Dok sam bila mlada nisam znala šta je tuga. Od kako sam starija počela me je posećivati. Neželjen gost, ulazi bez poziva, bez najave.

A kako se nosim sa njom? Pa i pored toga što je neželjena, ugostim je, nahranim sa suzom, i probam ćim pre da je se rešim. Ne bude ona dugo kod mene barem za sada. Da li ću i dalje uspevati da je se rešim ili će pokušati da se useli kod mene, to ne znam. Nadam se da joj nije toliko ugodno moje društvo.

Dok je kod mene, ja ćutim sklupčana, a ona priča. Poslušam ja nju šta mi ima za reći mada sam to već pre čula, ponavlja se, istu priču mi priča. Voli moju suzu, to joj je hrana.

A kada je nasitim, ostavim je samu i odem među svoje znance, jer me oni razvesele, okrenu mi misli u drugu smer i više o njoj ne razmišljam. Šta radi kada nije kod mene me stvarno ne zanima. Znam doći će ponovo i trudititi se da me osvoji. No nije moj tip, i nadam se da neću podleći njenim čarima. A ako joj uspe to bi bio moj najslabiji izbor u životu.