proplanci, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek – svi pripadaju istoj porodici.
Učite decu o svetosti tla. Mi ćemo razmotriti vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta je zemlja sveta za nas. Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda nego i krv naših predaka. Ako vam prodamo tlo, morate se setiti da je ono sveto i morate učiti svoju decu da je ono sveto i da svaki odsjaj u bistroj vodi jezera priča dogodovštine i sećanja mog naroda.
Žubor vode glas je oca moga oca. Reke su naše sestre, one nam gase žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo svoju zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naše i vaše sestre, pa morate od sada pružati rekama dobrotu kakvu biste pružili svojoj sestri.
Ljudski apetit progutaće Zemlju i ostaviti samo pustoš. Ne znam. Naš je način drukčiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči. A možda je to zato što smo divlji i ne razumemo. Nema mirnog mesta u gradovima. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje listova u proleće ili drhtaj kukčevih krilaca. A možda je to zato što sam divlji i ne razumem.
I što je život ako čovek ne može čuti usamljen krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.
Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve su stvari povezane. Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Samo nit u tkanju života.
Da bi vaša deca poštovala Zemlju, recite joj da je Zemlja sa nama u srodstvu. Učite svoju decu kao što činimo mi sa svojom, da je Zemlja naša majka. Šta god snađe nju, snaći će i sinove Zemlje. Ako čovek pljuje na tlo, pljuje na sebe samoga. Mi to znamo: Zemlja ne pripada čoveku, čovek pripada Zemlji. Mi to znamo.
Sve su stvari povezane. Šta god snađe Zemlju, snaći će i sinove Zemlje. Čovek nije istkao tkanje života; on je samo jedna njegova nit. Zaprljajte svoj krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću. Gde je šumarak? Nestao je. Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.“
(kurir.rs/stil)
bglavac
edin.kecanovic
