- Mi imamo potrebu za komunikacijom, kroz govor ili pisanje.

- Kada ova direktna izostaje, kao što je bilo u poslednjem periodu ovde (a u pitanju je pisana komunikacija), retko ko ima motivaciju da i dalje piše.

- U svakodnevnom životu: tu komunikaciju ostvarujemo kroz naše razgovore. Ne verujem da nam je neki pozamašan procenat razgovora ispunjen duhovnim temama. A kod mnogih ima potrebe za takvim temama i sadržajima.

- Uobičajen pristup u razmeni informacija: ja nešto kažem-napišem, na to mi se odgovori, i tako u nizu.

- Viši tip komukacije bi se ostvarivao na jedan "skriveniji" način: upoznajemo se sa nečijim idejama (dakle, u ovom slučaju bi se radilo samo o zapisanim idejama), kritički ih preispitujemo.

- A, po jednoj dobroj definiciji: kritičko mišljenje znači sveobuhvatno sagledavanje nečega, uočavanje i onoga što je dobro, i onoga što je loše, ili što je nedostatak, formulisanje predloga za poboljšanje.

- U slučaju našeg ličnog kritičkog preispitivanja dela sa kojim komuniciramo: radilo bi se o izdvajanju suštinskog toka ideja, o prihvatanju onih sa kojima smo na istoj talasnoj dužini, a, eventualno, o kritičkom osvrtu na ideje koje smatramo neprihvatljivima.

- Tako nas delo navodi na meditativnu zapitanost nad idejama koje nam nudi.

- Stavom konstruktivnog kritičkog čitanja mi izbegavamo slepo povođenje za tuđim idejama, a dobijamo na ličnoj aktivnosti pri upoznavanju sa njima.

- Ponekad nas autor podseti na ideje kojima treba da se pozabavimo. Na stav koji je zanimljivo da preispitamo, da primenimo u životu.

- Sve to je naša komunikacija sa onim što čitamo, sa onim ko je to pisao. Naravno, komunikacija na nekom suptilnijem nivou.

- Jer, ako je autor utkao deo svoje energije u ono što je napisao, kada mi aktiviramo taj zapis, mi svakako ostvarujemo i nekakav nevidljivi kontakt sa njim.

- Ako nemamo u svojoj blizini osobu sa kojom bismo vodili razgovore o uzvišenijim temama, onda su nam tu dobre knjige...

- To je takođe onaj tip vežbanja zalaženja u neke druge svetove mimo, iznad ovog fizičkog, vežbanja kojim se širi naša svest, o kojem Štajner govori: s tim što je to kod njega uočavanje auričnih obrisa oko čvrstih kontura bića i predmeta, a ovde je uočavanje tananih niti kojima se komunikacijski povezujemo sa autorom kojeg (sa zdravim kritičkim stavom) čitamo.

- Kako se to odnosi na poznate autore i stara dela, tako i na svaki naš zapis na "Magikusu". I kada nemamo volje da zapisujemo komentare, mi možemo svojim nezapisanim mišljenjem da u tananom smislu komuniciramo.