Član borivoj

Upisao:

borivoj

OBJAVLJENO:

PROČITANO

185

PUTA

OD 14.01.2018.

Znamenja i simboli svetkovine Božića

Znamenja i simboli svetkovine Božića
Božićna svetkovina je svetkovina Svete Noći, koju su u misterijama slavili oni koji su bili spremni za buđenje višeg Ja u sebi, ili, kako bi danas trebalo da kažemo, oni koji su doveli Hrista da se rodi u njima.

II

Znamenja i simboli svetkovine Božića

[ Predavanje je održano pored Božićnog drveta ukrašenog simbolima (v.tekst), trideset i tri sveće i trideset i tri sveže crvene ruže. ] GA 96

 

Berlin, 17. decembar 1906

Svetkovina Božića, koju ćemo uskoro proslaviti, zadobija novi život kada dublje, duhovnije poimanje sveta bude moglao da je unese u sebe. U duhovnom smislu svetkovina Božića je svetkovina Sunca i danas treba da razmislimo o njoj. Pre svega, poslušajmo prelepi govor Suncu kojim Gete progovara kroz Fausta: —

Life's pulses newly-quickened now awaken,
Softly to greet the ethereal twilight leaping;
Thou Earth through this night too hast stood unshaken,
And at my feet fresh breathest from thy sleeping.
Thou girdest me about with gladness, priming
My soul to stern resolve and strenuous keeping,
Onward to strive, to highest life still climbing. —
Unfolded lies the world in twilight-shimmer;
With thousand throated song the woods are chiming;
The dales, where through the mist-wreaths wind, lie dimmer,
Yet heavenly radiance plumbs the deeps unnumbered,
And bough and twig, new-quickened, bud and glimmer
Forth from the fragrant depths where sunk they slumbered,
Whilst hue on hue against the gloom still heightens,
Where bloom and blade with quivering pearls are cumbered.
A very Paradise about me lightens!

Look up! — The giant peaks that rise supernal
Herald the solemn hour; for them first brightens
The early radiance of the light eternal,
Upon us valley-dwellers later showered.

Now are the green-sunk, Alpine meadows vernal
With radiance new and new distinctness dowered,
And stepwise downward hath the splendour thriven.
He sallies forth, and I mine overpowered
And aching eyes to turn away am driven.

Thus when a yearning hope, from fear and wonder
Up to the highest wish in trust hath striven,
The portals of fulfilment yawn asunder.
Then bursts from yonder depths whose days ne'er dwindle
Excess of flame — we stand as smit with thunder.
The torch of life it was we sought to kindle,
A sea of fire-and what a fire! — hath penned us.
Is't Love? Is't Hate? that yonder glowing spindle
In bliss and bale alternating tremendous
About us twines, till we the dazed beholders
To veil our gaze in Earth's fresh mantle wend us.

Nay then, the sun shall bide behind my shoulders!
The cataract, that through the gorge doth thunder,
I'll watch with growing rapture, 'mid the boulders
From plunge to plunge down-rolling, rent asunder
In thousand thousand streams, aloft that shower
Foam upon hissing foam, the depths from under.
Yet blossoms from this storm a radiant flower;
The painted rainbow bends its changeful being,
Now lost in air, now limned with clearest power,
Shedding this fragrant coolness round us fleeing.
Its rays an image of man's efforts render;
Think, and more clearly wilt thou grasp it, seeing
Life in the many-hued, reflected splendour.[1]

Život pulsira iznova oživljen sada probuđen,

Da nežno pozdravi večni suton skačući;

Ti Zemljo, u ovoj noći smireno stojiš,

A pokraj mojih nogu sveži je dah tvoga sna,

Ti me nosiš s radošću, puneći

Moju dušu da nastavi odlučno i naporno se trudi

Da teži dalje, ka najvišim visinama još se penjući. —

Otvoren leži svet u svetlucanju sutona;

Iz hiljadu grla pesma drveća odzvanja;

Doline, gde kroz pramenje magle vetar se gasi,

Ipak nebesko zračenje proniče bezbrojne dubine,

A granje i grančice oživljene pupaju i sjaje

Ničući iz mirisnih dubina u kojima su snivale,

Dok se naspram sjaju uzdižu nijansa za nijansom,

Gde glomazni cvatovi i travke trepere.

Sam Raj me obasjava!

Pogle! — gigantske vrhove kako se uzdižu

Nadmoćno

Najavljuju sveti sat; jer njih prve obasja

Rana zraka večne svetlosti,

Iznad nas stanovnika doline koje tek kasnije zaspe.

Sada su natopljene zelenim, alpske livade proleća

Obasjane sve nove i nove jasnije ostaju,

I svaki korak nizbrdo sjaj se otkriva.

Dalje se sliva i ja sam sam nadvladan

I primoran sam da skrenem bolne oči.

Tako kad čežnjom nada,od straha i čuđenja

Do najviših visina želela da stupi

Raskrile se kapije ispunjenja.

Tada taj se iz dubina izlije čiji dani nikada ne prestaju

Obilje vatre — mi stojimo kao zgromljeni munjom.

Videli smo to se baklja života pali.

More vatre i kakve vatre! — pali nas

Je li to Ljubav? Mržnja li je? To sjajeće vreteno

Smenjujući se ogromno blaženstvo i jad

Oko nas veže dok mi ošamućeni otkrivajči da velom prekrijemo pogled na sveži pokrivač Zemlje koji nas nosi.

Čak i tad, Sunce će ostati iza mojih ramena!

Mrenu, koja kroz klisuru zagrmi,

Ja ću gledati s rastućim ushićenjem

Usred kamenja

Koje se obrušava, pukotina se otvara

U hiljade i hiljade struja, s visina sipa

Pena na uzvrištalu penu, dubine odozdo.

Ipak cvetovi ove bure zračeći cvatu;

Obojena duga krivi svoje promenljivo biće,

Sad se izgubi u zraku, sad bljesne najjasnijom snagom,

Senčeći ove mirisave svežine oko nas koje beže.

Njegovi zraci slikaju napore koje podnosi čovek;

Promisli i jasnije ćeš razumeti,

Videći

Život u mnoštvu nijansi, odražava sjaj.

Gete je prepustio da ove reči izgovori Faust, predstavnik čovečanstva, dok gleda zrake jutarnjeg sunca. Ali, svetkovina o kojoj sada govorimo odnosi se na Sunce koje pripada dalekom dubljem kraljevstvu bića a ne sunca koje se rađa svakog jutra. A ovo dublje Sunce će vodilja koju ćemo slediti u našem današnjem razmišljanju.

A sada ćemo poslušati reči u kojima se ogleda najdublje značenje Božićne misterije. U svim epohama ove su reči odjekivale u ušima onih koji su bili učenici misterijskih škola — pre nego što im je bilo dopušteno da i sami učestvuju u misterijama: —

Die Sonne schaue
Um mitternächtige Stunde.
Mit Steinen baue
Im lebenlose Grunde.
So finde im Niedergang
Und in des Todes Nacht
Der Schöpfung neuen Anfang,
Des Morgens junge Macht.

Die Höhen lass offenbaren
Der Götter ewiges Wort,
Die Tiefen sollen bewahren
Den friedensvollen Hort.
Im Dunkel lebend
Erschaffe eine Sonne.
Im Stoffe webend
Erkenne Geisteswonne.

Sunce sija
u ponoćni sat,
kamenjem gradi
beživotni temelj.
Tako se u propasti
i u smrtnoj noći,
rađa novi početak,
jutra nova moć.

Visine daju naslutiti
vječnu Božju riječ,
dubine nek sačuvaju
spokojnu povorku.
Živući u tami
stvaram sunce,
utkivajući u platno,
prepoznajem svetost duha.

Mnogi od onih kojima je Božićno drvo ukrašeno svećama poznat prizor, veruju da je to veoma star običaj — ali to nije tako. Kićenje Božićnog drveta je skorašnji evropski običaj, koji je započeo pre stotinjak godina. Međutim, mada je kićenje Božićnog drveta skorašnji običaj, svetkovina Božića je vrlo stara. Proslavljana je u najranijim misterijama svih religija, ne kao svetkovina spoljašnjeg Sunca nego kao svetkovina kojom se u ljudima budi slutnja o samom izvorištu postojanja. Proslavljali su je svake godine posvećenici u misterije najvišeg stepena, u ono vreme u godini kada Sunce šalje zadnju snagu na Zemlju, daruje joj zadnju toplotu. Ali, proslavljali su je i oni koji možda nisu učestvovali u celoj svetkovini, koji su mogli prisustvovati samo spoljašnjem, slikovitom izražavanju najveće misterije. Kroz vekove je sačuvana slika, varirajući u formi u skladu sa nekim verovanjima.

Božićna svetkovina je svetkovina Svete Noći, koju su u misterijama slavili oni koji su bili spremni za buđenje višeg Ja u sebi, ili, kako bi danas trebalo da kažemo, oni koji su doveli Hrista da se rodi u njima.

Samo oni koji ne shvataju činjenicu da jednako kao i hemijske i fizičke sile, deluju i duhovne sile i da delovanje obe vrste sila ima dejstvo u određenim dobima i periodima u kosmičkom životu, mogu pomisliti da trenutak buđenja višeg Ja u čoveku nema značaja. U većim misterijama čovek je otkrivao sile koje su delovale kroz celo postojanje; video je svet oko sebe ispunjen duhom, duhovnim bićima; on je otvarao svet duha oko sebe koji je zračio svetlom i bojom. Ne može postojati uzvišeniji doživljaj od ovog i kad dođe vreme svi će ga osećati. Mada će se to nekima desiti tek kroz mnogo inkarnacija, ipak će za sve ljude doći trenutak kada će Hrist uskrsnuti u njima, kada će se probuditi nova vizija i novi glas. U pripremi za buđenje, učenici misterijskih škola su prvo poučavani o kosmičkom značaju ovog buđenja i tek onda je izvođen sveti čin. Odigravao se u vreme kada je tama na Zemlji najveća, kada spoljašnje Sunce daje svoju poslednju svetlost i toplinu — u vreme Božića — zbog toga oni koji poznaju duhovne činjenice znaju da u ovo vreme u godini, kroz kosmički prostor struje sile koje su pogodne za takvo buđenje. Tokom pripreme učeniku je rečeno da onaj ko želi da bude pravi znalac mora imati znanje ne samo o onom što se dešava na Zemlji hiljadama i hiljadama godina nego mora biti u stanju i da sagleda celokupni tok evolucije čovečanstva, shvatajući da velike svetkovine imaju svoje vlastito, bitno mesto u toj evoluciji i da moraju biti posvećene kontemplaciji o večnim istinama. Pogled učenika je bio usmeren u vreme kada naša Zemlja nije bila ovakva kao sada, kada nije bilo Sunca, ni Meseca gore u nebesima nego su i jedno i drugo još bili spojeni sa Zemljom, kada su Zemlja, Sunce i Mesec činili jedno telo. Već tada je čovek postojao ali nije imao telo, još je bio duhovno biće. Na ova duhovna bića nije padala sunčeva svetlost izvana, jer je sunčeva svetlost bila unutar same Zemlje. Nije to bila sunčeva svetlost koja sija spolja na predmete i bića kao danas nego je to bila unutrašnja sunčeva svetlost koja je iznutra obasjavala sva bića Zemlje. Onda je došlo vreme kada se Sunce odvojilo od Zemlje, kada je njegova svetlost obasjala Zemlju iz spojašnjeg univerzuma. Sunce se povuklo iz Zemlje i unutrašnja tama je napala čoveka. Ovo je bio početak njegove evolucije prema budućnosti kada će unutarnja svetlost ponovo zasjati u njemu. Ono što se odnosi na Zemlju, čovek mora da nauči svojim spoljašnjim čulima; on se razvija do stanja na kojem viši čovek, Duhovni Čovek ponovo blista i sija u sebi. Od svetla, kroz tamu, do svetla — takva je staza evolucije čovečanstva.

Učenici misterijskih škola bili su pripremani tim stalno ponavljanim učenjima. Onda su vođeni do stvarnog buđenja. To je bio trenutak kada su, kao odabrani, doživeli duhovno svetlo u sebi; njihove duhovne oči su bile otvorene. Ovaj sveti trenutak je dolazio kada je spoljašnje svetlo bilo najslabije, kada je spoljašnje Sunce sjalo poslednjom snagom. Učenici su se toga dana okupljali i unutrašnje svetlo im se otkrivalo. Onima, koji još nisu bili spremni da učestvuju u ovom svetom predstavljanju, ono se prikazivalo kao slika pomoću koje su shvatili: I za vas će doći veliki trenutak; danas vidite samo sliku; kasnije će ovo što danas vidite samo kao sliku biti stvarni doživljaj. Tako je bilo u nižim misterijama. U slikama je prikaz(iv)ano ono što je kandidat za inicijaciju trebalo da doživi kao stvarnost. Danas ćemo slušati o prikazivanjima nižih misterija. Posvuda je bilo isto: u egipatskim misterijama, u eleuzinskim misterijama u misterijama Male Azije, Vavilonu, Haldeji i u indijskim misterijama Bramana. Svugde su učenici ovih misterijskih škola prolazili kroz isto iskustvo u ponoćni čas Svete noći.

Veče pre toga učenici bi se rano okupili. Trebalo je da u tihoj kontemplaciji postanu svesni smisla i značaja ovog veličanstvenog događaja. Tiho i u tami sedeli su zajedno. Kada se približio ponoćni čas, oni su već dugo boravili u mračnom prostoru utonuli u kontemplaciju o večnim istinama. Onda bi se, pred ponoć, kroz prostor oko njih razlegali tajanstveni zvuci, sada glasniji, sada tiši. Čuvši ove zvuke učenici su znali: Ovo je muzika sfera. Onda bi slabašna svetlost počela da svetluca iz jednog osvetljenog diska. Oni koji su ga videli znali su da on predstavlja Zemlju. Osvetljeni disk je postajao sve tamniji i tamniji — dok na kraju nije postao potpuno crn. U isto vreme okolni prostor je postajao svetliji. Učenici su ponovo znali: crni disk predstavlja Zemlju; Sunce, koje inače obasjava Zemlju, je skriveno; Zemlja više ne može da vidi Sunce. Onda bi se, prsten po prsten, pojavile boje duge oko Zemlje-diska i oni koji su ga videli: znali su: ovo je Iris/Irida koja zrači. U ponoć, na mestu crnog diska Zemlje postepeno bi postajala vidljiva ljubičasto-crvenkasta kugla na kojoj je bila napisana reč, koja se menjala zavisno od naroda kojem su pripadali oni kojima je dozvoljeno da dožive ovu misteriju. Za nas bi ta reč bila Hristos. Oni koji su je videli znali su: Ovo se Sunce pojavljuje u ponoćni čas, kada okolni svet počiva u dubokoj tami. Učenicima bi tada bilo rečeno da su doživeli ono što je u misterijama poznato kao "viđenje Sunca u ponoć."

Uistinu posvećena osoba doživljava Sunce u ponoć jer je u njoj materijalno izbrisano: unutar nje živi samo Sunce Duha razbijajući tamu materije svojom svetlošću. Najsvetiji od svih trenutaka u evoluciji čoveka je onaj u kojem on doživljava istinu da on živi u večnoj svetlosti, oslobođen tame. U misterijama, ovaj trenutak je bio predočavan slikovito, godinu za godinom, u ponoćni čas Svete Noći. Slikom se potvrđuje istina da kao što postoji fizičko Sunce, postoji i Duhovno Sunce koje, kao i fizičko Sunce mora da se rodi iz tame. Da bi učenici mogli da to što intenzivnije shvate, nakon što dožive izlazak Duhovnog Sunca, Hristosa, bivaju odvedeni u pećinu u kojoj nisu bili ništa više od običnog kamena, ništa do mrtva, beživotna tvar. Ali, videli su da iz kamena niču/izviru uške kukuruza kao znakovi života koji su simbolično ukazivali na to da iz očigledne smrti niče život, da se život rađa iz mrtvog kamena. Onda im je rečeno: baš kao što se od današnjeg dana nadalje snaga Sunca budi ponovo nakon što se činilo da je umrlo, tako i novi život uvek izvire iz umirućeg.

Na istu istinu se ukazuje u Evanđelju po sv. Jovanu, u rečima: "On treba da raste a ja da se umanjujem!"[2] Jovan, glasnik dolazećeg Hrista, Duhovne Svetlosti, on čiji se dan slavi sredinom leta — ovaj Jovan mora da se ‘umanji’ i u ovom umanjivanju raste snaga dolazećeg Duhovnog Svetla, čija snaga jača u meri u kojoj Jovan ‘slabi.’ Tako i novi život, pripreman u semenu-zrnu koje mora da svene i propadne da bi mogla da nastane nova biljka. Učenici u misterijama su morali da shvate da unutar smrti počiva život, da iz onoga što propada i umire, u proleće u punom sjaju niču novi cvetovi i plodovi, da se Zemlja udružuje sa snagama rođenja. Moraju da nauče da se u tom trenutku u najunutarnijem biću Zemlje dešava: prevladavanje života nad smrću, života koji je prisutan u smrti. Ovo im se predočava slikom Svetlosti koja postepeno pobeđuje tamu; to je ono što doživljavaju dok vide kako Svetlost počinje da sja u tami. U kamenitoj pećini oni posmatraju kako se zrake Svetlosti snaže i jačaju u slavi iz onoga što nalikuje smrti. Tako su učenici vođeni do toga da veruju u snagu života, u ono što bi se moglo nazvati najvišim Idealom čoveka. Tako su doista (na)učili da (po)gledaju naviše u najviši Ideal čovečanstva, do vremena kada će Zemlja dovršiti svoju evoluciju, kada će Svetlost zasjati u čitavom čovečanstvu. Fizička Zemlja će onda postati prah ali duhovna suština će ostati sa svim ljudskim bićima koja su iznutra obasjana Duhovnom Svetlošću. Onda će se i Zemlja i čovečanstvo probuditi u višem postojanju, u novoj fazi postojanja.

Kada je nastalo hrišćanstvo, ono je u sebi nosilo taj Ideal. Čovek je osećao da bi u njemu nastao Hristos kao predstavnik duhovnog ponovnog rođenja, kao veliki Ideal celog čovečanstva i povrh toga, da se rođenje dešava u Svetoj Noći, u vreme kada je tama najgušća, kao znak i simbol da se u ljudskoj duši može roditi viši čovek iz tame materije.

Ranije su ljudi govorili o Hristosu, govorili su u drevnim misterijama o ‘Sunčevom heroju’ koji je utelovljavao isti Ideal koji je u hrišćanstvu utelovljen u Hristosu. Kao što Sunce dovršava svoju orbitu tokom godine, kao što se čini da se njegova toplina povlači sa Zemlje i onda ponovo počne da struji, kako u njegovoj naizgled-smrti ono drži život iznova ga izliva, tako je bilo i sa Sunčevim junakom, koji je snagom svog duhovnog života izvojevao pobedu nad smrću, noći i tamom. U misterijama je postojalo sedam stepeni inicijacije. Prvi, stepen Gavrana[3] koji je mogao da pristupi samo do ulaza u hram u kojem se odvijala inicijacija. Oni su bili kanali između vanjskog sveta materijalnog života i unutarnjeg sveta duhovnog života; Nisu potpuno pripadali ni materijalnom ali ni duhovnom svetu. Na ove ‘Gavrane’ nailazimo iznova i iznova; posvuda su oni glasnici koji prelaze amo-tamo između dvaju svetova, (do)noseći vesti. Nalazimo ih i u našim, germanskim sagama i mitovima: Gavrani Votana (Wotan), Gavrani koji lete oko Kifhausera[4] (Kyffhäuser). Na drugom stepenu, učenika uvode od portala u unutrašnjost hrama. Tu se on priprema za treći stepen, stepen Ratnika koji je izašao pred svet da bi saznao okultne istine koje su mu saopštene u hramu. Četvrti stepen, stepen Lava, dostizao je onaj čija svest više nije bila ograničena individualnošću, nego se širila na čitav plemenski rod (lozu). Zbog toga je Hrist nazvan "Lavom loze Davidove." Petom stepenu pripadao je čovek čija je još šira svest obuhvatila čitav narod/sve ljude. Tako ljudi govore o ‘Persijancu,’ o ‘Izraelitu.’ Sad razumemo zbog čega je Natan nazvan ‘pravim Izraelitom’; jer je dosegao peti stepen inicijacije. Šesti stepen je stepen Sunčevog heroja. Potrebno je da razumemo smisao ovog naziva. Onda ćemo shvatiti kakvo strahopoštovanje i uvažavanje je prožimalo dušu učenika misterijske škole koji je (sa)znao za postojanje Sunčevog heroja. On je bio u stanju da, u Svetoj Noći, učestvuje u svetkovini rođenja Sunčevog heroja.

U kosmosu sve teče svojim ritmom: zvezde, kao i Sunce, slede pravilan ritam. Kada bi, makar na trenutak, Sunce napustilo ovaj ritam, u univerzumu bi nastao nagli preokret neopisivih razmera. U čitavoj prirodi, uključujući i čoveka, ritam sve određuje. Tada i samo tada postoji promena (samo u ritmu). Ritam koji tokom godine utiče na sile rasta/razvoja, razmnožavanja, itd., prekida se kada stignemo do čoveka. Jer, svoje korene čovek mora da spozna u slobodi; a što je civilizovaniji, ovaj ritam sve više opada. Kako svetlost nestaje sa božićnog drveta, tako i ritam očito zamire u životu čoveka: prevladava haos. Ali, čovek mora ponovo da sâm, na vlastiti poriv, rodi/stvori ritam iz svog najunutarnijeg bića. Uvežbavanjem svoje volje on mora da uredi svoj život tako da teče u ritmu, nepromenljivom i sigurnom; njegov život mora da krene svojim tokom pravilnošću (ritma) Sunca. Kao što je nepojmljiva promena u sunčevoj orbiti, nepojmljivo je da se ritam života može uništiti. Smatralo se da je Sunčev heroj otelotvorenje tog nepromenljivog ritma; kroz snagu višeg čoveka unutar njega, on je bio u stanju da usmeri ritam toka svog života. I taj Sunčev heroj, taj viši čovek, se rodio u Svetoj Noći. U tom smislu, Hrist Isus je Sunčev heroj i tako je zamišljan u prvim vekovima hrišćanstva. Zato je i svetkovina Njegovog rođenja bila postavljena u ono vreme u godini kada je, od drevnih vremena, proslavljano rođenje Sunčevog heroja. Otuda i sve ostalo što se povezuje sa pričom o životu Hrista Isusa; prvi hrišćani su držali ponoćnu misu (ponoćku) u dubinama pećina u znak sećanja na svetkovinu Sunca. U ovoj misi okean svetla struji u ponoć iz tame kao spomen na izlazak Duhovnog Sunca u misterijama. Otuda rođenje Hrista u pećini — ponovo sećanje na pećinu od kamena iz kojeg je rođen život — život simbolizovan uškama kukuruza. Kako je zemaljski život rođen iz mrtvog kamena tako je i iz dubina rođen Najviši — Hrist Isus. Uz svetkovinu Njegovog rođenja vezuje se i legenda o tri Sveštenika-Mudraca, Tri kralja. Oni su Detetu doneli: zlato, simbol spoljašnjeg, mudrošću ispunjenog čoveka; miru/izmir, simbol pobede života nad smrću; i tamjan simbol kosmičkog etera u kojem Duh živi.

Tako, u ukupnom sadržaju svetkovine Božića osećamo neki eho prastarog doba. Stiže do nas u slikama koje pripadaju hrišćanstvu. Simboli hrišćanstva su odrazi mnogo starijih simbola kojima se služio čovek. Svetlost božićnog drveta je jedan od njih. Za nas je to simbol rajskog drveta, koje predstavlja materijalnu prirodu koja sve okružuje. Duhovna priroda je predstavljena Drvetom spoznanja i Drvetom života.

Postoji legenda koja govori o pravom značenju/smislu Drveta spoznanja i Drveta života. Pred dverima Raja stoji Seth žudeći da uđe. Heruvim, koji je čuvao ulaz ognjenim mačem dopusti mu da prođe. To je znak inicijacije. U raju, Seth nalazi Drvo života i Drvo spoznanja čvrsto isprepletene. Arhanđel Mihajlo, koji stoji pred Bogom, dopušta mu da uzme tri zrna/semena ovog isprepletenog Drveta. Drvo tu stoji kao proročki pokazatelj budućnosti čovečanstva. Kada celo čovečanstvo prođe inicijaciju i stekne/nađe znanje, preostaće samo Drvo života, smrti više neće biti. No, u međuvremenu, samo onaj ko je iniciran može sa ovog drveta uzeti tri zrna, tri semenke koje simbolizuju tri viša člana čovekovog bića. Kada je Adam umro, Seth je stavio ta tri zrna u njegova usta i iz njih je iznikao gorući grm. Od drveta izrezanog od ovog grma, stalno iznova niču novi izdanci i novo lišće. Ali, u plamenom prstenu oko grma zapisano je: "Ja sam onaj koji je bio, koji jeste i koji će biti" — drugim rečima, onaj koji je prošao kroz sve inkarnacije, snaga stalno-evoluirajućeg čoveka koji se spušta iz svetlosti u tamu i iz tame uzdiže u svetlost.

Štap kojim je Mojsije izvodio čuda odrezan je od drveta ovog grma; vrata Solomonovog hrama načinjena su od njega; drvo je odneto u vode bazena Bethesda i iz tog bazena potiču isceliteljska svojstva o kojima se priča. A od istog tog drveta napravljen je krst Hrista Isusa, drvo Krsta koji je simbol života, koji je prošao kroz smrt a ipak u sebi ima snagu da donese novi život. Pred nama je veliki simbol svetova: Život pobednika nad smrću. Drvo Krsta je niklo iz tri zrna-semena rajskog drveta.

Ružin Krst je takođe simbol smrti niže prirode i uskrsnuća više. Gete ovu misao iskazuje rečima:

"As long as thou best it not,
This Dying and Becoming,
Thou'rt but a dreary guest
Upon the dark earth."

Sve dok najbolje u tebi više ne bude

Ovo umiranje i postajanje

Nisi ništa do tegobni gost

Na tamnoj Zemlji

Rajsko stablo i drvo Krsta su povezani na najčudesniji način. Mada je Krst uvek simbol Uskrsa, ono produbljuje i naše poimanje božićne misterije. Osećamo kako u toj noći Hristovog rođenja, ka nama struji novi, izvirući život. Na to ukazuju sveže ruže kojima je drvo ukrašeno; govore nam: Drvo Svete Noći još nije postalo Drvo Krsta nego u njemu narasta snaga da postane to drvo. Ruže koje izrastaju iz zelenog, simbol su Večnog koje izvire iz Temporalnog (privremenog).

    

Kvadrat je simbol četvoročlane prirode čoveka; fizičko telo, etersko telo, astralno telo i ego.
Trougao je simbol Jastva, Životnog Duha, Duhovnog Čoveka. 
Iznad trougla je simbol za Tarok. Oni koji su bili inicirani u egipatskim misterijskim školama znali su kako da protumače ovaj znak. Znali su kako da iščitaju Knjigu o Thothu, koja se sastoji iz 78 listova na kojima su ispisani svi događaji u svetu, od početka do kraja, od alfe do omege i koja se može iščitavati ukoliko su znaci pravilno poredani. Ove slike prikazuju život koji umire i zatim ponovo izvire u novi život. Kogod je umeo da kombinuje prave brojeve sa pravim slikama, mogao je da čita ovu knjigu.

 

Ova mudrost o brojevima i slikama podučavana je od pamtiveka. U srednjem veku još je imala istaknuto mesto mada je malo toga preživelo do danas.

Iznad je simbol Tao — znak koji je podsetnik na pojam božanskog naših praotaca; dolazi od reči: TAO. Pre Evrope, Azije i Afrike postojale su ljudske civilizacije, ovi naši drevni preci su živeli na kontinentu Atlantide koji je na kraju nestao u snažnom potopu. U germanskim sagama o Nifelhajmu[5] (Nifelheim) ili Nebelhajmu (Nebelheim), još živi sećanje na Atlantidu. Jer, Atlantida nije bila okružena samo vazduhom. Nad zemljom su se kretale ogromne mase oblaka, poput onih koje danas vidimo kako se grozdasto nakupljaju oko vrhova visokih planina. Sunce i Mesec nisu jasno sjali sa nebesa — bili su okruženi dugama — svete Iris. U to vreme čovek je razumeo jezik prirode. Danas on više ne razume šta mu govori mreškanje valova, zvuk vetrova, šuštanje lišća, tutnjava groma — ali, u staroj Atlantidi on je to razumeo. Sve to je osećao kao stvarnost. A unutar tih glasova oblaka i voda i lišća i vetrova odzvanjalo je: TAO — To sam Ja. Čovek Atlantide je to čuo i razumeo, osećajući da Tao provejava celim univerzumom.

Najzad, kosmički simbol čoveka je pentagram, okačen na vrh drveta. Sada ne možemo govoriti o najdubljem značenju pentagrama. No, to je zvezda čovečanstva, čovečanstva koje se razvija; to je zvezda koju su sledili svi mudraci, kao što su to činili sveštenici-mudraci starine. Ona simbolizuje samu suštinu i značenje zemaljskog postojanja. Rađa se u Svetoj Noći zato što iz najdublje tame sja najveće Svetlo. Čovek živi i dalje stremeći ka stanju kada u njemu treba da se rodi Svetlost, gde će reči pune značenja biti zamenjene drugim jednako važnim, gde se više neće govoriti: ‘Tama ne razume Svetlost,’ nego će tada istina zazvoniti iz kosmičkog prostora: Tama postavlja put pred Svetlost koja sja u Zvezdi čovečanstva — i sada Tama razume Svetlost!

To treba da se čuje i Duhovno Svetlo širi zrake od Božićne svetkovine. Proslavićemo ovaj Božić kao svetkovinu najvišeg Ideala čovečanstva, jer će omogućiti da se u našim dušama rodi radosno poverenje/samopouzdanje: I ja moram da doživim rođenje višeg čoveka u sebi! I u meni će se desiti rođenje Spasitelja, rođenje Hristosa!

Položaji simbola na Božićnom drvetu

 


[1] Prevod na engleski jezik: Latham.

[2] Evanđelje po Jovanu (3,30) - odnosi se na Jovanovo svedočanstvo o Isusu. Novi zavet, izdanje Biblijskog društva, Beograd, 1992.

[3] U engleskom prevodu upotrebljena je reč raven koja osim značenja gavran i vrana, znači i crn, ali i prožderati i opljačkati. (n.p.)

[4] Niz brežuljaka u Nemačkoj, pod kojim, po legendi počiva car Frederik Barbarosa (12.v.n.e.) i poput kralja Artura čeka čas kada će biti potreban svojoj zemlji da bi ponovo ustao da je odbrani. U skrivenoj odaji pod jednim od brežuljaka, on sedi za kamenom stolom koji je prekrila njegova (crvena) brada koja već vekovima raste. (n.p.)

[5] U germanskoj mitologiji mesto večne studeni, magle i tame. Odin je kaznio Hel (svet umrlih, gospodarica carstva mrtvih, demonska kći Lokija i Angrbode, sestra Midgard-zmije i vuka Fenrija) da vlada u tom području „devet neosvetljenih svetova“ umrlih koje reka Gjel odvaja od sveta živih. (n.p.)

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

VJEROVANJA

ZDRAVLJE

BRZI CHAT

  • Član bglavacbglavac

    Dobro jutro dragi magicusi. Radostan dan vam želim. LP

    22.01.2019. 08:50h
  • Član mkrmarmkrmar

    (__)7 (__)7

    21.01.2019. 08:23h
  • Član mkrmarmkrmar

    Dobro jutro svima !

    21.01.2019. 08:23h
  • Član ShadowOfSoulShadowOfSoul

    evo, stavila sam i drugi san, a 1. san sam stavila ovdje jučer

    20.01.2019. 15:25h
  • Član ShadowOfSoulShadowOfSoul

    imam još 1 san :)

    20.01.2019. 15:17h
  • Član ShadowOfSoulShadowOfSoul

    Iridiceee :)

    20.01.2019. 15:17h
  • Član mkrmarmkrmar

    Dobar dan i lijep vikend uz svoje naj milije i prijatelje

    20.01.2019. 12:26h
Cijeli Chat

ZIMA

EZOTERIJA

MAGAZIN

Magicusov besplatni S O S tel. 'SLUŠAMO VAS' za osobe treće dobiMAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuMAGIFON - Životne promjene, sudbinaPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganiceOstvarenje željaLenormand karte

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebDirektni putMagicus.info marketingInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

Svetkovine i njihovo značenje - Rudolf Štajner Božić, Rođenje Sunčevog Duha kao Duha Zemlje, Trinaest svetih noći