c) O SREBROLjUBLjU

1.  Srebroljublje je koren svih zala. Ono, sliĉno rĊavim granama, hrani sve ostale strasti i ne dozvoljava da uvene ono što je od njega procvetalo.

2.  Onaj ko ţeli da istrebi strasti, neka najpre išĉupa ovaj njihov koren. Sve dok ostaje srebroljublje, nećeš imati nikakve koristi od odsecanja grana. Jer, i ako se odseku, one će opet brzo izrasti.

3.  Gramţljivi monah je kao pretovaren brod koji se lako potapa u talasima koje podiţe bura.

4. Negramţljivi monah je laki putnik koji na svakom mestu sebi nalazi pristanište.

5.  Negramţljivi monah je orao koji leti u visinama. On se sa visina spušta jedino kada ga prinudi potreba za hranom.

6. Takav je iznad svakog iskušenja, podsmevajući se nad svim što postoji. Stremeći gore, on se udaljuje od svega zemaljskog i Žvi sa gornjima. Jer, on ima laka krila, koja nisu opterećena brigama.

7.  Ako naiĊe nevolja, on bez tuge ostavlja svoje mesto. Ako nastane vreme smrti, on blagodušno odlazi odavde, budući da nikakvim zemaljskim uzama nije vezao svoju dušu.

8.  Gramţljivac je, naprotiv, sputan brigama, i sliĉno psu - privezan lancem. Ukoliko je prinuĊen da se preseli, on tuţno sećanje o imanju nosi sa sobom kao teško i beskorisno breme.

9.  Kad doĊe smrt, on sa ţalošću ostavlja sadašnje. On predaje dušu, dok mu se oko ne spušta sa onoga što ima kod sebe. I njega vuku kao pobeglog roba. On se razdvaja sa telom, ali se ne razdvaja od imanja, stoga što je strast koja ga je obuzela silnija od onih koji ga vuku.

10. More se ne puni iako u sebe prima mnoštvo reka. Ni pohota srebroljupca se ne siti već sabranim imanjem. Ako ga udvoji, on opet ţeli da udvoji udvojeno. I on nikada neće prestati da udvaja sve dok smrt ne preseĉe taj beskorisni trud.

11.  Blagorazumni monah ima u vidu samo potrebu tela, te prazan stomak puni samo hlebom i vodom.

12. On neće laskati bogatima kako bi stomaku pruŽo nasladu, niti će slobodan um predati u ropstvo mnogim gospodarima. Jer, njegove ruke su dovoljne da posluţe telu i da zadovolje njegove prirodne potrebe.

13.  Negramţljivi  monah  je  neuhvatljivi  borac  i  lak  trkaĉ  koji  brzo  dostiţe  do

nagrade nebeskoga prizvanja (Fil.3,14).

14. Mnogogramţljivi monah se raduje mnogim prihodima, a negramţljivi - vencima zbog napretka.

15.   Mnogogramţljivi monah marljivo radi, a negramţlji-vi provodi vreme u molitvama i ĉitanju.

16. Srebroljubivi monah riznicu puni srebrom, a negramţljivi sabira riznicu na nebu.

17.    Proklet da je onaj ko pravi idola i polaţe ga u skrivenom mestu (Pon.Zak.27,15). MeĊutim, takav je i onaj ko gaji strast srebroljublja. Prvi se bez koristi klanja laţnom bogu, a drugi maštu o bogatstvu sakriveno nosi u srcu kao kumir.

18. Negramţljivi Žvi bezbriţnim Žvotom, a mnogogramţljivi svagda boluje brigom o bogatstvu.

19.   Odvešćeš u plen gomilu pomisli ukoliko srcu ne dozvoliš da brine o veštastvenom. I krst ćeš poneti bez rasejavanja ukoliko se odrekneš od ţelje da imaš sopstvenost.

20. Pomisao o veštastvenom sticanju predskazuje ti starost i bolesti, kako bi svoju nadu na Boga podelio sa nadom na imanje.

21. Onaj ko je izabrao podviţniĉki Žvot u odricanju od sveta neka se oseni verom, neka se ukrepi ljubavlju i utvrdi nadom. Vera nije ostajanje bez iĉega, već nepokolebivo ubeĊenje u posed savršenijeg, sa trpeljivim uzdanjem i Žvom ljubavlju.

22. Kada se odrekneš svih stvari više nemoj obraćati paţnju na mraĉne pomisli koje će te prekorevati zbog osiromašenja, predstavljajući ti lišavanja, bedu i bešĉašće, kako bi te slikom takvog zlopaćenja doveli do raskajavanja zbog slavne vrline. MeĊutim, ukoliko pronikneš u smisao takvog podviţništva, naći ćeš da ti se upravo zbog toga zbog ĉega te one prekorevaju tebi plete venac.

23.  Ostavimo Žtejske stvari i okrenimo se duhovnim dobrima. Dokle ćemo se zaustavljati na deĉijim igraĉkama, ne dospevajući do muškog naĉina mišljenja? U detinjstvu se radi zabave koriste kockice, lopte, i sliĉno. I deca su pristrasna prema tome sve dok ne dospeju u savršeni uzrast. A kada omuţa, ĉovek odbacuje sve to i sa usrĊem se zanima vaţnim delima. Mi, pak, sve ostajemo u mladalaĉkom uzrastu, diveći se onome što je svojstveno detinjstvu i nećemo da se pobrinemo o boljem, tj. o tome što priliĉi muţevima. Kao što je sramno gledati kako odrastao ĉovek sedi u gomili pepela i crta po njemu deĉije šare, tako je sramotno, ili ĉak i sramnije, videti kako oni koji imaju u vidu naslaĊivanje veĉnim dobrima riju po prahu zemaljskih stvari te, neprikladnošću takvih postupaka, sramote dostojanstvo zaveta. Uzrok toga je, kako izgleda, u tome što mi sebi ne predstavljamo  ništa vaţnije od vidljivog,  što nismo  svesni beznaĉajnosti sadašnjih dobara i prevashodstva tamošnjih dobara, te što se oslepljujemo bleskom onoga što se ovde smatra vrednim poštovanja, prilepljujući se uz njega svom ţeljom.

24. Poĉnimo da se odvajamo od sadašnjih dobara, zanemarimo imanje i novac i sve što u sebe pogruţava i potopljuje pomisao. Kad se naĊemo u buri, izbacimo tovar kako bi

se spasao krmanoš (um) i posada (pomisli). Ako oni koji plove morem u vreme bure ne mare za svoj tovar, te  svojim rukama i skupocene stvari bacaju u more, svoj Žvot stavljajući iznad imanja, zbog ĉega mi radi boljeg Žvota ne prenebregavamo ono što dušu vuĉe u bezdan? Zbog ĉega kod nas nije toliko jak strah BoŽji koliko je kod njih jak strah od mora? Oni iz ljubavi prema vremenskom Žvotu ne smatraju visokim gubitkom pogibao onog što voze, a mi, govoreći da ţelimo veĉni Žvot, ne prenebregavamo ni malenkosti, već se rešavamo da je bolje da poginemo sa ništavnim tovarom, negoli da se spasemo, lišivši se njega. Zbog toga vas umoljavam da sve svuĉemo sa sebe. Borci u borbu ne stupaju obuĉeni, budući da ih zakon borbe na poprište izvodi nage. I bilo da je vrućina, ili hladovina, oni istupaju ostavljajući odeću van poprišta. Onaj ko se ne saglasi da se obnaŽ mora da se odrekne i od borbe. Mi, pak, davši zavet da se podvizavamo, ne samo da ne skidamo odeću (posedovanja), nego stupamo u podvig noseći na plećima hiljadu bremena, pruţajući protivnicima mnoštvo mogućnosti da nas uhvate.

25.  Kako će gramţljivac da se bori sa duhovima zlobe kada je njemu [zbog te strasti] lako nanositi udarce? Kako će se sa duhom srebroljublja boriti onaj ko je zasut novcem? Kako će zaobići demone, koji su lišeni svake brige, onaj ko je obuĉen u hiljade briga? Boţanstveno Pismo govori: Nag će pobeći u taj dan (Am.2,16). Nag je onaj ko nije obuĉen u bezbrojne prnje briga o Žtejskim delima; nag je onaj kome mnogosloţne pomisli o novcu i imanju ne smetaju da brzo trĉi. Jer, zlobnici nagog teško mogu uhvatiti.

26.  Borci se bore nagi i premazani uljem. Nagost ĉini da borci ne mogu da se uhvate ni za šta, a mazanje uljem im daje mogućnost da iskliznu iz ruku ĉak i ako ih protivnik uhvati. Zbog toga se protivnici staraju da jedan drugog pospu zemljom kako bi prahom uĉinili da gladkost ulja postane hrapava. Time bi sebi dali mogućnost da zadrţe protivnika u rukama kad ga jednom uhvate. Što je prah kod njih, to su u našem podvigu zemaljska dela, a što je kod njih ulje, kod nas je otsustvo briga.

27. Savršenoj duši je svojstveno da nema briga, dok je neĉastivoj svojstveno da se satire brigama. O savršenoj duši je reĉeno da je kao krin u trnju (Pes.2,2). To oznaĉava dušu koja usred onih koji se brinu o mnogome Žvi bezbriţno. Krin i u JevanĊelju oznaĉava dušu koja nema briga, budući da je reĉeno: Ne trudi se niti prede, pa ipak je odevena u slavu koja je veća od Solomonove (Mt.6,28). O onima, pak, koji imaju mnogo briga o telesnom se kaţe: Sav Žvot neĉastivog je u brigama (Jov 15,20). I zaista, neĉastivo je rasprostirati brigu o telesnom na ĉitav Žvot i uopšte se ne brinuti o budućem (2,86).

28. Mera sticanja treba da bude potreba. Ono što prevazilazi tu meru, tj. izlišnost, jeste nešto opterećujuće, a ne olakšavajuće. Odeća koja je srazmerna sa telom ujedno saĉinjava i potrebu i ukras. Odeća, pak, koja sa svih strana pada, opasuje noge i vuĉe se po zemlji ne samo da je ruţna, nego i ometa svaki posao. Tako i imanje koje prevazilazi telesnu potrebu ujedno predstavlja i smetnju za vrlinu i podvrgava se prekoru onih koji su u stanju da ispitaju prirodu stvari.

29.  Negramţljivošću mi ne nazivamo nevoljno siromaštvo koje, dešavajući se po nuţdi, pritiska duh i koje se, kao neproizvoljno, smatra nesnosnim, već dobrovoljnu rešenost da se [ĉovek] zadovolji sa malim. Ona se stiĉe samovlasnošću pomisli koja zahteva trud sve dotle dok se upraţnjavanje ne pretvori u naviku. Ona će, pak, i ono što je dugo izgledalo teško i neizdrţljivo uĉiniti podnošljivim. Ţelju ne vara silno samo telesna krasota, već i blesak bogatstva. U oba sluĉaja je potrebna hrabra duša kako se ne bi ustupilo pred njihovom varljivošću.

30.  Zaista treba smatrati velikim i nazvati hrabrim one koji na ovom poprištu pobeĊuju iako ih napadaju i sapliću pomisli ubedljivim dokazima, sliĉno pokretima tela, starajući se da dokaţu kako se treba saglasiti sa mišljenjem mnogih i kako treba priznati za istinski dobro ono što samo izgleda kao dobro, ne odbijajući ono što se, po opštem mnjenju, smatra vrednim. One nagovaraju da se [ĉovek] ne uklanja od posedovanja onoga što je sam Sazdatelj dao na upotrebu, te da ne izobliĉava uzaludno sticanje onoga što je privedeno u biće sa nekim ciljem, a ne tek tako. Ti podviţnici su zaista dostojni divljenja, budući da nisu ustupili pred protivnikom. Oni nisu pobegli sa poprišta, niti su se dali u ruke neprijatelja. Utvrdivši svoja kolena na ispravnom rasuĊivanju, oni se nisu priklonili sticanju zemaljskih stvari, već su nerasejani Žvot pretpostavili meteţnom, umerenošću u potrebama stekavši bezmeteţnost.

31.  Drevni svetitelji su do te mere rasprostirali revnost za negramţljivost da su vodili Žvot bez krova nad glavom, hraneći se onim što je davala priroda. Oni bi nalazili postelju na mestu gde bi se zadesili. Oni nisu imali ni krov, ni postelju, ni trpezu, dok im je ovĉija koţa sluŽla kao odeća. Oni su se trudili da sa svom taĉnošću slede Gospodnji savet: Pogledajte na ptice nebeske... Pogledajte na krinove u polju... (Mt.6,26-18). Oni su iskreno verovali da će ono što je potrebno telu doći samo od sebe ukoliko se ugaĊa Bogu koji sve daje i ukoliko se iznad svega brine o sticanju Carstva nebeskog.

32. Kako će naš Žvot, odasvud okruţen svakim izobiljem, da se uporedi sa Žvotom onih blaţenih koje nisu uznemiravale pomisli o telu i telesnom i koje je neka ĉista ĉeţnja za Boţanstvenim, neprestano ih ushićujući ka uzvišenom, ubeĊivala da zaborave na ono što se na zemlji smatra blještavim? Oni na zemlji nisu imali ništa osim tela koje je priroda zadrţava dole. MeĊutim, oni su i njega ţeleli da imaju sa sobom tamo gde su prebivali umom, sagledavajući nebeska blaga. I oni se nikada ne bi odvajali od tamošnje sladosti kad ih priroda ne bi vraćala ka podmirivanju telesnih potreba. Zbog poštovanja prema Onome koji je dušu svezao sa telom, oni su prinuĊeni da se pobrinu od telu, premda smatraju da je krajnje potrebno otuĊenje od njega.

33.   Telesna potreba brzo teĉe i prolazi. Ona u prošlosti nije promišljala o sadašnjem, niti u sadašnjem ne promišlja o budućem: ona leĉi samo sadašnje. Trud, pak, vrline jeste seme koje daje plod koji ne oskudeva. On i u vreme samog naprezanja raduje savest oĉekivanjem sladosti, i po preseljenju odavde se pokazuje kao divan i kao sauzroĉnik veĉnog veselja.

34. Put koji vodi u Carstvo je vrlo teţak, budući da je uzak i sa svih strana okruţen strminama. Zbog ĉega se onda obremenjujemo teretom novca i druge svojine i pokušavamo da idemo njime? Rasejavajući i vukući dole, brige o veštastvenom ĉine da se lako padne, naroĉito tamo gde je potrebna oštra i trezvoumna paţnja. Ĉak i pri takvoj paţnji putovanje retko prolazi bez padova usled teškoća na uskom putu po strminama. Za opterećenog nepotrebnim teretom posedovanja, pak, pad je neizbeţan. Ta i samo posedovanje je već pad.

35.   Naš Žvot u odnosu na sticanje moţe biti trostruk: uzvišen, srednji i - oveštastvljen i mnogogramţljiv.

U raju je prvostvorenome bilo reĉeno: Ješćeš poljsko bilje (Post.1,29). Dostojanstvo Onoga koji je naredio svedoĉi o punoj dovoljnosti takve hrane za Žvot koji je ĉoveku naznaĉen. Pojašnjavajući tu dovoljnost moţemo dodati da je takva hrana bila najprikladnija za oĉuvanje ţeljene vitkosti u onima koji su stvoreni po obrazu BoŽjem: njome mislena sila svagda ostaje laka i trezvoumlje nepomraĉeno. Sve što je bilo potrebno za Žvot nudilo se

samo od sebe tako da se um, ostajući slobodan od telesnih napora, sve vreme uznosio ka duhovnim sagledavanjima koja su u njemu razlivala neiscrpno veselje. Takvo delanje je u njemu vaspitavao sam Bog koji je, po svom blagovoljenju, svakodnevno dolazio k njemu radi razgovora. Takva je norma Žvota koji je svojstven ĉoveku. Njegova suština se ne moţe izmeniti, niti ukinuti, iako je moguće da se promeni naĉin njegovog ispoljavanja, kao što se i desilo usled kasnijeg pada.

Onome ko je prestupio zapovest i izgnan iz raja, Bog odreĊuje drugi naĉin Žvota, koji odgovara njegovom palom stanju. On nareĊuje da onaj koji pokojem nije umeo da se koristi kao što priliĉi i koji nije znao da postojano prebiva u sluţenju Bogu i razgovoru sa Njim (imajući slobodno vreme i nemajući potrebe za telesnim trudom), hranu treba da stiĉe radom i trudom. Za hranu mu je odreĊen hleb koji dobija u znoju lica, a za odeću - koţne rize, kojima se odreĊuje granica gramţljivosti i sujeti. Prvobitna  rajska negramţljivost je zamenjena skromnim imanjem, koje je, uostalom, i pored znojnog truda, više zavisilo od BoŽjeg blagoslova.

Iz toga su se na delu raskrila tri naĉina Žvota: jedni su zadovoljni sa skromnim imanjem, u znoju lica svoga se uzdajući u Boga; drugi su se, udubivši se u nadi na Boga, sasvim odrekli svakog sticanja (revnujući da vaspostave rajsku negramţljivost) i bili hranjeni Bogom; a treći su se udubili u trud svake vrste i na njemu zasnovali nadu za potrebnim, obezbeĊenje svog Žvota polaţući u mnogo imanje. Poslednji su zaboravili na Boga: za njih je bog postala gramţljivost. To su tri vida našeg odnosa prema sticanju.

36. Drugi vid predstavlja ponašanje koje je (prvenstveno) priliĉno razumnom biću: provoditi vreme u sluţenju Bogu i potrebno dobijati iz riznice BoŽjeg promisla; nadati se na BoŽje staranje i zemlju imati kao riznicu; iskreno sluŽti Sazdatelju i na tvar polagati danak opskrbljivanja potreba; ovde biti stranac a staništem smatrati ono koje je pripremljeno na nebu. Takav Žvot je u poĉetku odredio Sazdatelj i njime su, povinujući mu se, Žveli svi sveti (kao Ilija, Jelisej, proroĉki sinovi, Preteĉa, apostolski ĉin).

37.  Takva je viša negramţljivost svetih. MeĊutim, mnogo korisnog postoji i u srednjoj negramţljivosti, koja odgovara vremenu i potrebi. Premda i ne moţe da se izbori za prvenstvo i da se pohvali ravnom ĉašću sa prevashodnim naĉinom Žvota, njoj neosporno pripada drugi stepen ĉasti. Prvi svetitelji (sa savršenom negramţljivošću) su Žveli jedino za dušu i za Boga koji ju je sazdao, ni u šta ne raĉunajući telo. Ipak, oni su i bez brige o njemu imali sve potrebno, i to ne od onoga što je prethodno sabrano u Žtnice, nego od onoga što je, po BoŽjem blagovoljenju, blagovremeno postajalo dostupno. Svetitelji koji slede za njima (sa srednjom negramţljivošću) su svoje ruke upotrebljavali saglasno sa merom koju je zahtevalo najneophodnije usluŽvanje tela, brinući se o neophodnoj utehi tela i promišljajući o tome da se, usled zanemarivanja Žvotne strane, ne razruši ono što je, po volji Sazdatelja, sjedinjeno sa nama (tj. telo). Pa ipak, oni su veći deo vremena provodili u brizi za dušu, u molitvama, u bogomisliju i potrebnim zanimanjima, imajući u vidu napredovanje u dobrim delima.

38.  Poslednji su, pak, u potpunosti postavši telo, sebe svecelo posvetili sluţenju zemnom kumiru ţeleći da imaju ne samo ono što je dovoljno za telesni Žvot, već i ono što ih ne bi razlikovalo od onih koji se odlikuju izobiljem i to stoga što bi bar time bili svima pred oĉima. Time oni oĉigledno pokazuju svoje bezumlje, ţeleći da se pohvale onim što je za osudu, te misleći da na sebe obrate paţnju i zasluţe divljenje onim što je dostojno prezira i podsmeha. Ono što je saglasno sa nekim zvanjem da je povod za odobravanje,

dok  ono  što  ne  priliĉi  zvanju  (premda  u  drugim  okolnostima  i  nije  rĊavo)  izaziva negodovanje, budući da ne priliĉi mestu.

39.  Kojima od navedenih su srednji bliŽ? Naravno, onima kojima se pribliţavaju delom, razglašavajući svoje srodstvo sa njima time što se staraju da su im bliski po Žvotu. Iako saĉinjavaju srednji ĉin izmeĊu jednih i drugih, oni nisu podjednako skloni i jednima i drugima, već neposredno slede za onima što su ispred, mladalaĉkom nogom stupajući njihovim tragom. Oni su udaljeni od onih koju su iza njih onoliko koliko se oni koji trĉe razdvajaju od onih koji hodaju, ili ĉak - stoje u mestu. Prvi, pak, sa poslednjima nemaju ništa zajedniĉko. Jer, kakva je veza onih koji imaju mnogo veštastvenog  sa negramţljivima? Kakva je zajednica onih koji mudruju telesno sa onima koji razmišljaju duhovno? Kakav je zajedniĉki udeo onih koji su okovani Žtejskim delima sa onima koji bezbriţno sluţe Bogu? Jedni apostolski ostavljaju sve što su stekli, a drugi stiĉu i ono što nisu imali. Jedni prebivaju u bezmolviju, unutrašnje prilaţući staranje o duhovnom napretku, a drugi vode sve vrste borbe, ratujući za novac i imanje. Jedni se sa duhovima zlobe prepiru oko nebeskih blaga, a drugi radi zemaljskih dobara napadaju sliĉne sebi. Jednima Pavle govori: Da sijate kao svetila u vasioni (Fil.2,15), svetleći slavom Žvota i za one koje vide postavši vinovnici dobrog oponašanja, dok je drugima reĉeno: Ime se moje zbog vas huli  (Rim.2,24), budući da postupate suprotno zvanju i budući da nosite spoljašnjost koja protivreĉi delima.

40.  Ko se neće uzgnušati onog ko govori da se odrekao Žtejskog, a na delu se predaje njegovim razbibrigama; i onog ko se hvali da je prezreo svet, a do strasti se predaje svetskim delima; i onog ko je obećao da neće obraćati paţnju na zemaljsko, a delima pokazuje laţljivost obećanja; i onog ko tvrdi da se rastao sa sujetom, a ne odvaja se od nje? Ako si izašao iz Egipta, šta imaš zajedniĉkog sa pravljenjem cigli? Ako ideš pustinjom, ţureći ka obećanoj zemlji, zašto kasniš, baveći se uzaludnim poslovima, te postaješ spor putnik na dalekom putu? Zbog ĉega lutaš po raskrsnicama, podvrgavajući se opasnosti da ne dostigneš pokoj, kada put koji te oĉekuje zahteva svaku marljivost? Kada si poloŽo ruku svoju na plug, zbog ĉega se obazireš nazad, gubeći iz vida Carstvo BoŽje? Kada si iza sebe ostavio pet zapaljenih gradova, zbog ĉega se obazireš da vidiš šta se u njima dešava? Kada si uzeo krst, idi za Hristom, ostavivši sve stoga što On, sa kojim si se sjedinio, ţeli da ga voliš iznad svega.

41.   Telo nema potrebe za mnogim utehama: potrudi se o tome. Jer, ti si privremeno vezan sa telom. Stoga treba da se pobrineš o njemu kako bi ga imao kao saradnika u vršenju vrlina i kako duša ne bi imala smetnju u svom napredovanju. I kako će imati vremena da se seti Boga onaj ko se stara o volovima, ko svakodnevno prebraja stado ovaca, ko neprestano pohaĊa vinograd, šumu, njive i bašte, kad mu ni ceo dan nije dovoljan da obavi sve poslove? Kada će on naći vremena da se poduhvati psalmopojanja? Kada - da se pomoli? Kako će naći vreme za upraţnjavanje u bogomislenom sagledavanju? MeĊutim, ĉak i da retko naĊe mogućnost da se izmeĊu drugih dela pomoli, zar će njegova molitva Vladici biti ĉista, budući da mu misao nije odvojena od onoga za šta je vezana njegova briga i staranje? Kako će on posmatrati kretanje strasti kako bi primetio juĉerašnje i sadašnje stanje i zapazio razliku na bolje ili na gore? Kako će razmrsiti pomisli koje se mnogoobrazno smenjuju i oteţavaju samo posmatranje? Ili, zar ne primećuješ kako te danju lome dela, a noću briga o njima, ĉineći da se vreme odmora pretvori u vreme muĉenja? Privodeći na misao onoga ko je narušio granicu, ko je oštetio plodove, ko je presekao vodu za zalivanje, ko je izgazio pašu, ko ĉini ili je uĉinio neku drugu štetu, ili se prepire i spori, sećanje razdraţajnu silu duše dovodi do besnila, pobuĊujući na osvetu i ne

dajući vreme za san i pokoj, a još manje za molitvu koja zahteva veliko bezmolvije i slobodu [od svega], kao i razrešenje od svih briga.