DRUGO PREDAVANJE

Berlin, 18. novembar 1915.

 

Kao prvo me teška, tužna dužnost obavezuje da vam prenesem vest da uz one koje danas već treba da ubrajamo u ljude sfera, spada i naša draga prijateljica koja je vodila minhensku ložu, gospođica Štinde. Ona je juče popodne napustila fizički plan. Nema mogućnosti da u prvim ternucima govorimo o ovome izuzetno teškome i značajnom gubitku za naše društvo, danas samo hoću da vam na početku naših razmatranja kažem sasvim malo reči o ovome za nas tako bolnom, značajnom događaju.

Gospođica Štinde pripada onoma koji su, mogao bih kazati, samorazumljivo dobro poz­na­ti širim krugovima naših prijatelja. Ona spada u one koje su naše stvari zahvatile u najve­ćim dubinama srca, koji su se sasvim identifikovali sa našom stvari. U njenoj i kući njene prijateljice Grefin Kalkrojt mogao sam 1903. godine u Minhenu održati prva intimna pre­da­vanja o našoj stvari. I moglo bi se kazati da je od ovoga prvog slučaja, kada nam je pristupila, gospođica Štinde sa našom stvari povezala ne samo čitavu svoju ličnost, već svu svoju tako dragocenu, istaknutu radnu snagu. Napustila je svoj prethodni cenjeni umetnički poziv, da bi se, u celini i pojedinostima, svom snagom stavila u službu naše stvari. I ona je na retko objektivan, sasvim neličan način od toga vremena intenzivno delovala za našu stvar, u užem i širem krugu. Za Minhen je ona bila duša čitavoga našeg delovanja. I bila je takva duša, za ko­ju se moglo kazati da se kroz unutarnje kvalitete njenoga bića predavala najbolja garancija, da se na ovome mestu naša stvar može razvijati na najbolji način. Vi znate, dragi moji prija­telji, za Minhen su bila vezana izvođenja misterijskih drama i sve ostalo, što tamo za naše vred­ne ličnosti kroz čitav niz godina nalaže divovsko breme rada. Bremenu ovoga rada se gospođica Štinde sa svojom prijateljicom podredila na najintenzivniji način, i pre svega se sme kazati da je to bilo na narazumniji način, na način koji koji je bio sasvim porođen iz najunutarnjijega bića naše stvari, iz htenja koje se može roditi samo iz ovoga unutarnjeg bića naše stvari. I možda se takođe sme napomenuti da je intenzivni rad, koji je ostvarivala gos­pođica Štinde, poslednjih godina jako razorio njenu životnu snagu. Tako se zaista sme priz­nati da je ova dragocena, poslednjih godina možda nešto prebrzo potrošena životna snaga, naš­oj stvari bila posvećena na najlepši, dalako najzadovoljavajući način. I među onima koji su bliže poznavali gospođicu Štinde, nema nikoga ko bi se sasvim mogao oteti utisku, da je upravo ova ličnost spadala u naše najbolje radnike. Izvesno je, dragi moji prijatelji, da je u de­latnosti gospođice Štinde tu i tamo bilo i mnogo toga neshvaćenog, te ostaje da se nadamo kako i oni naši prijatelji i pripadnici, koji su kroz predrasude krivo shvatili delovanje gospo­đice Štinde, naknadno potpuno priznati ono blistavo i snažno, što je poteklo od ove ličnosti. I oni, koji su iz našega šireg kruga mogli posmatrati šta je gospođica Štinde činila za našu stvar, oni će o njoj, i svima koji su joj bili bliski, sačuvati najodaniju uspomenu. Kako upravo kod nje možemo biti sigurni da sasvim posebno smemo naglasiti reč, koju smo ovih dana često morali izgovarati u vezi sa napuštanjem fizičkoga plana mnogih naših prijatelja, tako upravo u pogledu na gospođicu Štinde, kod mnogih pobijanja i protivništava, koja u svetu ima naša stvar, ova će reč glasiti: mi, koji se verno i jasno priklanjamo duhovnim svetovima, u naše najvažnije, najznačajnije saradnike ubrajamo one koji su samo promenili formu svoga postojanja, koji su pak kao duše verno sjedinjeni sa nama, uprkos tome što su prošli kroz dve­ri smrti. Malo pomalo padaju koprene koje još mnogostruko obavijaju one što su utelovljeni u fizičkim telima, i duše ovih naših dragih umrlih – u to smo sigurni – deluju u našoj sredini. I nama je, dragi moji prijatelji, potrebna upravo takva pomoć. Potrebna nam je pomoć koja se više neće pobijati sa fizičkoga plana, pomoć koja više ne treba da se obazire na prepreke fizičkoga plana. I kada imamo duboko, ozbiljno verovanje u napredak naše stvari u kulturi sve­ta, to je zato što smo sasvim svesni da su naše najbolje snage oni koji su nam nekada pripadali, kad oni duhovnim sredstvima na nas deluju iz duhovnoga sveta. Ponekad će pouz­da­nje, koje je potrebno našoj stvari, morati da se učvrsti na tome da znamo, kako mi našim mrtvim prijateljima zahvaljujemo što su među nama i što mi, sjedinjeni sa njihovim snagama, možemo ostvarivati rad za duhovnu kulturu sveta, koji nas obavezuje.

U ovome smislu sam sa par reči hteo da danas već dotaknem ovaj bolni događaj, i da samo još kažem kako će se kremacija narednoga ponedeljka održati u Ulmu u jedan sat.

Sada bih da idem dalje u posmatranjima koja smo prekjuče započeli. Zar ne, vremena kao što su naša, u koja ljudskim dušama tako mnogostruko pristupa zagonetka smrti – što smo već prekjuče naglasili – sasvim posebno podsećaju na to da se zapitamo, kakvu jasnoću čo­vek može dobiti o duhovnim svetovima. Vremena poput današnjih, gde je čovečanstvo izlo­že­no tako teškim iskušenjima, upravo su stvorena zato da ljudske duše mogu biti upravljane tamo gde im niču pitanja za bića duhovnih svetova. Jer ko, dragi moji prijatelji, na svakome mestu onoga što se danas dešava unutar velikoga dela kulturnog sveta, ne bi video kako narasta velika zagonetka života? I ko ne bi slutio da su velike veze skrivene iza takvih događaja, kakvi danas žive u našem širem okruženju i koji ljudske duše, ljudska srca paraju bolom i patnjom, ali i nadom i pouzdanjem?

Izvesno, ko samo kratkim pogledom posmatra svetske događaje, taj će te opsežne doga­đaje procenjivati prema prema onome što im je prethodilo, kao i onome što im može slediti. Ko pak i samo spoljašnje, bez ulaženja u išta ezoterno, pogleda na tok svetskih događaja i ranija vremena uporedi sa sadašnjim, moći će da bude svestan kako se beskrajno mnogo toga može povezati sa recimo onim što se na sasvim drugi način, u vidu dejstava, potom odigrava u svetu. Sad ima mnogo ljudi koji kažu da su sadašnji ratni događaji sušti rezultati spoljašnjih političkih suprotnosti, suprotnosti pojedinih nacija, pojedinih naroda. To je sigurno tačno. I nije stvar u tome da se u užem smislu išta prigovori protiv istinitosti takvoga shvatanja. No kad na primer uzmete borbe sa početka srednjega veka, koje su se odvijale između Srednje i Južne Evrope, pre svega stanovništva rimskoga carstva, takođe se može kazati da te borbe, koje su se odigravale u političkoj formi, proističu iz političkih suprotnosti koje su postojale, da su one imale uzroke u ovim neposredno bliskim suprotnostima. No sada su prošle te bor­be. One su izazvale određene konfiguracije čitavoga evropskog života. Kad samo malo pogle­date istoriju i vidite šta se tada dešavalo kroz borbe srednjoevropskoga stanovništva sa reci­mo stanovništvom rimskoga carstva, kazaćete da je iz starijih konfiguracija evropskoga sveta nastala njegova docnija konfiguracija. No kad čovek hoće da bude sasvim načisto o čemu se tu radi, mora uočavati čitavu narednu istoriju. Jer istorija koja tome sledi, kakva se odigrala u Evropi, na bi se mogla odigrati kako se odigrala, da tadašnji ratovi nisu popimili odgovarajući ishod.

I šta sve spada u ovu evropsku istoriju? U to spada sav put i način, kako se u Evropi raši­rilo i uživelo hrišćanstvo! I kada posmatrate dublje veze, možete sebi kazati da sa svim što se dešavalo narednih vekova, biva tako da su ova vekovna dešavanja, kao sa svojim uzrokom, povezana sa tadašnjim borbama. To znači da je sa događajima, koje smo pomenuli, povezana sva docnija konfiguracija evropskoga sveta, do unutar duhovnih odnosa. I posmatrajte to sa­mo u njegovome glavnom opterećenju, pa ćete kazati da time, kako se tada u Evropi raširilo hrišćanstvo, kako je ono svoj oblik poprimilo time da je mladi germanski narod, naspram osta­reloga rimskog naroda, svoju mladu snagu sjedinio sa onim što se kao najzreliji plod, kao hrišćansko oglašavanje ulilo u čovečanstvo, čime je bila stvorena određena evropska atmo­sfe­ra, u koju su bivale smeštene naredne duše.

Kako su dakle duše živele u narednim vekovima, kakve su one tada postale, povezano je sa ovim događajima. Zato, kada bi čovek tada kazao: pa šta je to dalje, to je politička sup­rot­nost Južne i Srednje Evrope – on bi bio u pravu. No onaj, koji bi kazao: pogledaj, konfiguracija duhovne kulture svih narednih vekova ima ishodište u tome što se ovde dešava – takođe bi bio u pravu, ali u širem smislu. Time da se u bilo čemu iznalaze tekući uzroci, ti­me da se kaže šta su najbliže suprotnosti, ne pogađa se sva težina događaja. Stvari ovoga sveta su najuže povezane. I kada upotrebimo unutarnje osnaženje, da bi takoreći našli pravu snagu za zastupanje naše stvari. Potrebno je da se samo prisetimo kako su u jednome zaista još manjem krugu nego što je naš, zajedno sedeli oni koji su na početku hrišćanskoga ogla­šavanja zastupali negovu veliku svetsku istinu. Već sam češće koristio ovo poređenje, ali ćemo da ga i danas još jednom upotrebimo.

Postoji jedno vreme, koje možemo upravo ovako opisati. Vidimo staro rimsko carstvo. Vidimo da ono u potpunosti živi u atmosferi staroga paganskog pogleda na svet. Vidimo ovo carstvo sa njegovim ljudima, koji donekle čine gornje slojeve. Tamo dole, uistinu još više dole od naših „donjih“, u pravome smislu „dole“, u katakombama ispod zemlje vidimo prve, po broju oskudne hrišćane, sa onim što je sasvim strano kulturi sveta odozgo, ali što oni u svo­jim srcima nose tako da snaga kojom oni to nose, upravo stvara svet. I, dragi moji pri­ja­telji, kad predočimo ove katakombe, tada dole u njima, sa mislima koje su usmerene prema Hristovome impulsu, vidimo prve hrišćane, a gore iznad njihovih glava Rimljane – znate kako su ono postupali sa ovim prvim hrišćanima, to ne treba da vam pripovedam. I kada par vekova nakon toga pred dušom stvarate sliku, kako to drukčije izgleda! Počišćeno je ono što je gore postojalo, i odozdo naviše je nametnuto ono što je dole bilo prezirano kod skrivenih. Izve­sno je da se menjaju vremena i forme, u kojima se dešava tako nešto, ali ostaje ono što je bitno. Oni koji danas zastupaju kulturu spoljašnje nauke, spoljašnju duhovnu kulturu, iako to ne treba ograničeno i doslovce uzimati, oni se dakle osećaju „gore“, i ovo, čime se bavimo u našim redovima, nazivaju shvatanjem sveta od strane para sektaša, para nenormalnih glava. Onaj pak, koji se doista probija u biće ovoga našeg shvatanja sveta i time se prvenstveno pro­žima, taj sme imati pouzdanje da će i ovde donje jednom biti gornje. I tu onda već možete usvojiti misli, misli o preobličenome svetu koji će proisteći iz tako teškoga vremena naših dana, priključujući se na ono što u duhovnome mora da zahvati čovečanstvo. Jer, u istorij­sko­me postojanju jedva da ima veće sličnosti, nego što je sličnost našega vremena i onoga što se odigravalo kada je stara rimska kultura još bila gore, a hrišćanstvo, koje je zastupao mali broj vernih duša, bilo dole.

Skrenuo bih pažnju na to, iako ne želim da kroz suviše tačne, pedantne ukaze na ove stvari, prejako suzim naše osećaje, koji danas treba da budu daleko od toga, te da je upravo dobro kad naše vreme, i Rim od prvoga uspona hrišćanstva, držimo pred dušom kao slike za naše imaginacije.

Sad, dragi moji prijatelji, mnogi koji danas pristupaju onome što nazivamo duhovnom nau­kom, besumnje moraju sasvim drukčije osećati ono što mora zastupati duhovna nauka, od onoga što se inače uopšteno zastupa među ljudima koje danas nazivaju „normalnima“. No takođe je potrebno, ako ćemo da to razumemo na pravi način, da samo pogledamo kako je sas­vim drukčije bilo prvo oglašavanje hrišćanstva, naspram onoga što je tada išlo i bilo dato kod recimo tadašnjih normalno nazivanih Rimljana. Sa takvom misli moramo steći pouzda­nje, kad nam se uvek opet i iznova uzvraća da se sredstvima, ovlašćenim sredstvima sazna­nja, ne mogu dostići svetovi poput onih o kojima je ovde reč. No i mi moramo intimniji rad u našim ograncima shvatati tako da kažemo sebi: ovaj rad naših ogranaka nije besko­ristan kao takav. Nije svejedno s obzirom na samu našu stvar, što zajedno dolazimo u takve ogranke i uvek obnavljamo ne samo upoznavanje sa teoretskim dostignućima našega učenja – ne radi se o tome – nego i tople osećaje i osećanja za konkretne stvari i bića duhovnoga sveta. Time se navikavamo na put i način duševnih osećaja i osećanja, koji nam svakako omogu­ćavaju da duhovne istine primamo drukčije od onih koji su nepripremljeni. U večerima našega ogranka već se mora kazivati nešto iz viših, kasnijih partija duhovnoga saznanja, ne može se uvek ići otpočetka. No ova pouzdanost u život ogranka mora najvećem delu duša naših prijatelja do­pu­štati mogućnost da u sebe preuzmu stvari kakve sam prekjuče nagovestio, dakle jednu posebnu vrstu potvrde naših duhovnih saznanja.

 (Mi ne možemo da potvrdimo ove stvari na isti način kao što se to čini u spoljnom svetu ka­da svojim očima kontaktiramo stvari. No onaj, koji ima osećaj za stvari poput onih što sam ih nagoveštavao prošli put, taj će, i kada sâm ne može uviđati u duhovne svetove, osećati ka­ko će se, uzajamnom potporom duhovnih istina, uzdizati vrednost istine. Zato hoću da još jed­nom upozorim kako je vrlo važno što je s jedne strane, kroz dugogodišnja posmatranja, proisteklo određeno stanovište da se trećina vremena našega života između rođenja i smrti ponovno doživljava nakon smrti, i otada je utvrđeno sasvim drukčije stanovište: mi zapravo život spavanja proživljavamo u sas­vim posebnoj formi tokom vremena koje nazivamo kamaloka, i ovo vreme se utvrđuje kao trećina života na fizičkome planu. Ova dva stanovišta su međusobno sasvim različita, i utvr­đena sa različitih polazišta. Mi smo i u drugim okolnostima već pokazali, da se sa tri ili četiri stanovišta uvek dolazi do istoga. Tu se istine uzajamno podupiru. I za to, dragi moji prijatelji, mora da se zadobije jedan osećaj! Tu se može krenuti od onoga što sam nazvao prirodnim ele­mentarnim osećajem za istinu kod duhovnoga saznanja. Na to često moram apelovati, inače na pojedinim večerima ogranka ne bih mogao iskazivati naredne, više istine.

Prekjuče smo upozorili da prava povezanost naše ja-svesti između smrti i novoga rođenja takoreći biva raspirena pomoću onoga panoramskog pregleda, koji nakon smrti imamo o poslednjem zemaljskom životu. Naš život takoreći pregledamo u jednome tablou života. Uči­nite sebi sasvim jasnim, našta se tu gleda. Ovde smo kao ljudi na fizičkome planu navikli da donekle stojimo u nekoj vrsti središta našega svetskog horizonta i da gledamo okolni svet, koji čini utisak na naša čula. Pregledamo horizont, koji može ostaviti utisak na nas. U našem normalnom životu na fizičkome planu ne gledamo unutar, nego izvan nas. Sada je važno da mi, ako ćemo da usvojimo neki pojam o životu koji neposredno sledi nakon smrti, odmah bi­vamo upozoreni da nam ovaj pogled na panoramu života biva drukčiji od onoga na šta smo navikli kod opažanja na fizičkome planu. Na fizičkome planu gledamo iz sebe; vidimo svet kao naše okruženje. Tu smo mi, gledamo napolje, a ne u sebe. Par dana neposredno nakon smr­ti, polje našega pogleda ispu­njeno je onim što smo doživeli između rođenja i smrti. Tu mi iz okruženja pogledujemo na centar. Pogledujemo na naš vlastiti život, na vremenski tok našega vlastitog života. Dok inače kažemo: tu smo mi i tu je sve ostalo – neposredno nakon smrti odmah imamo svest: nema razlike između nas i sveta, nego mi iz okruženja gledamo na naš život, i to je naš svet za ovih par dana. Kao što u običnome opažanju na fizičkome planu vidimo brda, kuće, reke, drveće i tako dalje, tako mi ono, što smo proživeli u životu, sa izvesnoga ličnog stanovišta sada vidimo kao svoj neposredni svet. I time, što to vidimo, daje de polazište za očuvanje „ja“ kroz sav život između smrti i novoga rođenja. To jača i snaži dušu, tako da ona između smrti i novoga rođenja uvek zna: ja sam jedno „ja“!

Kao što sam često napominjao, ovde u fizičkome životu naše „ja“ osećamo time što sto­jimo u određenome odnosu prema našoj telesnosti. Vidite, kad tačno pazite na san, kazaćete sebi da u snu nemate neki jasan osećaj „ja“, već često imate osećaj nepovezanosti. To dolazi otuda, što čovek ovde na fizičkome planu svoje „ja“ zapravo oseća samo kroz dodir sa svojim telom. To na grublji način recimo možemo ovako sebi predočiti: prolazite prstom kroz vaz­duh – tu nema ničega! Idete dalje – tu još uvek nema ničega. Dok se pak udarate, znate o sebi. Dok se udarate, vi ćete opažati sebe. Tako postajemo svesni našega „ja“; ne sâmo „ja“, ono je jedno biće, nego ja-svest, svest o „ja“. Protivudar nas upozorava na našu sopstvenost. Mi smo dakle svesni svoga „ja“ u fizičkome životu, time što živimo u fizičkome telu. Zato smo i dobili fizičko telo. U životu između smrti i novoga rođenja ja-svest imamo time da smo dobili snage koje polaze od pogleda na poslednji život. Mi donekle udaramo na ono što nam daje prostorni svet, i time dobijamo našu ja-svest za život između rođenja i smrti. Mi udaramo na ono što smo sami doživeli između rođenja i smrti u prethodnom životu, i time imamo našu ja-svest za život između smrti i novoga rođenja.

Sada sledi sasvim drugi život, koji traje trećinu vremena života između rođenja i smrti i često se naziva životom kamaloke. Tu nastupa proširenje našega pogleda. Dok je prvih dana naš pogled upravljen na nas sâme, na protekli život a ne na ličnost, u naredno vreme biva sasvim drukčije. Izvesno je da tu ostaje snaga, koju znamo kao „ja“. Ono što sad obuhvatam, možete sami prikupiti iz pojedinih knjiga i ciklusa. Tu dakle nastupa nešto sasvim svojstveno: ono na šta čovek tek mora da se navikne, jer je sav način gledanja sveta sasvim drukčiji nego ovde na fizičkome planu. On sadrži veliki deo onoga što je čovek nakon smrti proživeo u na­vi­­­kavanju na drugi način gledanja. Ovde na zemlji gledamo prirodu oko nas. Što ovde u fizi­čkome svetu gledamo kao prirodu, to uopšte nije prisutno u našem svetu između smrti i novoga rođenja. Da bi ovde gledali prirodu, mi imamo naše fizičke oči, uši, sav naš fizički aparat opažanja. Ova priroda, kakva je ona u obilju svojih boja i ostalim svojstvima, ne može se opažati drugim organima opažanja. Da bismo mogli opažati prirodu, mi smo snabdeveni fizičkim telom. Umesto ovdašnje prirode, nakon smrti je oko nas duhovni svet koji opisujemo kao svet hijerarhija, svet suštih bića, suštih duša. To nije svet materije, supstance ili predmeta koji ima boje, već svet suštih duša. To je ono bitno, o čemu se radi. Podrazumeva se da zato naj­veće iznenađanje postoji kod onih duša koje ovde u fizičkome životu poriču duh. Jer oni, koji poriču duh i uopšte ne veruju išta o njemu, bivaju preneti u jedan svet koji su poricali, koji im je sasvim nepoznat. Oni prinudno moraju živeti u jednome svetu za koji su želeli da ne postoji.

Mi smo dakle okruženi duhovnom okolinom, čistim bićima, čistim dušama. Svuda postoje duše koje najpre ne znamo; znamo da su to čiste duše, ali ih ne znamo u poje­di­nač­nome. Svuda su duše, ali ih isprva ne znamo. Znamo da su to sušte duše, ali ih pojedinačno ne znamo. I malo pomalo se to iskiva i uobličava, iz opštega sveta duša nam određenije, kon­kretnije istupa pojedina duša. Osobito u ovo vreme istupaju duše ljudi, sa kojima smo živeli ovde na fizičkome planu. Dok pristupamo ovome obilju duša, među kojima smo i mi, učimo da spoznajemo: ova duša je taj, druga duša je neko drugi. Upoznajemo se sa ovim dušama. Naj­pre se moramo upoznati sa tim da je sav put i način, kako stojimo prema svetu između smrti i novoga rođenja, ipak bitno drukčiji – u drugome pogledu takođe još kao nagovešten – od puta i načina na koji stojimo prema svetu ovde na fizičkome planu. Ovde kažemo da je svet izvan nas. Nakon smrti zaista imamo svest da je svet u nama. Izgleda kao paradoksalno poređenje, ali je ipak tako: zamislite jednom da biste se ovde na zemlji na momenat sasvim rasplinuli, narasli u magli. Ova magla oblaka, koja ste vi sami, sve se više i više širi, i vi osta­jete da stojite kao svod – koji na trenutak uzimamo kao jedno biće – tamo „gde je obod sve­ta“, kako se to kaže. Osećate kao da ste vi ovaj svod i sada posmatrate sve u njemu, kao da sa svojom svesti stojite napolje i u unutrašnjosti gledate svet. Ocećate se kao da tu sve unutarnje nastupa. Kao što ovde u nama nastupa bol, nakon smrti nam pristupaju bića kao unutarnji događaji. Ta povezanost sa njima izaziva ono beskrajno intimno kod događaja između smrti i novoga rođenja, da ih najpre zapravo imamo kao unutarnji događaj. No tu postoji određena razlika. Vidite, o nekoj takvoj duši, koju poči­njemo da spoznajemo kako sam opisao, o njoj najpre možemo znati: ona je tu, ali nema oblik, još nije opažajna. Da bismo je učinili opa­žaj­nom, moramo izvršiti jednu unutarnju delatnost, koja recimo znači sledeće. Osećamo se ova­ko preneti u duhovno: iza sebe osećam nešto što ne vidim, tako da dakle stvaram predstavu da je ono tu, ali moram izvršiti jednu delatnost, da bih dobio ovu predstavu. Kazao bih da je to uporedivo sa time, da ja nakon opipavanja neko­ga predmeta pravim njegov crtež. Neo­phodna je dakle unutarnja delatnost, da bi nastupila imaginacija. Znam da je biće tu, ali tek moram stvoriti imaginaciju, dok se unutarnje vežem sa tim bićem. To je jedan način opažanja duša. Drugi način je takav da se tako snažno ne oba­vlja ova unutarnja delatnost, već da čini samu sebe. Ona nastupa bez toga, da za nju moramo mnogo činiti. To je kao kad se ovde ne­što pogleda, ali naravno preneto u duhovno. I između dve duše može postojati ovakva razlika: pogled o jednoj duši dobijamo time što mnogo sara­đujemo, o drugoj time što se imaginacija daje sama od sebe, samo treba biti pažljiv. Tako se mora utvrđivati ova razlika. Jer, kada smo sa jednom dušom upoznati tako da upotrebljavamo više delatnosti, onda je to duša koja je umrla. Duša koja se više predaje od sebe, utelovljena je u fizičkome telu ovde na zemlji. No upra­vo su tu i ove razlike. Sa izuzecima, koje takođe možemo jednom pomenuti, čovek nakon smrti stoji u takvoj vezi sa dušama koje su umrle, kao i sa onima koje su još ovde na zemlji. I razlika postoji u putu i načinu kako sâm čovek mora biti aktivan ili pasivan, na koji način nastaje imaginacija o duši kojoj on pristupa.

Ima sad jedan pojam, jedno svojstvo o kome smo već različito govorili, koje pak hoćemo da još jednom shvatimo za sav ovaj život, koji zauzima trećinu protekloga žemaljskog života i koji smo navikli da zovemo životom kamaloke. Kad živite ovde na zemlji i neko vas udari, vi to znate, zapažate i kažete da vas je on udario. I po pravilu je drukčiji doživljaj kada vi nekoga udarite, nego kada vas udari neko drugi. I kada vam neko nešto kaže, doživljaj je ovde drukčiji nego kada vi nešto kažete. Sasvim je obratno u životu kamaloke, u kome se unazad živi ovo vreme između rođenja i smrti. Dopustite mi da upotrebim ovaj grubi primer: kada se nekome zadaje udarac, doživi se to što on oseti tim udarcem. Kada nekoga povredite rečima, to proživljavate kroz osećaj koji je on proživeo. Čovek dakle ima doživljavanja iz duša drugih. On drugim rečima doživljava dejstva, koja je izvršio svojim vlastitim delima, u ovome povratnom toku doživljavamo sve što su drugi ljudi putem nas ovde doživeli tokom našega života između rođenja i smrti. Kada ste ovde između rođenja i smrti živeli sa toliko i toliko stotina ljudi, oni su nešto doživeli zbog vas. No ovde u fizičkome životu ne možete ose­ćati šta ti drugi kroz vas osećaju i doživljavaju, već doživljavate samo ono što sâmi doži­vlja­vate kroz druge. Nakon smrti je to obrnuto. I bitno je, da mi u tome povratku doživ­lja­vamo sve ono što su ostali doživeli zbog nas. Mi dakle proživljavamo dejstva poslednjega zemaljskog postojanja. I zadatak ovih godina zaista leži u tome da mi proživimo ta dejstva.

Sad, dok proživljavamo ta dejstva, njihov doživljaj postaje snaga u nama. To se dešava na sledeći način. Uzmimo da sam naneo uvredu nekome čoveku. On je time osetio gorčinu. Tu uvredu ja sada proživljavam tokom vremena kamaloke, i to kao vlastiti doživljaj. Dok je do­življavam, u meni se ističe snaga koja mora važiti kao protivsnaga, što znači da, dok proživ­lja­vam ovu gorčinu, u sebe preuzimam snagu da iz sveta odstranim tu gorčinu. Tako zapažam sva dejstva mojih dela, i time dobijam snagu da ih odstranim. I tokom vremena, koje traje tre­ći­nu protekloga zemaljskog života, u sebe preuzimam sve snage koje se mogu izraziti kao inten­zivne požude, u kojima sad rastelovljena duša odstranjuje sve što ometa savršenost, jer to dušu unazađuje u razvoju.

Kada sve to promislite, videćete da čovek sâm sebi stvara karmu, što znači da on u sebi želi da postane takav, da može izbrisati ono što smatra da treba izbrisati. Tako se, dakle, upravo u ovo vreme priprema karma. Našoj duši utelovljavamo snagu koju moramo primiti između smrti i novoga rođenja, da bismo u narednoj inkarnaciji postavili konfiguraciju naše­ga života, koju možemo uviđati kao pravu. To je, mogao bih kazati, tehnika stvaranja karme. Da bi se tačno razumele ove stvari – ne teoretski, već tako da one duboko ulaze u snagu našega osećanja i volje – mora se biti načisto da sav ovaj smer ose­ćanja mrtvih biva sasvim drukčiji nego kod živih. Živi će vrlo lako moći da kaže: žalim ovoga ili onoga mrtvog, koji mora da proživi ovo ili ono, o čemu možda ništa ne zna! On može prihvatiti da je naneo tešku povredu drugome, ali tu ništa ne može. Vi možda sad žalite mrtvoga. To nije primereno, jer mrtvi ne čezne ni za čim, osim da se u njemu razvije snaga kojom to može da poravna. To je upravo ono što uviđa kao svoje dobro. Poželeli biste mu da ne postigne ono što čežnjivo želi da postigne. On ipak mora sve da proživi. Jer, pozitivno se razvija na negativnome. Na uvi­đa­nju onoga što je počinio, čovek razvija snage koje to pora­v­navaju.

Tako se može kazati: na kraju ovoga vremena kamaloke, nakon ponovnoga doživljavanja poslednjeg života, čovek je već odredio kako u narednoj inkarnaciji opet hoće da uđe u ovo postojanje, kako on tu i tamo hoće da bude skupa sa ovim i onim čovekom, da bi mogao izravnati ovo ili ono. U bitnome tada određuje ono što je karmičko za život u koji ulazi.

Za naredno vreme biva tako, da mi iz duhovnoga sveta usvajamo snage pomoću kojih u opštem možemo formirati čoveka, stvoriti telo koje je prikladno za naš individualitet. Najpre imamo plan naše karme. Tek tada moramo po tome uobličiti čoveka. To potrebuje mnogo du­že vreme, ali ono sledi nakon toga. Iz toga pak možete uvideti da ono što je bitno u vreme ka­ma­loke, leži upravo u tome da nam bude data mogućnost, da moralnim putem našu narednu inkarnaciju pripremimo na pravi način. Sada moramo biti načisto da svaka naredna inkar­nacija zavisi od prethodne. I mi vidimo kako se priprema naredna inkarnacija, vidimo da sav način življenja nekoga čoveka zavisi od načina kako je on proživeo pređašnji život. Prigovor da to protivreči slobodi – našta ću se još vratiti – potiče od ljudi koji nisu pronikli stvari. To pak ne protivreči slobodi.

Kada u životu posmatramo pojedine ljude, utvrđujemo da su oni hiljadostruko različiti; ukoliko su uopšte zemaljski ljudi, oni su različiti. No mogu se razlikovati kategorije. Ima ljudi koji deluju tako da se od njihove najranije mladosti može videti: ovaj čovek je sasvim nak­lonjen ovome ili onome. Zar ne, ima takvih ljudi. Već se u detinjstvu može kazati, da će oni izvršiti ovo ili ono. Oni se takoreći probijaju u ovome postojanju, imaju aktivnost, imaju određene zadatke i za to razvijaju snage. Vidimo kako drugi ljudi, koji imaju interes za mno­go toga, ipak nemaju tako izričiti pravac za bilo šta. Prihvataju se mnogo čega. Oni možda tek kasnije u životu dolaze do određenoga zadatka, koji im sasvim odgovara; možda bi na sličan način mogli izvršiti i neki drugi.

Ukratko, ljudi su međusobno sasvim različiti s obzirom na put i način kako deluju u ži­vo­tu, što zapravo čini da je život moguć. Ima na primer ljudi koji ulaze u život, i ne leži im, mogao bih kazati, da mnogo deluju u spoljnome svetu; no oni treba da kažu ovu ili onu reč, i to ima dejstvo na ljude. Oni više deluju kroz njihovu unutrašnjost. Drugi više deluju kroz svoju spoljašnjost. To je usko vezano sa putem i načinom, kako je neko prolazio kroz život u prethodnoj inkarnaciji. Ima ljudi koji umiru mladi, recimo pre trideset pete godine, da bismo imali ovu granicu. Takvi ljudi su u sasvim drukčijem položaju od onih, koji umiru nakon trideset pete godine života. Ako neko umre pre te godine, on još stoji blizu svetu iz koga je izašao rođenjem. Trideset peta godina života predstavlja važnu granicu. Tu se takoreći preko­račuje most. Tu se povlači svet iz koga je čovek izašao, i on, više iz svoje unutrašnjosti, rađa jedan novi duhovni svet. Vazno je da to razlikujemo. Sad recimo neki čovek umre u trideset petoj godini života. Kada se ponovo utelovi, na određeni način mu prirasta snaga koju u životu nije upotrebio u vreme koje bi sledilo toj godini. Ljudi koji u jednoj inkarnaciji prođu kroz smrt pre trideset pete godine, u toj inkarnaciji uštede snage koje bi potrošili da su duže živeli. Kod njih se snage, koje su tako uštedeli, dodaju snagama kojima se utelovljuju u na­red­nu inkarnaciju, i time se rađaju u telima pomoću kojih su kadri da, većinom u mladosti, sa jakim utiscima prilaze životu.

Drugim rečima, kada se ponovo inkarniraju duše koje su umrle pre trideset pete godine, na njih sve vrši snažan utisak. Nešto ih jako ljuti, jako se raduju, imaju žive osećaje i brzo su podstaknuti na voljne impulse. To su ljudi koji su jako postavljeni u život, i oni dobijaju svo­ju misiju. Ne umire se badava pre trideset pete godine života, već čovek tada biva postavljen u život na sasvim određeni način. Ove se stvari uzajamno ukrštaju, umiranje pre trideset pete godine može nositi još nešto drugo, ovo su samo primeri i ne mora tako da bude. Kada pak neko umre nakon trideset pete godine, to može ići dotle da on u narednome životu ne dobija tako jake uticaje od onoga što ga okružuje. On se ne može brzo oduševiti, niti se brzo naljutiti. Polaganije se, ali intim­nije upoznaje sa stvarima, i time u narednoj inkarnaciji urasta u život u kome više iznutra deluje, a da ne bude doveden do nekoga određenog životnog zadataka. U životu će stajati tako da bi možda radije imao neki drugi zadatak, ali može biti upotrebljen da izvede nešto posebno, možda čak protiv svoje volje. Budući da je prethodnom inkarnacijom postao sklon da finije deluje, može biti upotrebljiv u širem opsegu.

Ako je čovek na primer – već sam ranije pomenuo ovaj slučaj – kroz dveri smrti prošao u vrlo ranoj mladosti, recimo u jedanaestoj, dvanaestoj, trinaestoj godini života, on ima kratko vreme kamaloke, ali još stoji vrlo blizu svetu koji je napustio pri fizičkome rođenju. Tu se sve pokazuje sasvim drukčije. Kad čovek ima upravo takvu karmu, tada na njegov život, koji je već završen sa dvanaestom godinom, takođe već sledi pogled unatrag u prvim danima nakon smrti, ali na takav način da mu on više spolja pristupa, dok čovek, koji je umro u pedesetoj, šezdesetoj, sedamdesetoj godini, mora mnogo više raditi za dobijanje ovoga osvrta. Čovek ga dobija kroz svoju aktivnost. I time, da ovaj život nakon smrti treba proživeti na različite nači­ne, time ljudi na različite načine bivaju pripremljeni za naredni život. Čovek može da bude po­sebno aktivan i jednome životu. Kada bi on, kao posebno aktivna priroda, rano bio istrgnut iz života, desilo bi se da bi svojom karmom u narednome životu bio određen da izvrši sasvim određeni životni zadatak, koji on tada bezuslovno i sprovodi. Čovek kao da je predodređen. Kada je pak sasvim posebno aktivan u jednome životu i živi do duboke starosti, tada se pounutarnjuju ove snage. Onda on u narednome živo­tu ima komplikovanije zadatke. Tada se povlači ova spoljna aktivnost, i duši pristupa nemi­nov­nost da razvija unutarnju aktivnost.

Tako je komplikovan čovekov život, kakav se upravo razvija od inkarnacije do inkar­nacije. Ova posmatranja ćemo onda nastaviti prekosutra. Sada bih samo hteo da zaključim time što ću vam kazati: kada stojite naspram vremena kao što je naše, u kome za srazmerno kratko vreme izuzetno mnogi ljudi na neredovan način bivaju vođeni kroz smrt, time se i priprema nešto sasvim neredovno. I to se jednom već mora pripremiti. Svake godine vidite kako vreme cvetanja u intervalima dolazi u svet. Kada se osvrnete u istoriji, možete kazati da i tu cvetanja dolaze u intervalima. Jedno vreme velikoga cvata bilo je vreme Lesinga, Her­dera, Šilera, Fihtea, Getea. Biva tako, kao da su svi genijalni ludi skupljeni na go­mili. Zatim to opet prestaje, i onda svet dalje ide u intervalima. Govori se o takvome nastupanju u intervalima; onda to opet ide drukčije. Tu na duhovnome području imamo cvetanje u interva­lima, jedno posebno klijanje. Sada u našim danima vidimo na fizičkome planu jedno umi­ra­nje u intervalima. Tu opet imate dve stvari, koje možete prikazati kao poređane slike i koje su beskrajno značajne kao slike. Ogromno fizičko umiranje predstavlja seme za docniji zna­čajan duhovni procvat. Sve stvari imaju dve strane. Upavo sa ovoga stanovišta, uvek opet i iznova tražeći snagu i utehu, ali takođe dostižući pouzdanje u naša nadanja, u vezi našega vremena kažemo upravo iz svesti naše duhovne nauke:

 

 Iz hrabrosti boraca,

 Iz krvi bojeva,

 Iz patnje napuštenih,

 Iz žrtvenih dela naroda

 Izrašće plod duha –

 Uprave li duše duha svesne

 Svoj um na carstvo duha.

 

 *