SAKSIJA

Danas sam pravila generalno spremanje u saksiji u kojoj živim. Vremenom krene korov, onako podlo, kao prelepa zelena biljčica, nežna i krhka, a domaćin mora da bude vešt i da nasluti nagoveštaje budućih čičaka i trnja, te da, bez milosti, iščupa prevrtljivu biljku iz svoje saksije. Jedna moja prijateljica koja je bila mnogo sažaljiva, prevarila se i pustila je jednu takvu „cvećku“. Tek što je jutro svanulo, trnje je bilo dugo nekoliko santimetara i oštro kao žilet. Uništilo joj je gotovo svo cveće u saksiji. Nekoliko biljaka je nepovratno iščezlo, a ostale je morala negovati mesecima da bi se povratilo.

U moju saksiju vetar često nanese semenke. Ja im se radujem, ali pazim. Nikada ne znaš kada će ispod nežne opne proviriti neka opaka kopriva. Neki korovi imaju prelep cvet, pa te tako prevare. Zaneseš se, u uglu mozga znaš da je korov i da ne smeš imati milosti. Za toliko koliko je potrebno da zora poljubi noć za rastanak, prelepi cvet pusti svoje otrove i uništi cvetove koje si godinama negovao. Dugo mi je trebalo da naučim da razlikujem seme cveta, od semena korova. Dugo. Četrdeset godina. Danas sam, dok sam pravila generalno spremanje po svojoj saksiji, zatvarala oči i molila boga da mi oprosti dok sam ih, bez milosti, bacala van visokih zidina moga grada.

                                    Dragana Đapić