Jak pritisak je bio uvod. Pritisak u meni, oko mene, povezano. Kao da sam se naglo popeo na planinu. Ili naglo zaronio u veliku dubinu mora.

Pa su počeli, kada mi se malo pogled razbistrio od tog pritiska, da se pomaljaju obrisi. Preko predmeta koji me u realnosti okružuju. Nečega za šta bih rekao da i jeste i nije tu. Za moja fizička čula.

Obrisi, kao obojeni pramenovi magle, zgusnuti u otelovljene vizije nekih duhovnih svetova.

To je prvi proboj moje pažnje u dimenzije koje su negde u, na, oko, ispod, iznad... teško je opisati, fizičke realnosti. Negde je to kao uvrtanja fizičke realnosti, negde kao tačke koje se otvaraju tako da iz njih izviru slike i događaji, koji u jednoj tački nikako ne mogu stati.

Kada se koncentrišem, spiritualna dimenzija se pomalja.

Za sada se usuđujem da pokušavam da u nju zalazim samo pomalo, samo sporadično, samo oprezno, još ispipavam teren. Bojim se da me ta dimenzija, još neveštog za uranjanje i kretanje po njoj - ne proguta.

Vazdušaste slike preko ili iza slika fizičkog sveta. Kao kada se foto-aparatom snime slika preko slike. Ili - kao polusnovi u budnom stanju.

U nekim prošlom vremenima neko na mom mestu, možda i ja sam, zabrinuo bih se, potražio bih pomoć psihijatra.

Sada, znam da se to proboji spiritualnih dimenzija u našem fizičkom svetu otkrivaju  mojoj percepciji. Pa su tu u koliziji fizička i unutrašnja percepcija.

Valjda sam na početku tih avantura...  U koje se zalazi dok se opušteno koncentrišem na proboj, unutrašnjim pogledom, površina i ivica materijalnog sveta u kojem sam...