Proces individuacije Beskonačne Svesti, odvija se kroz tri stanja: java, san i duboki san.
Pod Beskonačnom Svešću podrazumeva se Trojstvo: Beskonačno Znanje, Beskonačna Ljubav i Beskonačna Moć. Sva tri ova stanja: java, san i duboki san, odvijaju se u snu zvanom ljudski život, odnosno predstavljaju ono što se obično definiše kao java, a što je zapravo jedno sanjanje otvorenih očiju, ne u klasičnom smislu fantaziranja, već u smislu sanjanja da smo budni. Stanje koje se po običaju definiše kao san ili kada se kaže da čovek spava, ustvari je stanje u kojem čovek sanja da spava. Kada čovek radi ono što obično biva definisano kao sanjanje, on onda sanja da sanja. Tvrdi se da tokom faze dubokog sna, čovek ne sanja, što nije tačno. Tokom faze dubokog sna, čovek sanja, jer stanje dubokog sna, kao i stanje jave i stanje sna, jesu deo čovekovog sna da je živ, odnosno da živi. Dakle, znači da i tokom dubokog sna, čovek sanja. Sanja da je u stanju dubokog sna; sanja da ne sanja. A neki tvrde da je tokom dubokog sna, čovek u stanju Stvarnosti, ali da za to ne zna, odnosno izjavljuju da je stanje dubokog sna, stanje Stvarnosti doživljeno «nesvesno». Jasno je da je svaki čovek, u Stvar(nost)i, Stvarnost, ali je jako sputavajuće tvrditi da faza dubokog sna predstavlja stanje blisko stanju Stvarnosti. To može dati povoda mnogim fantazijama i dodatnom nerazumevanju. Pa zar nije dovoljna fantazija da se živi i nerazumevanje da sve, u Stvar(nost)i, Jeste Bog?!

Sanjanje je jedno stanje koje neprekidno prati čoveka koji ne Raspoznaje Stvarnost (Boga) od iluzije (Svest, vibracije, energije, materija). Čovek koji ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, sanja da je budan, sanja da je zaspao, sanja da sanja, sanja da je u stanju dubokog sna i sanja da se budi. Čovek koji ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, sanja da je začet, da je rođen, da živi i da mora da umre. U stvari, sva začeća, sva rođenja, svi životi i sve smrti dešavaju se, preciznije, izgleda kao da se dešavaju, kao san «u» Onome što Svaki čovek u Stvarnosti Jeste, to jest u Bogu. Onome ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, ove tvrdnje mogle bi se činiti kao fantazije, plodovi ludosti i halucinacije. Ko Raspoznaje Stvarnost od iluzije naprotiv, zna da je Univerzum fantazija i da nema veće halucinacije od verovanja da su život i svet stvarni. Onome ko ne Poznaje Sebe, ove tvrdnje mogu izgledati kao puko filozofiranje, dok su za onoga ko Sebe Poznaje, konkretna istina lično utvrđena. Važno je znati da, znati sebe, ne znači Znati Sebe.

Sanjati život, i ne znati da je život SAN, posledica je identifikacije sa lažnim ja, odnosno sa zamišljanjem da smo telo, um, ali i sama svest. Nepoznavanje života kao sna je posledica nepoznavanja Sebe kao Stvarnosti. Fizičko telo, um i svest su jedan san koji se «dešava» «u» Bogu, tj. u Onome što svako u Stvarnosti Jeste. Osnovna razlika između onoga što se obično naziva biti budan i onoga što se definiše kao spavanje, svodi se na drugačiji način sanjanja. Kada čovek koji ne raspoznaje spava, sanja da u snu ima telo. Kada se čovek koji ne raspoznaje probudi, tj. otvori oči, počinje da sanja da ima fizičko telo. Čovek koji ne raspoznaje, definiše iluzornim (kao jedan san) telo koje je sanjao tokom sna, dok stvarnim naziva fizičko telo koje percepira kada se probudi, kada otvori oči. On u stvari sanja obadva tela, odnosno obadva tela su samo jedan san. Telo koje se obično definiše kao stvarno fizičko telo, je samo jedno telo koje se sanja, isto kao i ono telo, koje se definiše kao telo koje se sanja tokom sna. Kada onaj ko ne raspoznaje Stvarnost od iluzije tvrdi: telo koje sam sanjao da imam u snu, nije bilo stvarno, u svakom slučaju, govori istinu. Govori istinu, jer ko ne raspoznaje, sanja takođe i na javi. Dakle, ono što se po njemu odnosi na san, odnosi se i na san da je budan i na san da je spavao. Naravno, on i ne pretpostavlja da kada je i budan (preciznije zamišlja da je budan), on spava. On samo sanja da je budan. Ko ne raspoznaje Stvarnost od iluzije, on samo zamišlja da zaspi, da se budi, da ponovo zaspi, da se ponovo budi..., dok u stvari samo spava na drugačiji način. Telo koje čovek sanja tokom jave, koje zamišlja da ima na javi, jeste samo san, kao što je san i sama java.

Kako je moguće da čovek tokom faze dubokog sna, ali i generalno, uspeva da sanja da ne sanja?!
Pojedinac je sastavni deo jednog šireg sna, sna zvanog čovečanstvo.

Čovečanstvo je san, koji sebe neprekidno sanja. San zvan čovečanstvo, jeste proces u okviru koga se odvijaju snovi zvani pojedinačni životi. Svaki individualni proces, u smislu pojedinca i pojedinačnog života, je jedno sa procesom čovečanstva, od kojeg je nerazdvojiv. Stvar je u tome, da čovek neosvešćenog uma, zamišlja da je odvojen od ostatka procesa, odnosno da je samostalni entitet. Matrica sna zvanog čovečanstvo i sna ljudsko biće, je Svest (Beskonačna, Kolektivna i individualna, što je u stvari isto). Svest, sama po sebi san, služi kao Matrica sna koji se dešava na nivou vremena i prostora. Vibracije, kao i energija i materija, jesu rezultat procesa Svesti.
Ukratko (veoma ukratko), Svest je Matrica koja definiše na koji način će «vibrirati vibracije».
I dalje ukratko, vremensko prostorni element ljudske individualnosti, koji se sastoji od uma, od energetskih elemenata i od fizičkog tela, je jedan proces određen procesima Svesti. U odnosu na vibratorno – energetsko - fizički element čoveka koji prolazi kroz stanja jave, sna i dubokog sna, Svest je, da tako kažemo, «uvek budna». Tako Svest, na neki način, predstavlja «lepak» koji povezuje ova tri stanja i čini mogućim sanjanje, i da se nema snova. Svest je takođe i «lepak» sna zvanog čovečanstvo. Svest je (samo)svesni element ljudske individualnosti, ali je takođe i (samo)svesni element sna zvanog Kreacija. (Svest-vibracije-energije-materija).


Odlična MEDITACIJA koja može da se upotrebi je ta, da se «ide u potragu» za onim ko sanja. Upitati se u vezi sopstvenog sanjanja: Ko sanja? Ko se pita ko sanja? Zatim se ide u «unutrašnju» potragu za onim ko sanja. Ali, ne u potragu za verbalnim odgovorom na pitanja, već baš za onim ko sanja. Osnovno pitanje, suštinsko uputstvo: Da li zaista ima nekog ko sanja?! Da li ima nekog ko Stvarno sanja?! Ima li uopšte nekog?!


Čovek neosvešćenog uma, može da pretvori poruku o miru u poruku o ratu.
Ratovi su rezultat spavanja ljudi. Ratovi su košmari koje stvaraju oni koji ne raspoznaju Stvarnost od iluzije. Taj san izbija ne samo iz ljudi koji vladaju, već i pogotovo, iz naroda kao celine. Kada onaj ko vlada nema osvešćen um, kao što to obično i biva, on je vrh ledenog brega kolektivnog sna naroda koji on predstavlja i njegove odluke, vrlo malo su samostalne. Na taj način, on postaje materijalni izvršilac manifestacije kolektivnog sna, okarakterisanog negativnim emocijama (mržnja, strahovi, prezir...), negativnim mislima, vezanošću za individualnu moć (pojedinca) i za kolektivnu moć (naroda, nacije, rase...)...

Slobodan izbor je svetinja i onaj ko upućuje molbe kao npr.: Totti, ostvari nam snove!; Plavi, ostvarite naše snove!; Tako bih voleo da realizujem moje snove!; ...normalno da će nastaviti da sanja. Svako hrani svoj san da je živ, svako utiče na karakteristike svoga sanjanja. Život bi se promenio nabolje, kada bi čovek, umesto da traži da mu se snovi ostvare, tražio da se PROBUDI, na primer sa molbom: Bože, Probudi me! (veliko P) ili još bolje molitvama, kao što su: Molim Boga da se Probudim.; Molim Boga da osvestim sopstveno sanjanje.

Dovoljan je trenutak Raspoznavanja Stvarnosti od iluzije, pa da čovek shvati da gore pomenuti argumenti o sanjanju, o budnosti, o životu kao o snu... nisu samo puko filozofiranje koje nema veze sa takozvanom svakodnevnom stvarnošću (koja je naravno jedan san, iluzija, sigurno nije Stvarnost). Biti Budni, odnosno Raspoznavati Stvarnost od iluzije, pomaže da se bolje živi. Čovekovi problemi proizlaze iz činjenice da sanja da je budan. Normalno da onaj ko je žrtva takve zablude, ima problema u životu..., problema u odnosima, problema u porodici, finansijskih problema, zdravstvenih problema... Sasvim je normalno da onaj ko je opijen procesima neosvešćenog uma, vrši neprikladne izbore zbog kojih može imati poteškoća. U stvari, veličina problema je određena time koliko taj isti problem sprečava individuaciju Svesti. Odličan način da se započnu procesi rešavanja problema i da se istovremeno stimuliše i proces individuacije (sopstvene) Svesti, je moliti se Bogu, na primer molitvama kao što su: Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke porodičnih problema; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke problema na poslu; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke zdravstvenih problema; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke finansijskih problema; Molim Boga da mi reprogramira finansijsku karmu; Molim Boga da reprogramira karmičke procese mog odnosa sa...; Molim Boga da reprogramira karmičke uzroke školskih problema mog sina...

Ako čovek nema zdravstvenih, finansijskih ili drugih problema, to ne podrazumeva da je on Budan ili da Raspoznaje Stvarnost od Iluzije. On samo sanja jedan «bolji san», ima bolji individualni software, koji je razvio takođe i svojim mislima i svojim ponašanjem... Ali, osnovni problem ostaje, a taj je, da sanja, da kada otvori oči, nije Budan.

Vožnja hiljadu kilometara u pijanom stanju, a bez da se sleti s puta, smatrala bi se čudom. S obzirom na kolektivnu opijenost kojoj je stalno podvrgnuto čovečanstvo, pravo je čudo da čovek uopšte i živi tako dugo.

Za onoga ko Raspoznaje Stvarnost od Iluzije, život nema isti značaj kao za čoveka koji ne Raspoznaje. Ko veruje ili je ubeđen da je život stvaran, taj se vezuje za život, tačnije napisano, vezuje se za ono što on zamišlja da život jeste, a sve to prouzrokuje stres, strahove, nesigurnosti, potrebu za planiranjem, traženje sigurnosti i garancije, stvaranje dugoročnih planova... Onaj ko Raspoznaje, nije vezan za život. Tako se on, kao vibratorni, energetski i materijalni proces, «kreće slobodno» u vremenu i prostoru; tako on može da Zna da je (njegova) individualna Svest Jedno sa Beskonačnom Svešću; tako On Zna Sebe kao Nepromenljivi Izvor Svesti, vremena i prostora; tako On Zna Sebe kao BOGA.

 

Ponašanje onoga ko je ubeđen da je život Stvaran, slično je ponašanju jednog plivača koji pre skoka u vodu vezuje sebi oko struka blok betona. Teško da će moći da ostane na površini, a u slučaju da voda nije duboka, uspeće da drži glavu iznad površine vode i da diše, ali sigurno neće imati mnogo slobode u kretanju. Kao što vezanost za Ljubav ubija Voljenje, tako vezanost za život ubija život i čini mrtvim živog čoveka. Vezanost za život, potpiruje strah od smrti. Strah od smrti pojačava Iluziju da je smrt Stvarna. Strah od smrti, manifestuje se kao bojaznost da se život živi punim plućima. Kada pojedinac koristi svoj život kao instrument za Spoznaju Sebe, tada je život njegovo najveće blago.

(izvod iz knjige "Esej o duhovnom sazrevanju"-Andrej Pangos)