"24 SATA TIŠINE KOJE MOGU PROMENITI CEO TVOJ ŽIVOT "... (Na vaš zahtev Lepi Moji)...  
 Objava namenjena Tragačima za Istinom 

 Kada sam bio mlađi, verovao sam da je brzina reakcije dokaz moje budnosti, moje inteligencije, čak i moje snage. Ako me neko povredi, odmah sam uzvraćao. Ako osetim "nepravdu"odmah sam dizao glas. Ako me tuđa reč zaboli, moja reč je morala da zaboli još jače. Tek kasnije sam shvatio da u tim trenucima nisam bio svestan, bio sam mehaničan. Reagovao sam kao opruga koja je predugo bila zategnuta. Nisam birao odgovor, već sam ga ispaljivao. Zato što povreda aktivira stare zapise u nama. Ona ne dotiče samo sadašnji trenutak, ona budi sve prethodne trenutke u kojima smo se osećali isto. Tada ne govori sadašnje „ja“, već čitava arhiva bola.

 U tom razumevanju mi je pomogla ideja „mnoštva JA“ o kojoj je govorio Georgij Ivanovič Gurdžijev. On je tvrdio da čovek nije jedno biće sa stabilnim identitetom, već skup različitih „JA“ koji se smenjuju u zavisnosti od okolnosti. Jedno „JA“ je povređeno dete. Drugo „JA“ je ponosni ratnik. Treće „JA“ veruje u bezuslovnu ljubav. Četvrti "JA" ne prepoznaje lažljivce koji su mu ispred nosa, itd... Kada reagujem naglo, zapravo neko od tih unutrašnjih likova preuzima kontrolu. I dok on govori, ostali ćute. Problem je što to „JA“ veruje da je ono jedino i apsolutno. Tek kada počnem da posmatram sebe, uviđam da nisam samo impuls. Već i onaj koji može da ga vidi.

 Tu sam otkrio vrednost tišine. Pitagora je zahtevao od svojih učenika disciplinu ćutanja pre nego što bi im dozvolio da govore o dubljim istinama. Danas razumem zašto. Tišina nije odsustvo reči; tišina je prostor u kojem se razotkriva unutrašnja buka. Kada me neko povredi i ja odlučim da ne odgovorim odmah, u meni počinje oluja. Rečenice se formiraju, argumenti se nižu, srce ubrzava. Ali ako izdržim taj talas, primetim da on ima svoj vrhunac i svoj pad. Impuls koji je delovao neizdrživo postaje prolazan.

 Dosta mi je pomogla psihologija besa, ona me je naučila da je bes često maska za nemoć i strah. Kada se naljutim, osećam nalet neobuzdane energije. Ta energija daje iluziju moći, uz koju dolazi i iluzija hitnosti, osećaj da moram odmah da reagujem, da će se sve raspasti ako sada ne kažem šta mislim. Ali istina je drugačija. Većina situacija ne zahteva trenutni odgovor. Ono što zahteva jeste moja potreba da se oslobodim neprijatnosti koju osećam. Brza reakcija je često pokušaj da pobegnem od unutrašnjeg nemira, a ne da rešim spoljašnji problem.

 Počeo sam da praktikujem pravilo od 24 sata. Kada me nešto duboko uznemiri, sebi kažem: „Sačekaj.“ U prvih nekoliko sati um traži potvrdu svoje priče. On prepričava događaj, dodeljuje uloge, pravi scenarije. Posle dvanaest sati energija počinje da slabi. Posle dvadeset četiri sata slika je drugačija. Ono što je izgledalo kao napad, često se pokaže kao nesporazum. Ono što je delovalo kao izdaja, postane ogledalo moje nesigurnosti. Kada sačekam, tada dajem priliku svesti da stigne emociju.

 Odlaganje reakcije ne znači potiskivanje. Naučio sam da postoji velika razlika između ćutanja iz straha i ćutanja iz svesnosti. Kada ćutim iz straha, u meni raste ogorčenost. Kada ćutim iz svesnosti, u meni raste jasnoća. Tek tada mogu da govorim mirno, bez potrebe da povredim. I tada se menja kvalitet odnosa. Sagovornik više ne dobija moj bes, već moju istinu. A istina izgovorena bez napada ima snagu koja ne razara, već gradi.

 Isto tako, dugo sam mislio da je brzina reakcije znak odlučnosti. Danas znam da prava snaga leži u sposobnosti da zadržim energiju u sebi bez da je odmah izbacim. Brza reakcija je često refleks. Refleks je koristan kada treba da sklonim ruku sa vatre. Ali u odnosima, refleks može da zapali čitavu kuću. Snaga nije u eksploziji, već u kontroli plamena. Snaga je kada mogu da biram da li ću je pretvoriti u svetlo ili u požar.

 Unutrašnja sloboda počinje u tom prostoru između podražaja i odgovora. To je jedva primetna pukotina u "vremenu" u kojoj mogu da odlučim ko će u meni govoriti. Da li povređeno dete? Da li ponosni ratnik? Ili svedok koji razume oboje? Kada postanem svestan tog prostora, više nisam potpuno zarobljen sopstvenim impulsima. Tada shvatam da nisam talas, već i more koje ga nosi.

 Tako da, danas, kada me nešto povredi, ne trudim se da budem savršen. I dalje osetim nalet. I dalje se pojavi želja da odmah odgovorim. Ali sada znam da taj prvi impuls nije moja konačna odluka. Dajem sebi vreme. Dišem. Posmatram. I u toj jednostavnoj praksi čekanja, otkrivam nešto dragoceno: "Slobodu da ne budem mehaničan. Slobodu da biram. Slobodu da budem svestan." I upravo tu, u tom svesnom čekanju, počinje moja prava unutrašnja snaga....

 SETI SE DUŠO DRAGA... Svaki put kada te ponese talas besa ili povrede, da nisi dužna da odgovoriš odmah, jer onaj koji žuri da reaguje često beži od sebe, a ne od drugoga. Jer u tom jednom udahu, u toj jednoj noći čekanja, leži čitava alhemija preobražaja, tu se impuls pretvara u razumevanje, a rana u mudrost. Ne dozvoli da te najglasnije „JA“ u tebi ubedi da je ono jedino istinito; zastani i poslušaj tišinu iza buke, jer u toj tišini govori tvoja zrelija svest. Kada sačekaš, ti ne gubiš moć, ti je sabiraš. Kada ne uzvratiš odmah, ti ne postaješ slaba, ti postaješ gospodar sopstvene energije. I znaj, prava sloboda ne počinje onda kada kažeš sve što misliš, već onda kada možeš da izabereš da li ćeš to uopšte reći...  ... Vidimo se u krugu koji se širi, u svetlosti koja dolazi ... Neka Ljubav Izvora Svega Što Jeste Uvek Budu sa Tobom, Dušo Moja... 

 LEPI MOJI... „Ako želite da napišem nastavak ove objave... Napiši u komentaru ispod "Da, želim" “ i želja će ti biti uslišena, Dušo Draga ... 

 Tekst i Ilustracija:
 Srđan Tornjanski
 Srđan Tornjanski
 

Srđan Tornjanski