I POUKE SVETOG OCA NAŠEG ANTONIJA O ŽIVOTU U HRISTU, PREUZETE IZ ŽIVOTOPISA KOJI JE SASTAVIO SVETI ATANASIJE I IZ 20 POSLANICA I 20 SLOVA PREPODOBNOGA

1. Svi zajedno imajte prvenstveno brigu da, počevši, ne slabite, da ne padate duhom trudeći se i da ne govorite: "Već dugo vremena prebivamo u podvizima". Naprotiv, umnožavate revnost svoju, kao da svaki dan počinjete. Ceo život ljudski je veoma

kratak u poređenju sa budućim vekom, i sve naše je ništa pred večnim životom. U ovom svetu se svaka stvar prodaje po ceni, i svi razmenjuju stvari iste vrednosti, dok se obećanje večnog života kupuje za neku neznatnost. Jer, napisano je: Dana naših godina je - sedamdeset godina, a pri većoj snazi - osamdeset godina. I većina njih je u trudu i muci (Ps.89,10). I tako, za osamdeset, ili čak i sto godina provedenih u podvigu mi nećemo carovati jedino sto godina, već u vekove vekova. Uz to, naše nasleđe neće biti na zemlji, već na nebu, iako smo se podvizavali na zemlji. I još: ostavivši truležno telo, dobićemo netruležno. Nemojmo padati u uninije, i nemojmo misliti da smo dugo proboravili (u podvigu), ili da smo učinili nešto veliko: stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18).

2. Isto tako, gledajući na svet, nemojmo misliti da smo se odrekli nečega velikog, budući da je i cela zemlja mala u odnosu na nebo. Zbog toga, čak i da smo svet napustili kao gospodari nad celom zemljom, ipak ne bismo učinili ništa što bi bilo ravno vrednosti Carstva nebeskog. Onaj ko se odriče cele zemlje kao gospodar nad njom, sličan je onome ko baca jednu drahmu od bakra da bi dobio sto drahmi u zlatu - on ostavlja malo da bi dobio sto puta više. Kad ni sva zemlja nije vredna koliko nebo, onda onaj koji ostavlja nekoliko desetina [zemlje], kao da ne ostavlja ništa. On ne treba da se hvali, niti da je malodušan čak i ako bi ostavio i kuću i mnogo zlata. Sa druge strane, treba pomisliti na to da bismo ono (što imamo) u [času] smrti svakako morali da ostavimo, i to [možda] baš onima kojima bismo najmanje želeli, kako još Propovednik pominje (Prop.4,8), čak i da ga nismo napustili radi vrline. Zašto ga, onda, ne bismo ostavili radi vrline, kako bismo nasledeli Carstvo (nebesko)?

3. Iz tog razloga niko ne treba da gaji želju za sticanjem. Jer, kakva je korist sticati ono što se [po smrti] ne može uzeti sa sobom? Zar nije bolje da stičemo ono što ćemo moći poneti sa sobom: blagorazumnost, pravičnost, celomudrenost, hrabrost, rasuđivanje, ljubav, siromaštvoljublje, veru u Hrista, bezgnevlje i gostoljubivost? [Vrline] koje ovde steknemo, ići će pred nama i u zemlji krotkih nam pripremiti pristanište.

4. Takvim mislima neka svako ubeđuje sebe da ne bi bio malodušan. Svako treba da rasuđuje o tome da je sluga Gospodnji i da je dužan da služi svome Vladici. Kao što se rob ne usuđuje da kaže: "Pošto sam radio juče, neću raditi danas", već, računajući proteklo vreme (truda), ne prestaje (da se trudi) u ostale dane svakodnevno, po pisanom u Jevanđelju, pokazujući istu revnost da bi ugodio svom gospodaru i da ne bi dopao bede, tako i mi svakodnevno prebivajmo u podvigu, znajući da nam (Gospod) neće oprostiti ukoliko jedan dan provedemo u lenjosti, iako smo pre toga pokazivali (trudoljubivost), već se rasrditi na nas zbog nemarnosti. Tako smo i kod Jezekilja čuli: Ako pravednik odstupi od svoje pravde i učini bezakonje te zbog toga umre, umreće zbog bezakonja koje je učinio (18,26). Tako je i Juda za jednu noć pogubio trud čitavog prošlog vremena.

5. I tako, latimo se podviga i nemojmo padati u uninije. Jer, u tome nam pomaže i Gospod, kao što je napisano: onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim.8,28). Radi toga, tj. da ne budemo malodušni, treba da se sećamo i sledeće izreke apostola: Svaki dan umirem (1.Kor.15,31). Jer, mi nećemo sagrešiti ukoliko budemo živeli kao oni koji svaki dan umiru. Evo šta znači ta izreka: svako jutro kad se probudimo treba da mislimo da nećemo dočekati veče, i pre nego što legnemo u krevet treba da mislimo da se nećemo probuditi. Po prirodi [stvari] nije poznata granica našeg života, niti se zna koliku nam meru svakodnevno ostavlja promisao. Živeći svakodnevno sa takvim raspoloženjem mi nećemo ni grešiti, ni imati pohotu, niti se na koga gneviti, niti gomilati bogatstvo na zemlji. Svakodnevno očekujući smrt, steći ćemo siromaštvoljublje i svima ćemo sve praštati. Pohotu za ženom ili kakvo drugo nečisto zadovoljstvo ni jednog trenutka nećemo zadržavati u sebi, već ćemo ih brzo odbijati, uvek zauzeti (predsmrtnim) borbama i očekivanjem sudnjeg dana. Jer, veliki strah i bojazan od muka uništava prijatnost zadovoljstva i podiže dušu koja je blizu pada.

6.  I tako, počevši (delo spasenja) i već stupivši na put vrline, pružajmo se ka onome što je napred, kako bismo ga i dostigli (up.Fil.3,14). Neka se niko ne okreće unazad, kao Lotova žena, pogovo stoga što je Gospod rekao: Nijedan koje metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božcje (Lk.9,62). Obazirati se nazad znači raskajati se (što smo ostavili svet) i opet početi razmišljati po svetski.

7.  Nemojte se čuditi slušajući o vrlini i ne čudite se zbog tog imena. Jer, to delo nije daleko od nas i nije izvan nas, već u nama. Jelini idu u tuđe krajeve i plove preko mora da bi izučili nauke, a nama nije potrebno da idemo u tuđe krajeve radi Carstva nebeskog, niti da plovimo preko mora zbog vrlina. Gospod je pokazao da je to izlišno, govoreći: Gle, Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21). Prema tome, da bismo imali vrlinu, potrebno je samo da je poželimo, budući da je u nama i da se u nama obrazuje. Jer, ukoliko je slovesna duša u svom prirodnom stanju, vrline će biti u nama. (Duša) se nalazi u svom prirodnom stanju ukoliko je onakva kakva je stvorena: veoma dobra i pravedna. Zato je Isus Navin i govorio narodu: Privijte srca svoja Gospodu Bogu Izrailjevu (Is.Nav.24,23), a Jovan: Poravnite staze njegove (Mt.3,3). Duša je pravedna kada joj je slovesnost [razumnost] sagalasna prirodi. Zlom u duši se naziva njeno skretanje sa [puta] koji zahteva priroda. Prema tome, (vrlina) nije neko teško delo. Ukoliko ostanemo onakvi kakvi smo sazdani, bićemo u vrlinskom stanju, a ukoliko

zamišljamo zlo - sa pravom će nas nazvati zlim. Delo (vrline) bi bilo teško kad bi bilo potrebno da ga steknemo negde izvan sebe. Međutim, pošto je [vrlina] u nama, potrebno je jedino da se čuvamo od rđavih pomisli, te da svoju dušu pripremimo za Gospoda, kao zalog koji smo primili od Njega. On će je priznati za Svoje stvorenje, ukoliko vidi da je onakva kakvom ju je sazdao.

8.  Borimo se (sa sobom) kako gnev ne bi gospodario nad nama i kako nama ne bi vladala pohota. Jer, pisano je: Gnev čovekov ne tvori pravdu Božiju, i: Želja zatrudnjevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt (Jak.1,20.15). Vodeći takav život, čvsto se držimo trezvoumlja, kao što je napisano: Više od svega čuvaj srce svoje (Prič.4,23). Mi, naime, imamo strašne i svelukave neprijatelje, zle demone.

9.  Mi sa njima vodimo borbu, kao što je rekao apostol: Ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i blasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12). Oni se u gomilama nalaze u vazduhu koji nas okružuje i nisu daleko od nas. Među njima postoji velika raznolikost. Međutim, govor o njihovoj prirodi i njihovoj raznolikosti bi bio veoma opširan, i više bi priličio onima koji su viši od nas. Mi za sada imamo veliku potrebu da saznamo zamke koje nam spremaju.

10.  I tako, najpre znamo da demoni nisu sazdani u stanju po kome se nazivaju demonima. Jer, Bog nije stvorio ništa zlo. I oni su sazdani kao dobri. Otpavši, međutim, od nebeskog mudrovanja i vrteći se oko zemlje, oni su Jeline prevarili prividima. Nama, pak, Hrišćanima zavideći, oni sve privode u pokret u želji da nam spreče ushođenje na nebo, odakle su oni otpali. Zbog toga nam je potrebna velika molitva i podvig da bismo od Duha dobili dar razlikovanja duhova (1.Kor.12,10), kojim bismo mogli saznati koji od njih je manje zao a koji više, o čemu se svaki od njih stara i kako je moguće da se savladaju i prognaju. Jer, oni imaju mnoge zamke i njihovi napadi su prevrtljivi. Znajući to, blaženi apostol i njegovi sledbenici su govorili: Njegove namere nam nisu nepoznate (2.Kor.2,11). I mi jedan drugog treba da opominjemo u onome u čemu smo sami bili iskušani. Eto, i ja vama kao čedima govorim o (zamkama) koje sam sam delimično iskusio.

11. Čim primete nekog Hrišćanina, i utoliko pre monaha, da prebiva u trudu i napredovanju, oni najpre pokušavaju i smišljaju kako da mu na put postave sablazan, Sablazni, pak, jesu zle pomisli. Međutim, ne treba da se bojimo njihovih podmetanja s obzirom na to da se molitvom, postom i verom u Gospoda neprijatelji odmah savlađuju. Ipak, i pobeđeni, oni se ne smiravaju, nego odmah ponovo pristupaju sa lukavstvima i podmuklošću. Ukoliko srce ne mogu da obuzmu očigledno nečistim željama, oni opet na drugi način napadaju: priređuju razna priviđenja da bi izazvali strah, usled čega se pretvaraju u razne oblike i na sebe uzimaju izgled žene, zverova, gmizavaca, divova, čitave vojske. Međutim, ni takvih privida ne treba da se bojimo zato što su ništa i što iščezavaju čim se ogradimo verom i znamenjem krsta. Uostalom, oni su drski i krajnje bestidni. Stoga oni, pobeđeni i u tome, napadaju na drugi način: uzimaju na sebe izgled proroka i predskazuju šta će biti kroz nekoliko dana. Takođe se pokazuju kao veoma visoki, samo da bi barem nekoga prevarili preko pomisli i ulovili priviđenjima. Nemojmo

slušati demone jer su nam tuđi, nemojmo ih slušati čak i da nas podstiču na molitvu, čak

i da nam govore o postu, nego pažljivije gledajmo na cilj našeg podvižništva. Nemojmo da nas varaju, jer oni sve čine sa lukavstvom. Ne treba ni da ih se bojimo, čak i da nastupaju na nas, čak i da nam prete smrću, zato što su nemoćni i zato što ne mogu ostvariti ništa već jedino prete.

12. Glavnu brigu treba posvetiti duši, a ne telu. Telu možemo posvetiti samo neophodno vreme, dok sve ostalo vreme treba da posvetimo duši i ištemo ono šta joj je na korist, tj. da se ne povodi za telesnim strastima, već da sebi potčini telo. To i znače Spasiteljeve reči: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni telom svojim, u šta ćete se odenuti (Mt.6,25). I vi ne ištite šta ćete jesti ili šta ćete piti, i ne uznemiravajte

se. Jer sve ovo traže neznabošci ovoga sveta; a Otac vaš zna da vama treba ovo. Nego

ištite Carstvo Božije, i sve ovo će vam se dodati (Lk.12,29-31).

13.  Veruj u Gospoda i ljubi ga! Čuvaj sebe od nečistih pomisli i od telesnih zadovoljstava, kao što je napisano u Pričama - ne pretovaruj stomak (Prič.24,15). Izbegavaj sujetu, neprestano se moli, čitaj Psalme pre i posle spavanja, izučavaj zapovesti koje su ti date u Svetom Pismu, drži na umu primere svetitelja, da bi duša tvoja, pamteći zapovesti, mogla da se ugleda na njihovu revnost. Naročito gledaj da ispuniš apostolski savet: Sunce da ne zađe u gnevu vašemu (Ef.4,26). Smatraj da je to rečeno uopšte za svaku zapovest, tj. da nas zalazak sunca ne zatekne ne samo u gnevu, nego ni u bilo kakvom drugom grehu. Jer je i dobro i neophodno da nas ne osude, ni sunce za dnevnu pogrešku, ni mesec za noćne grehe, pa čak ni za rđave pomisli.

14.  Da bismo sačuvali sebe od toga, dobro je da čujemo i sačuvamo apostolsku reč: Sami sebe ispitujte (2.Kor.13,5). Radi toga neka svako daje sebi računa za svoje dnevne i noćne postupke. Ako je sagrešio, neka prestane grešiti, a ako nije sagrešio, neka se ne hvali, nego neka istraje u dobru, neka se ne predaje nemarnosti, neka ne osuđuje bližnjega, neka sebe ne smatra pravednikom, dokle ne dođe Gospod (1.Kor.4,5), koji ispituje tajne. Često puta je i od nas samih sakriveno ono što radimo. No, ako mi ne vidimo, Gospod vidi sve. Zbog toga ostavimo Gospodu neka sudi, a mi saosećajmo jedan drugome, i nosimo bremena jedan drugoga (Gal.6,2). Ispitujmo sami sebe i popravimo se u onome u čemu smo neispravni.

15.  Da bismo se sačuvali od greha, obratimo pažnju i na sledeće: neka svako od nas pazi i zapisuje svoje postupke i duševne pokrete sa namerom da ih saopšti drugome. Budite uvereni da ćemo, stideći se otkrivanja, neizostvano prestati da grešimo i čak da mislimo na bilo šta rđavo. Jer, ko je taj koji želi da ga ostali vide kad greši? Ili, ko posle greha neće radije slagati, samo da prikrije svoj greh? Kao što niko neće činiti blud ako ga neko gleda, tako ćemo lakše sačuvati sebe od nečistih misli, ukoliko ih zapisujemo sa namerom da ih saopštimo drugome, stideći se od toga da postanu poznate. I neka to zapisivanje zameni prisustvo naših satrudnika, da bismo, osećajući pri zapisivanju isti stid kao da nas gledaju, i iz misli progonili ono što je rđavo. Ako se budemo srodili sa takvim navikama, uspećemo da ukrotimo svoje telo, ugađajući Gospodu i kidajući

vražije zamke.

16. Izgleda mi da blagodat Svetoga Duha brže ispunjava one koji od sveg srca stupaju na podvig, i od samog početka rešavaju da se drže čvrsto i da ne ustupaju đavolu ni u jednoj borbi sve dok ga ne pobede. Uostalom, prizvavši ih, Sveti Duh im u početku pruža mnoge olakšice, da bi im osladio stupanje na podvig pokajanja. On im tek kasnije otkriva taj put u svoj istini (teškoći). Pomažući im u svemu, On zapečaćuje u njih kakve napore pokajanja da nose i određuje granice i ponašanje kako u pogledu tela, tako i u pogledu duše, sve dok ih ne dovede do savršene obraćenosti ka Bogu, njihovom Tvorcu. Radi toga, On ih neprestano pobuđuje da opterećuju i telo i dušu, kako bi se i jedno i drugo ravnomerno osvetilo, i podjednako postalo dostojno nasleđa večnoga života: telo (da obremenjuju) stalnim postom, trudom i čestim bdenjima, a dušu - duhovnim naporima i marljivošću u izvršenju svih službi (poslušanja) koje se vrše telom. O tome (da ništa ne treba raditi nemarno, već sa marljivošću i strahom Božijim) treba da mislimo pri svakom telesnom delu, ukoliko želimo da bude plodonosno.

17. Izvodeći pokajnika na podvig na koji ga poziva, Duh Božiji mu pruža Svoju utehu i uči ga da se ne vraća nazad, i da se ne priljubljuje ni za kakvu stvar ovog sveta. Radi toga On otvara oči duše i daje joj da uvidi krasotu čistote ka kojoj vodi pokajnički trud, zagrevajući u njoj revnost za potpuno očišćenje i sebe i tela - kako bi i jedno i drugo postalo nerazdvojno u pogledu čistote. U tome leži cilj obuke pod rukovodstvom Svetoga Duha: da se i duša i telo potpuno očiste, i da se dovedu do prvobitnog stanja u kome su bili do pada, uz iskorenjivanje svega što je dodala đavolska zavist. Tada u njima neće ostati više ništa đavolskoga, i telo će početi da se u svemu pokorava zahtevima uma. Um će tada sa vlašću određivati i njegovo piće i hranu, i san, i svaku drugu delatnost, učeći se neprestano od Duha Svetoga, po primeru svetog apostola Pavla: Iznuravam telo svoje i savlađujem ga (1.Kor.9,27).

18. Poznato je da se u telu odigravaju tri vrste telesnih pokreta: Na prvom mestu dolaze prirodni, urođeni pokreti, koji u stvari ne proizvode ništa bez saglasnosti duše, nego samo daju da se osete prisutnim u telu. Druga vrsta pokreta proizilazi od obilne hrane i pića, koji rađaju naročitu zažarenost u krvi, i podižu borbu protivu duše, navodeći je na nečistu pohotu. Zbog toga i kaže Apostol: Ne opijajte se vinom, u čemu je razvrat. Isto tako i Gospod zapoveda Svojim učenicima u Jevanđelju: Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom (Lk.. 21,34). Monasi koji su rešili da dostignu punu meru svetosti i čistote, naročito su dužni da se vladaju tako da i oni sa apostolom mogu reći: Iznuravam telo svoje i savlađujem ga (1.Kor.9, 27). Treća vrsta pokreta dolazi od zlih duhova, koji iz zavisti vas kušavaju i probaju da raslabe (monahe) koji teže ka čistoti, ili da skrenu sa puta one koji žele da uđu na vrata čistote (tj. da stupe u monaštvo).

19.  Uostalom, ako se čovek naoruža trpljenjem i nepokolebivom vernošću zapovestima Božijim, Duh Sveti će njegov um naučiti kako da očisti dušu i telo od takvih pokreta. Ukoliko, pak, oslabi u osećanjima i dopusti nemarnost u odnosu na zapovesti i naredbe o kojima je slušao, zli duhovi će početi da ga pobeđuju, da opsedaju čitav sastav tela i da ga oskrnavljuju pokretima do te mere da izmučena duša neće znati gde da se dene, u očajanju ne videći pomoć ni otkuda. I tek kada, otreznivši se, ponovo stane na stranu zapovesti i, uzevši njihovo breme (ili shvativši silu obaveze), preda sebe Duhu Božijem,

ona će se iznova ispuniti spasonosnim nastrojenjem. Tada će shvatiti da je dužna da

spokojstvo traži jedino u Bogu, i da je jedino na taj način njoj dostupan mir.

20.  Treba saglasno i ravnomerno nositi pokajničke napore i dušom i telom, u stremljenju ka savršenoj čistoti. Kada se um udostoji blagodati da može bez samožaljenja i popuštanja sebi da stupi u borbu sa strastima, znači da u sebi ima nadahnuće, uputstva i potporu Duha, pomoću kojih uspešno počinje da od duše odseca sve nečiste pokrete, koji proizilaze od pohote srca. Sjedinivši se sa umom (ili duhom čoveka) radi rešenosti za strogo ispunjavanje ukazanih zapovesti, ovaj Duh ga upućuje da progoni sve strasti

iz duše, kako one koje su se pomešale pomoću tela, tako i one koje su se uselile u dušu nezavisno od tela. I Duh ga uči da celo telo, od glave do nogu, drži u poretku: oči, da gledaju sa čistotom; uši da slušaju u miru, ne naslađujući se povižavanjem,

osuđivanjem i uvredama; jezik, da govori samo ono što je dobro, mereći svaku reč, i ne dopuštajući da mu se u govor umeša bilo šta nečisto i strasno; ruke, da su spremne na pokret jedino radi molitve i dela milosrđa i štedrosti; stomak, da se drži mere u primanju hrane i pića, saglasno potrebi odražavanja tela i ne dopuštajući pohotu i slastoljublje; noge, da stupaju pravo i da se hode po volji Božijoj, uvek idući na vršenje dobrih dela. Potčinjavajući se vlasti Svetoga Duha, telo se menja, navikava na svako dobro, i, do izvesne mere, unapred uzima učešće u svojstvima duhovnog tela, koja će primiti prilikom vaskrsenja pravednih.

21.  Kao što je rečeno, duša ima vlastite strasti: gordost, mržnja, zavist, gnev, uninije [čamotinja] i slično. Duši koja mu se svom snagom preda, Sveštedri Bog daje duh istinskog pokajanja i čisti je od svih tih strasti, učeći je da ne ide za njima i pružajući joj silu da ih savlađuje i da pobeđuje neprijatelje, koji ne prestaju da joj pletu zamke, starajući se da je posredstvom iskušenja ponovo vežu za sebe. I ukoliko se ona pokaže odlučna u svom obraćenju i u dobrom povinjavanju Duhu Svetom, koji je uči pokajanju, milosrdni Tvorac će se sažaliti nad njom radi njenih napora (dugih postova, čestih bdenja, poučavanja u Reči Božijoj, neprestane molitve, odricanja od svih svetskih uteha, služenja svima čistim srcem, smirenja i siromaštva duha), koje preduzima sa svakom teskobom i nevoljom. Ukoliko, dakle, istraje u svemu tome, Sveštedri će na nju pogledati milostivim okom, izbavljajući je od svih iskušenja i Svojom milošću je izvlačeći iz ruku neprijatelja.

22. Bog Otac po Svojoj blagosti nije poštedeo (Rim.8,32) Sina Svog Jedinorodnog, nego ga je predao radi našeg izbavljenja od grehova i nepravdi naših. Smirivši Sebe radi nas, Sin Božiji nas je iscelio od duševnih bolesti naših i omogućio nam spasenje od grehova naših. Molim vas imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da znate i uvek u mislima držite to veliko delo Božije, tj. da je Bog Slovo radi nas u svemu postao sličan nama osim u grehu. Onima koji su obdareni razumom priliči da ovo znaju razumno, da budu revnosni u tome da i na delu postanu slobodni (od greha) silom dolaska Gospodnjeg. Oni koji su ovo delo primenili kao što treba, postali su Njegove sluge. Međutim, to još nije savršeno zvanje. Savršenstvo dovodi do sinovstva, do osvećenja, koje dolazi u svoje vreme. Videvši da su Njegovi učenici već dospeli do sinovstva i da su ga poznali, naučeni Duhom Svetim, Gospod naš Isus Hristos im je rekao: Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao

prijateljima, jer sve što čuh od Oca svoga, objavih vam (Jn.15,15). Oni koji su poznali šta su postali u Isusu Hristu, podigoše glas govoreći: Ne primismo duha ropstva, da se opet bojimo; nego primismo Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče (Rim.8,15). Onaj ko ne projavi punu i usrdnu spremnost da ustane (iz greha), neka zna da će dolazak Gospoda Izbavitelja njemu biti na osudu. Zbog togaje u početku Simeon zapevao: Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti (Lk.2,34). Zatim su i apostoli uzviknuli: Mi smo jednima miris smrti za smrt, a drugima miris života za život (2.Kor.2.16). 23. Nije vam nepoznato da se neprijatelji istine neprestano trude da potru istinu. Bog je od samog početka sazdanja sveta u svako vreme posećivao tvar Svoju i one koji su mu kao Sazdatelju pristupali od

sveg srca učio kako treba da ga poštuju. Međutim, kada su, usled strasnosti ploti i zlobe neprijatelja koji nas napadaju, dobra stremljenja duše izgubila silu i kada ljudi ne samo da nisu mogli da se izbave od grehova i da se vrate u prvobitno stanje, nego ni da shvate šta im je svojstveno po prirodi i naznačenju, Bog je učinio milost i naučio ih istinskom bogopoštovanju kroz pisani Zakon. Kada, međutim, ni to nije pomoglo i videći da se rana širi i da zahteva odlučno lečenje, Bog je odlučio da pošalje Sina Svog Jedinorodnog, koji i jeste Jedinstveni Lekar naš.

24. Gledajući na naše vreme i pobeđivan ljubavlju prema Isusu Hristu, ponekad osećam radost, a ponekad žalost ili čak plač. Mnogi su se u našem pokolenju obukli u odeću blagočešća (monaštvo). Međutim, samo nekolicina od njih su to učinili iz sveg srca, udostojivši se da steknu izbavljenje koje je doneto dolaskom Gospoda Isusa. To su oni zbog kojih se radujem. Drugi, pak, prezrevši silu (svog zaveta), deluju po volji ploti i naklonostima svog srca, zbog čega je dolazak Gospodnji za njih postao izobličenje. To su oni zbog kojih sam žalostan. Neki su, najzad, pomišljajući na dužinu vremena podviga, pali duhom, zbacili sa sebe odeću blagočešća i postali kao beslovesni. To su oni zbog kojih plačem, budući da dolazak Gospodnji za njih predstavlja osudu.

25.  Svim svojim silama se molim Bogu za vas kako bi vam u srca položio onaj oganj koji je Gospod naš Isus Hristos bacio na zemlju (Lk.12,49), da biste mogli pravilno da upravljate svojim namerama i osećanjima i da razlikujete dobro od zla.

26.  Kada vetar duva u jednom pravcu, svaki moreplovac može da pomisli visoko o sebi i da se pohvali, Međutim, tek se pri iznenadnoj promeni vetrova otkriva iskustvo opitnih krmanoša.

27. Sluga Božiji je onaj koji se Boji Gospoda i koji čuva Njegove zapovesti. To nije ropstvo u kome se mi nalazimo, već pravednost koja vodi ka sinovstvu. Gospod naš je izabrao apostole i poverio im blagovest Jevanđelja. Zapovesti koje su nam oni dali ustanovile su prekrasno ropstvo u kome mi gospodarimo svim strastima i obavljamo prekrasno služenje vrlinama. Međutim, kad se još više približimo blagodati, Gospod naš Isus Hristos će i nama, kao Svojim apostolima, reći: Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca svoga, objavih vam (Jn.15,15). Oni koji pristupe blagodati iz opita će poznati pokrete Duha Svetog i shvatiti svoje duhovno stanje. Shvativši i poznavši to, oni

će uzviknuti: Ne primismo duha ropstva, da se opet bojimo; nego primismo Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče (Rim.8,15).

28. Bog svima rukovodi dejstvom Svoje blagodati. Zbog toga se ne lenjite i ne predavajte uniniju, već zovite Boga dan i noć da biste umolili blagost Boga Oca, i da bi vam poslao pomoć odozgo radi poznanja onoga šta treba da činite. Ne dajte sna očima svojima, ni veđama svojima dremanja (Ps.131,4), revnujući da prinesete sami sebe Bogu kao čistu žrtvu, i da biste ga videli. Bez čistote, naime, niko ne može videti Boga, kao što veli apostol (Jev.12,14).

29. Svi svetitelji žale, plaču i tuguju kad nas vide da smo lenji i nemarni. Kad nas, pak, vide da smo ispravni i da napredujemo u savršenstvu, raduju se, i u radosti i veselju ne prestaju da prinose Tvorcu molitve za nas. I Gospod se tada teši našim dobrim delima, isto koliko i svedočenju i molitvama svetih, ukrepljujući nas raznim darovima.

30.  Onaj ko iz sveg srca ne omrzne ono što je svojstveno veštastvenoj i zemnoj ploti i svim njenim pokretima i dejstvima, i ko svoj um ne uzdigne gore ka Ocu svih - ne može dostići spasenje. A nad trudom onog ko to učini, Gospod će biti milostiv i dati mu nevidljivi i neveštastveni oganj koji će u njemu sagoreti sve strasti i savršeno očistiti njegov um. Tada će se naseliti u njemu Duh Gospoda našeg Isusa Hrista i ostati u njemu, učeći ga doličnom poklonjenju Ocu. Međutim, sve dok mi saučestvujemo u slastima svoje veštastvene ploti, ostajemo neprijatelji Bogu, Njegovim anđelima i svima svetima. Molim vas imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da budete marljivi za život svoj i spasenje svoje, i da ne dozvolite ovom vremenu da zbog trenutka otme od vas večnost kojoj nema kraja, ni tom zemljanom telu da vas liši Carstva svetlosti koje nema kraja i koje se ne može opisati. Zaista se smućuje duša moja i obamire um moj zbog toga što nam je data sloboda da izaberemo i činimo dela svetih, a mi, opijeni strastima, slično pijanim od vina, nećemo um svoj da uzdignemo gore i potražimo višnju slavu, nećemo da podražavamo dela svetih i sledimo njihove stope, kako bismo postali i naslednici njihovih dela i zajedno sa njima dobili večno nasleđe.

31.  Vi ste se udostojili velikog dobra stekavši blagodat koja je u vama. Ipak, dužni ste i da se bez lenjosti podvizavate u ime Onoga koji vas je posetio, Istoka s visine (Lk.1,78), kako biste mu postali sveta i neporočna žrtva. Mi znamo kako je pala naša priroda sa visine svoje u dubinu poniženja i bede i kako ju je posećivao milosrdni Bog Svojim zakonima preko ruku Mojsijevih i ostalih proroka, kako je u poslednje vreme posetio preko Jedinorodnog Sina Svog, koji je vrhovni Načalnik naših prvosveštenika i istinski Lekar naš, jedini koji može da isceli bolesti naše, koji se obukao u naše telo i samog sebe predao za naše grehe. Njegovom smrću smo mi spaseni. Shvatajte i prilježno ispitujte naredbe našeg Tvorca. [Zapazite] Njegove posete i spoljašnjeg i unutrašnjeg čoveka i to pošto smo, premda slovesni, postali nerazumni, budući da smo se privezali za volju neprijatelja, zlotvora i oca laži.

32. Koliko je milijardi zlih besova, i kako su bezbrojni oblici njihovih zamki! Čak i kad vide da smo poznali svoje strasti i sramotu, da izbegavamo zla dela na koja nas navode, da sklanjamo svoje uho od rđavih saveta koje nam došaptavaju, oni ne

odustaju, nego sa očajnim naporom nastavljaju svoje delo, znajući da je njihova sudbina konačno rešena i da će im ad pasti u nasledstvo, zbog njihove prekomerene zlobe i otpadništva (od Boga). Neka Gospod otvori oči srdaca vaših da vidite koliko su bezbrojne mreže demonske, i kako nam čine mnogo zla svakoga dana. Neka vam daruje bodro srce i duh rasuđivanja kako biste sami sebe prineli Bogu kao živu i besprekornu žrtvu! Čuvajte se u svako vreme demonske zavisti i njihovih zlih saveta, skrivenih zamki i pritajene zlobe, prevrtljive laži i hulnih pomisli i tananih nagovaranja koja svakog dana ubacuju u naša srca! [Klonite se] gneva i klevete na koje nas oni podbadaju da bismo se

borili među sobom, sebe pravdajući a druge osuđujući, da bismo vređali jedni druge, da bismo govorili laskavim jezikom, skrivajući gorčinu u svojim srcima, da bismo osuđivali spoljašnjost bližnjega, skrivajući u sebi otimačinu, da bismo se svađali me:đu sobom i išli jedan nasuprot drugome, sa željom da istrajemo na svome i da se pokažemo čestitiji od drugih. Svaki čovek koji se naslađuje grehovnim pomislima pada svojevoljno, jer mu je milo ono što u njega seje neprijatelj i zato što misli da se opravda samo vidljivim delima, premda je iznutra stanište zlog duha koji ga uči svakom zlu. Telo njegovo će se

ispuniti sramotom, budući da njime vladaju demonske strasti koje on ne odgoni od sebe. Demoni nisu vidljiva tela. Međutim, mi postajemo njihova tela kada nam duše primaju njihove tamne pomisli. Jer, primivši te pomisli, mi primamo same demone, te činimo da se prepoznaju u telima.

33. Umna i besmrtna priroda sakrivena je u truležnom telu našem da bi kroz njega projavljivala svoja dejstva. I tako, činivši ovo telo kadionim oltarom, prinesite na njega sve vaše pomisli i rđave savete, i, postavljajući ih pred lice Gospodnje, uznesite k Njemu svoj um i srce, moleći ga da vam sviše pošalje Svoj oganj, koji će spaliti i očistiti sve što se nalazi na njemu. I pobojaće se protivnici vaši, sveštenici Vaalovi, i poginuće od ruke vaše, kao od ruke Ilije proroka (3.car.18,25). Tada ćete ugledati čoveka koji izlazi iz božanstvene vode i koji će učiniti da na vas siđe duhovna kiša, tj. rosa Duha Utešitelja.

34. Otpavši od svog nebeskog čina zbog gordosti, đavo neprestano pokušava da navede na pad i sve one koji od sveg srca žele da pristupe Gospodu, i to istim putem kojim je i sam pao, tj. gordošću i ljubavlju prema sujetnoj slavi. Time nas napadaju demoni, i time i drugim sličnim misle da nas odvoje od Boga. Osim toga, znajući da onaj ko voli svog brata, voli i Boga, oni u naša srca polažu mržnju prema bližnjemu i to u toj meri da ne možemo ni da pogledamo na brata svoga, niti da progovorimo sa njim. Dešavalo se da su mnogi preduzimali zaista veliki trud u vrlini, ali su usled  nerazumnosti opet pogubili sebe. To se može desiti i među vama ukoliko, na primer, ohladnevši za dela, budete mislili da posedujete vrline. Jer, eto, već ste upali u tu đavolsku bolest (nadmenost), misleći da ste bliski Bogu i da boravite u svetlosti, iako se, u samoj stvari, nalazite u tami. Šta je pobudilo Gospoda našeg Isusa Hrista da složi Svoje haljine, da opaše Svoja bedra ubrusom, naspe vodu u umivaonik (Jn.13,4) i  opere noge onima koji su niži od Njega, ako ne [namera] da nas nauči smirenju? Da,

On ga nam je na primeru tada pokazao. I zaista, svi koji hoće da budu primljeni u prvobitni čin, uspeće jedino preko smirenja, s obzirom da je u početku pokret gordosti

bio razlog svrgnuća sa neba. I tako, čovek neće naslediti Carstvo Božije ukoliko se u njemu ne nađe krajnje smirenje, smirenje svim srcem, svim umom, svim duhom, svom dušom i telom.

35.  Ako želimo da se iskreno približimo svome Sazdatelju, treba da se, po duhovnome zakonu, podvizavamo da se duša oslobodi od strasti. Jer, zbog naših rđavih dela, zbog naslađivanja strastima, zbog mnogih demonskih iskušenja, naša umna snaga je oslabila, dok su dobre pobude naših duša zamrle. Mi već ne možemo da poznamo lepotu (i potrebe) naše duhovne prirode zbog strasti u koje često upadamo. Ali, nema nama spasenja ni od koga do od Gospoda našeg Isusa Hrista, po rečima apostolovim:

Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti (1.Kor.15,22). Naš Gospod Isus Hristos jeste život svih slovesnih stvorenja, sazdanih po Njegovom obrazu.

36.  Mi smo dobili imena svetih i obukli se u njihovo odelo, kojim se hvalimo pred nevernim, ali nemamo usrdnosti da ih podražavamo u delima. Bojim se da se i na nas ne primeni ono što je rekao apostol: Koji imaju izgled pobožnosti, a sile njene su se odrekli (2.Tim.Z,5). Neka vam Gospod da da shvatite šta je život koji ste prihvatili kako biste, delajući u njegovom duhu, postali dostojni nevidljivog nasleđa. Mi smo dužni da saglasno svojim silama činimo dela koja odgovaraju volji Gospodnjoj! To je, naime, svojstveno našoj prirodi, i osim toga više ništa ne treba zahtevati od naše vrline. Onaj ko služi Bogu i traži ga iz sveg srca svog, dejstvuje saglasno sa svojom prirodom, a ko čini greh, dostojan je prekora i kazne, zato što [čini] ono što je strano njegovoj prirodi.

37. Od vremena kad je Gospod blagodaću Svojom probudio moj um od smrtnog sna, stekao sam prekomereni plač i neutešno uzdisanje. Pomišljao sam u sebi šta bismo uzvratili Gospodu za sve što je uradio za nas! Anđelima Svojim naredio je da nam služe, prorocima da predskazuju, apostolima da objavljuju Jevanđelje. Iznad svega, poslao je Sina Svog Jedinorodnog radi našeg spasenja. Zbog toga, pobuđujte srca svoja na strah Božiji, Znajte da je Sveti Jovan Krstitelj i Preteča krštavao vodom radi pokajanja i radi pripremanja za krštenje Gospoda našeg Isusa Hrista, koji krsti Duhom Svetim i ognjem, tj. ognjem revnosti za dobra dela. Pokažimo usrdnu gotovost za svoje duševno i telesno očišćenje, i, primivši krštenje Gospoda našeg Isusa Hrista, budimo revnitelji dobrih dela, kako bismo mu prineli sami sebe kao prijatnu žrtvu. Duh Utešitelj, primljen na krštenju, daje nam silu da delujemo sveto, kako bi nas opet uzdigao do prvobitnog slavnog stanja, i učinio nas dostojnim da dobijemo večno nasleđe. Znajte, koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste, primajući blagodat Svetoga Duha, kao što veli apostol (Gal.3,27-28). Telesne razlike roba i slobodnjaka, muškarca i žene odmah prestaju čim se primi ova blagodat. Postavši za njih zalog nasleđa večnog Carstva nebeskog, Sveti Duh ih uči kako da se poklanjaju Ocu u duhu i istini (Jn.4,23).

38. Ja sam se molio za vas da se i vi udostojite da primite velikog ognjenog Duha, kojeg sam ja dobio. Ako vi želite da ga dobijete i da ostane u vama, prinesite najpre telesni trud i smirenje srca, te uznoseći dan i noć svoje pomisli na nebo, ištite sa iskrenim srcem dar Duha ognjenog - i, daće vam se. Na taj način su ga dobili Ilija Tesvićanin, Jelisej i ostali proroci. Onome ko sebe obrađuje na taj način (tj. ukazanim podvigom)

daće se ovaj Duh za svagda i zanavek. Istrajte u molitvama sa upornim iskanjem iz sveg srca - i daće vam se, jer taj Duh boravi u pravednim srcima. Prišavši vam, otkriće vam velike tajne, odagnaće od vas strah od ljudi i zverova, i nebeska radost će biti u vama dan i noć. U ovom telu ćete biti kao oni koji se već nalaze u Carstvu (nebeskom).

39. Ako čovek želi da stekne ljubav Božiju, dužan je najpre da zadobije strah Božiji. Od straha se rađa plač, a od plača hrabrost. Duša u kojoj sve ovo sazre, počeće da donosi plodove u svemu. Videvši u duši te divne plodove, Bog je privlači sebi kao miris odabranog tamjana i zbog nje se raduje sa anđelima u svako doba. On i nju ispunjuje radošću, čuvajući je na svakom putu njenom, kako bi bez opasnosti dostigla mesto svog spokojstva. Videći kako je najviši Čuvar opkoljava, đavo je više ne napada. Šta više, zbog ove velike sile, ne sme ni blizu da joj priđe. Stecite ovu silu da bi vas se bojali demoni, pa će vam se olakšati napori koje preduzimate, i osladiti vam se sve Božansko. Sladost Božanske ljubavi je daleko slađa od saća meda. Mnogi od monaha i devstvenica, koji su živeli u zajednici, mišljahu da poseduju sladost Božanske ljubavi, iako je nisu okusili. Bog im je nije podario budući da nisu uložili nikakav trud da bi je stekli. Nju će, pak, po milosti Božijoj, svakako steći onaj ko se stara da je dostigne, jer Bog ne gleda ko je ko. Bog udostojava takvom silom čoveka koji iz želje za svetlošću Božijom i Njegovom silom prezire i uvrede i čast ovoga sveta, mrzi sve svetsko i pokoj tela, čisti srce svoje od svih rđavih pomisli, neprestano prinoseći Bogu post, danonoćni plač i čiste molitve. Potrudite se da dobijete takvu silu, pa ćete sva svoja dela vršiti spokojno i lako, i dobiti smelost u obraćanju Bogu. Tada će On ispunjavati sve vaše molbe.

40.  Bog sluša one koji ga ljube i koji ga traže iz sveg srca svog i snishodi im u svim njihovim molbama. Molbe, međutim, onih koji mu pristupaju sa podeljenim a ne  celovitim srcem, sa željom da dobiju slavu i pohvalu od ljudi, On ne sluša, već se na njih gnevi, budući da su im dela spoljašnja [samo da ih ljudi vide]. Na njima se ispunjava reč Psalma koji govori: Bog rasipa koti čovekougodnika (Ps.52,6). Sila Božija ne dejstvuje u njima zato što nisu istrajni u delima kojih se prihvataju. Oni ne poznaju božanstvenu sladost, njenu mirnoću i veselje. Mnogo je u našem rodu onih koji nisu dobili silu koja daje sladost duši, i iz dana u dan je ispunjava sve većom radošću i veseljem, razbuktavajući u njoj božanstvenu toplotu. Njih vara zli duh zato što svoja dela vrše da

bi se pokazali ljudima. Vi, pak, plodove trudova svojih prinosite pred lice Gospodnje, starajući se da se udaljavate od duha sujete. Neprestano se borite da vodite borbu protiv njega kako bi Gospod primio vaše plodove koje prinosite pred Njegovo Lice, i kako bi vam poslao silu koju daje izabranim Svojim. Nemojte prestajati da se protivite tom zlom duhu. Kad čovek pristupa dobrom delu ili prekrasnom podvigu, taj zli duh odmah prilazi, želeći da ima udeo sa njim ili da ga potpuno odvoji od tih namera. On ne trpi da neko postupa pravedno i protivi se svima koji žele da su verni Gospodu. Mnogima on ne dopušta da pristupe vrlini, a drugima se meša u delatnost, poništavajući njihove plodove. On ih uči da upražnjavaju vrline i čine dela milosrđa sa sujetom. O takvim ljudima misle da su bogati plodovima, iako ih uopšte nemaju. Oni liče na smokvu o kojoj se, kada se gleda izdaleka, misli da je puna slatkih plodova, iako se, kada se priđe bliže, na njoj ništa ne može naći. Zato što na njima ne nalazi ni jednog dobrog ploda, Bog ne samo da ih lišava neuporedive sladosti Svog Božanstva, već ih i isušuje.

Vi se, pak, stupivši na podvig, starajte oko protivljenja duhu sujete. Protivite mu se i savlađujte ga. Pristupiće vam sila Božija, ukazaće vam pomoć i ostati sa vama. U svako vreme će vam pružati revnost i toplinu, od koje ništa nije dragocenije. Onaj među vama koji uvidi da nije obdaren tom toplinom, neka se potrudi da je stekne - i ona će mu doći. Ona liči na oganj koji se razgoreva i poprima svoju prirodnu silu, diže uvis i plamti kada ljudi duvaju u njega, želeći da zagreju ulje. Na isti način, ako uvidite da vam se duša, usled nemara i lenjosti, hladi - požurite da je probudite, prolivajući suze nad njom. Bez sumnje je da će doći taj oganj i sjediniti se sa vašim dušama, te će oni koji ga steknu izobilovati dobrim delima. Eto i David je, primetivši da mu je duša otežala i ohladnela, rekao: Setih se drevnih dana, poučih se iz svih dela Tvojih, i iz tvorevine ruku Tvojih se naučih. Podigoh Tebi ruke svoje, i duša moja ti je kao osušena zemlja (Ps.142,5,6). Vidite, David je bio krajnje zabrinut kad mu je srce otežalo, sve dok se opet nije razgoreo oganj u njegovom srcu. Tada je on uzviknuo: Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje (Ps.107.2). Na osnovu takve danonoćne brige i staranja, on je ponovo vraćen u svoj čin. Isto tako postupajte i vi kako biste bili jednodušni u pripremanju srca, uz pomoć Božanstvene svetlosti i ognja.

41.  Molite se da vam Bog da blagodat da sve jasno vidite i razumete, da biste jasno razlikovali šta je dobro, a šta zlo. Kod apostola Pavla je napisano: Jaka hrana je za savršene (Jev.5, 14). To su oni koji su dugim i marljivim podvigom svoja čula i namere obučili da [razlikuju] dobro i zlo, postali sinovi Carstva i izabrani za božanstveno usinovljenje. Bog im je darovao mudrost i rasuđivanje u svim delima njihovim, da ih ne bi prevario ni čovek ni đavo. Treba da znate da neprijatelj iskušava verne pod vidom dobra, i mnoge vara zato što nemaju rasuđivanja i mudrosti. Saznavši o tom bogatstvu

razuma koje je određeno za verne i koje nema granica, blaženi Pavle je pisao Efescima: Da vam Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave, dade Duha mudrosti i otkrivenja da ga poznate, i prosvetljenje oči srca vašega da biste znali u čemu je nada poziva njegova, i kakvo je bogatstvo slave nasleđa njegova u svetima (Ef. 1,17-18). To je on činio po Svojoj bezmernoj ljubavi prema nama, znajući da oni koji to budu postigli neće imati nikakvog truda i da se neće ničega bojati, te da će ih radost Gospodnja tešiti dan i noć. Trud će im tada biti sladak u svako vreme. Mnogi od monaha i devstvenica koji

žive u opštežićima ne dostižu do te mere. A vi, ako hoćete da dostignete meru u kojoj se nalazi vrhunac savršenstva, odstupite od svih koji nose takva imena (tj. monaštva i devstvenosti), a nemaju tog prozrenja i rasuđivanja. Jer, ukoliko stupite u opštenje sa njima, neće vam dati da napredujete, već će ugasiti i vaš žar, budući da sami nemaju nikakvog žara. Kod njih je hladnoća, jer idu za svojim željama. I tako, nemojte se saglašavati sa njima kad dođu kod vas i povedu razgovor svetskim rečima, saglasno sa svojim željama. Jer, kod apostola Pavla je napisano: Duha ne gasite, proroštva ne

prezirite (1.Sol.5,19-20). Znajte da se Duh ničim tako ne gasi kao sujetnim razgovorima.