Odigraj "Tarot DA/NE"

Kalendar događanja

Član magdalena13

Upisao:

magdalena13

OBJAVLJENO:

PROČITANO

272

PUTA

OD 14.01.2018.

Rastjerali zle vile, odgojili slabiće

Rastjerali zle vile, odgojili slabiće
Fotografije koje su sedamdesetih slavile mladost danas odbacujemo kao pedofilske. Cenzuriramo bajke. Snjeguljica više ne živi s patuljcima nego s osobama koje imaju problem rasta. U filmovima puše samo negativci.

Rastjerali zle vile, odgojili slabiće

Piše: Nada Mirković


U sva­koj bo­lje opre­mlje­noj za­pa­dnoj knji­ža­ri mo­že­mo na­ba­vi­ti ba­rem ne­ko­li­ko ra­zli­či­tih va­ri­jan­ti ‘po­li­ti­čki ko­rek­tnih pri­ča za la­ku ­noć’, cen­zu­ri­ra­nih, ste­ri­li­zi­ra­nih, pri­re­đe­nih u du­hu našeg vre­me­na, za bri­žne ro­di­te­lje ko­ji dje­cu šti­te od ži­vo­ta. Po­li­ti­čki ko­rek­tne pri­če lišene su na­si­lja, zla, ne­pra­vde, ­strašnih stvo­re­nja...

U nji­ma, Snje­gu­lji­ca se smje­sti­la kod 'se­dmo­ri­ce oso­ba s odre­đe­nim pro­ble­mom ra­sta', car u pri­či Ca­re­vo no­vo ru­ho ni­je bio ispra­zni po­mo­dar ko­ji se u je­dnom tre­nu­tku po­ni­zio ho­da­ju­ći gol, već je 'slo­bo­dno mo­dno istra­ži­vao', dok je Cr­ven­ka­pi­ca ži­vje­la s ba­kom u do­mu ko­ji po­či­va na uza­ja­mnom pošto­va­nju i ko­o­pe­ra­ci­ji, što im po­ma­že da se no­se s ne­pre­dvi­đe­nim pro­ble­mi­ma ko­je im pri­re­đu­je vuk tran­sve­stit...

Mno­gi bri­žni ro­di­te­lji i kod nas - ovo ni­je šala - dje­cu više ne uspa­vlju­ju kla­si­čnim pri­ča­ma za la­ku noć An­der­se­na ili bra­će ­Grimm. Ako već ni­su na­ba­vi­li ne­ku od no­vih ­bowdleriziranih ver­zi­ja ­(Thomas ­Bowdler po­če­tkom 19. sto­lje­ća ­izdao je Sha­ke­spe­a­re­o­va dje­la po­li­ti­čki ko­ri­gi­ra­na za ono do­ba), sa­mi sa­ka­te baj­ke jer su di­kri­mi­na­tor­ne i pu­ne pre­dra­su­da pre­ma pa­tulj­ci­ma, sta­rim vješti­ca­ma, ži­vo­ti­nja­ma, di­vo­vi­ma i po­ko­joj '­zloj' vi­li.

Oni dje­cu ne su­o­ča­va­ju sa stra­ho­ta­ma ko­je bi ih mo­gle ­uplašiti. To je na pr­vi po­gled ra­zu­mlji­vo, čak i hva­le­vri­je­dno, no zna­či da se više ni­tko ne sje­ća kla­si­čnih ana­li­za baj­ki dje­čjeg psi­ho­lo­ga i pi­sca Bru­ne Bet­tel­he­i­ma ko­ji je obja­snio da su stra­ho­te iz baj­ki dje­ci nu­žne jer im po­ma­žu da se su­o­če s vla­sti­tim dvoj­ba­ma, lju­tnjom, mr­žnjom u ži­vo­tu, da se ne sra­me što oni ‘­jedini’ u tom svi­je­tu ra­do­sti i sre­će ko­ji im po­da­ru­ju bri­žni mo­der­ni ro­di­te­lji ka­tkad pro­la­ze ­kroz sna­žne ne­ga­ti­vne osje­ća­je...

U me­di­ji­ma već se du­lje vri­je­me ra­spra­vlja o to­me ka­ko je ro­di­telj­ska bri­ga i pa­žnja pre­ra­sla u over­pa­ren­ting, pre­tje­ri­va­nje s ro­di­telj­skom bri­gom. ­Odnos ro­di­te­lja pre­ma dje­ci pre­tvo­rio se u kul­tu­ri stra­ha u ko­joj ži­vi­mo, u pre­tje­ra­no pro­te­kti­van ­odnos u ko­jem ro­di­te­lji pra­kti­čno dje­cu šti­te od ži­vo­ta.

Ro­di­te­lji su, či­ni se, po­sve za­bo­ra­vi­li, da dje­ca mo­ra­ju pro­ži­vje­ti naj­ra­zli­či­ti­ja ži­vo­tna isku­stva da bi odra­sla, da mo­ra­ju ka­tkad bi­ti tu­žna, ne­za­do­volj­na, fru­stri­ra­na, jer se sa­mo ta­ko uče no­si­ti sa ži­vo­tom. Po­la naj­bo­lje dje­čje li­te­ra­tu­re da­nas ne bi mo­glo bi­ti na­pi­sa­no jer dje­ca više ni­su ‘go­spo­da­ri ­Zagreba’ na svo­jim bi­ci­kli­ma kao Ko­ko i nje­go­vi pri­ja­te­lji ili više ne istra­žu­ju kao Smo­gov­ci sav­ske mo­čva­re. Emi­la više ni­tko ne bi sa­mog po­slao u Ber­lin s nov­cem ušive­nim u pod­sta­vu ka­pu­ta i izgu­bio bi šan­su da bu­de pra­vi de­te­ktiv s mi­si­jom, a Ton­ček se ne bi ra­zra­ču­na­vao s lo­kal­nim ti­nej­dže­ri­ma sil­ni­ci­ma kao u ro­ma­ni­ma Eric­ha ­Kästnera...

Dje­ca ko­ja ra­stu bez slo­bo­de da ka­tkad sa­ma do­no­se odlu­ke u ži­vo­tu o to­me što im paše, što će ra­di­ti i ka­mo će oti­ći ne mo­gu se ka­sni­je no­si­ti ni s je­dnom odlu­kom, su­ko­bom, ži­vot im se či­ni pre­te­žak. Za­to SAD-om pra­kti­čno ha­ra epi­de­mi­ja ti­nej­džer­skih de­pre­si­ja; ti mla­di lju­di ni­su tu­žni, ne mu­či ih osje­ćaj bla­ge ne­pri­la­go­đe­no­sti, bi­je­sa i sve­ga ono­ga što je pri­ro­dno za tu dob, već su ži­vo­tno blo­ki­ra­ni pra­vim uzna­pre­do­va­lim de­pre­si­ja­ma ko­je li­je­če pre­tje­ra­nim ko­li­či­na­ma psi­ho­far­ma­ti­ka. Mno­ga zla u ži­vo­tu po­či­nju s cen­zu­rom, ar­bi­trar­nim odlu­ka­ma što ne­tko mo­že ili ne mo­že ra­zu­mje­ti, što mo­že ili ne mo­že po­dni­je­ti, s či­me se mo­že no­si­ti.

Či­ta­li smo ne­da­vno ka­ko su na­je­dnom fo­to­gra­fi­je Da­vi­da Ha­mil­to­na, ko­ji je se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih uži­vao kul­tni sa­tus me­đu Po­le­to­vim fo­to­gra­fi­ma - da­nas maj­sto­ri­ma do­ma­će fo­to­gra­fi­je, na­je­dnom po­vod da bri­tan­ska Fon­da­ci­ja za pra­će­nje in­ter­ne­ta ­(IWF) za­bra­ni stra­ni­cu na ­Wikipediji po­sve­će­nu gru­pi The Scor­pi­ons, ilu­stri­ra­nu Ha­mil­to­no­vom fo­to­gra­fi­jom mla­đe ma­lo­lje­tni­ce.

Kako je moguće, kao što pokazuje popularna serija Mad Men, u kojoj je svaka scena začinjena s toliko paljenja cigareta i dima koje nismo vidjeli još od doba najveće ljubavi Lauren Becall i Humphreyja Bogarta, da su ljudi nekad toliko pušili i to nikome nije smetalo.

Ki­ča­ste, naj­češće sfu­ma­to fo­to­gra­fi­je Da­vi­da Ha­mil­to­na, sni­ma­ne u kon­tras­vje­tlu, u vri­je­me nje­go­ve naj­ve­će sla­ve obja­vlji­va­le su se ne­pre­sta­no i po našim no­vi­na­ma. Sla­vi­le su ne sa­mo ne­vi­nost tih po­sve mla­dih cu­ra ­(jedna od nje­go­vih mo­no­gra­fi­ja se i zo­ve ‘Do­ba ­nevinosti’, a dru­ga, je­dno­sta­vno, ‘­Tinejdžerice’) ne­go i ono što je bi­lo u zra­ku, u du­hu vre­me­na. Sla­vi­le su mla­dost kao ta­kvu, sve ono što ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa svi­je­tom odra­slih, ko­ji je bre­me­nit odgo­vor­nošću ko­ju do­no­si zre­lost... To je bio izra­vni ­odjek ­hippy po­kre­ta ko­ji je po­čeo nešto pri­je, na pa­ro­le po­put ‘Ži­vi br­zo, ­umri ­mlad i bu­di pre­kra­san leš’ ili ‘Tu­ne in, ­turn on and ­drop ­out’ (u slo­bo­dnom pri­je­vo­du, ener­get­ski se po­ve­ži­te s uni­ver­zu­mom, upa­li­te jo­int i isklju­či­te se iz svi­je­ta odra­slih).

Uo­sta­lom, sje­ti­mo se da se taj naj­ve­ći kon­tra­kul­tur­ni po­kret dva­de­se­tog sto­lje­ća, ka­da je sve bi­lo do­pušte­no i ta­bui su po­sto­ja­li sa­mo da ih se ruši, obra­ćao oni­ma ko­ji je­di­ni zna­ju ži­vje­ti, ko­ji su be­zgrešni, li­je­pi, ne­na­rušeni ži­vo­tom i smi­ju sve jer po­slje­di­ce ni­su ni­ka­da isku­si­li.

Ukra­tko, po­kret su po­kre­nu­la, vo­di­la i u nje­mu su­dje­lo­va­la ‘dje­ca ­cvijeća’, ne lju­di, oso­be, umje­tni­ci, ne­go  dje­ca. Da­ka­ko, u ta­kvom kul­tur­nom ozra­čju, re­kli bi­smo, Ha­mil­ton je bio ne sa­mo pri­hva­tljiv, ruš­ilac ta­bua, iko­no­klast. Kao što je u ne­da­vno obja­vlje­nom tek­stu na­pi­sao The­o­do­re ­Dalrymple, moj omi­lje­ni kri­ti­čar odje­ka tih kon­tra­kul­tur­nih po­kre­ta u da­naš­njoj Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, ko­ji su, po nje­mu, uništi­li sve bo­lje društve­ne obi­ča­je - En­gle­zi da­nas se­bi do­pušta­ju sve po­ro­ke ‘kao da se či­ta­va po­pu­la­ci­ja po­ve­la za be­da­stom ide­jom ­Williama Bla­kea ka­ko je bo­lje uda­vi­ti di­je­te u ko­li­jev­ci ne­go do­pu­sti­ti da bi­lo ko­ja naša žu­dnja osta­ne ­neostvarena’.

Eto, u vri­je­me kad su ­hippyji po­če­li usva­ja­ti ta­kve po­zi­ve na ži­vot stra­sti, bez oba­ve­za i bri­ga, Ha­mil­to­no­ve fo­to­gra­fi­je dje­lo­va­le su be­za­zle­no. Da­nas? Ni­sam po­sve si­gur­na. Pro­mi­je­nio se kon­tekst. U vri­je­me naše hi­per­sen­zi­bi­li­za­ci­je na te­me pe­do­fi­li­je i se­ksu­al­nog zlo­sta­vlja­nja mla­dih ne mo­že­mo gle­da­ti na te fo­to­gra­fi­je pred­pu­ber­te­tnih dje­voj­či­ca s tek pro­pu­pa­lim gru­di­ma, bez sti­dnih dla­či­ca, na po­sve ­isti na­čin.

Je­dnom sam upo­zna­la do­kto­ra Đer­ma­no­vi­ća, bla­go­na­klo­nu ver­zi­ju Han­ni­ba­la Le­cte­ra bez so­ci­o­pat­skih ele­me­na­ta, izu­ze­tno pa­me­tnog fo­ren­zi­čkog psi­hi­ja­tra. Ra­dio je ne­kad u lu­dni­ci  skri­ve­noj du­bo­ko ­usred mit­ske nje­ma­čke šume ­Schwartzwald. Ta lu­dni­ca i mje­stašce izra­slo oko nje za po­tre­be za­po­sle­nih u toj go­le­moj dr­ža­vnoj usta­no­vi izgra­đe­ni su u vri­je­me na­ci­sti­čke Nje­ma­čke, a da­nas se u ­njoj ču­va­ju naj­po­re­me­će­ni­ji nje­ma­čki psi­ho­pa­ti, da­kle po­ne­ki ka­ni­bal ­(jedan od naj­po­zna­ti­jih bio je no­vi­nar Ster­na), na­ro­či­to okru­tni se­ksu­al­ni ma­ni­ja­ci i pe­do­fi­li.

Do­ktor Đer­ma­no­vić uvi­jek je bio spre­man kraj­nje otvo­re­no ra­zgo­va­ra­ti o pe­do­fi­li­ji i sli­čnim ne­o­do­lji­vim te­ma­ma i od nje­ga sam sa­zna­la da pe­do­fi­la da­nas ne­ma ni ma­nje ni više ne­go pri­je, da ih je uvi­jek bi­lo i bit će ot­pri­li­ke sta­ti­sti­čki 10 po­sto u za­da­noj po­pu­la­ci­ji. Tu se ne ra­di o slu­ča­je­vi­ma za­ne­ma­ri­va­nja u dje­tinj­stvu, zlo­sta­vlja­nju ili kri­vom odgo­ju, to je na­pro­sto pri­ro­đe­no. No, kao sva­ki ne­do­zvo­ljen i društve­no san­kci­o­ni­ran im­puls, mo­že se na­u­či­ti kon­tro­li­ra­ti, što su u Nje­ma­čkoj u ne­koj mje­ri i po­sti­gli akci­jom ve­li­kih raz­mje­ra ‘Ne po­sta­ni ­počinitelj’, kad su pe­do­fi­le uči­li ka­ko da svo­ju žu­dnju pre­po­zna­ju, su­zbi­ju, ka­na­li­zi­ra­ju i ta­ko ne po­či­ne zlo­čin. Da­kle, vi­zu­al­no sti­mu­la­ti­vne pe­do­fil­ske sa­dr­ža­je ko­ji do­i­sta mo­gu dje­lo­va­ti kao po­ti­caj društvo mo­ra san­kci­o­ni­ra­ti.

No, zna­či li to da se ­opet vra­ća­mo na cen­zu­ru s po­če­tka tek­sta, na no­vo pro­mišlja­nje sve­ga i sva­če­ga, od Snje­gu­lji­ce do Ha­mil­to­na. Ili, re­ci­mo, ne­o­spor­nog umje­tni­čkog dje­la, Na­bo­ko­vlje­ve “Lo­li­te”, u ko­joj se ma­e­stral­no ana­li­zi­ra je­dna ne­do­zvo­lje­na ­strast ko­ja nu­žno vo­di u pro­past.

Odga­đao sa­mo što sam du­že mo­gao či­ta­nje Lo­li­te, ba­rem dok ne na­pu­ni 18 go­di­na, ko­men­ti­rao je 1958. go­di­ne Gro­uc­ho ­Marx obja­vlji­va­nje tog ro­ma­na u SAD-u. I De­an Mar­tin u ­isto je vri­je­me ko­ri­stio ‘­Lolitu’ za svo­je ko­mi­čar­ske do­sje­tke pa je je­dnom ispri­čao da se on ni­kad ne ko­cka i vri­je­me pro­ve­de­no u Las Ve­ga­su isko­ri­stio je za či­ta­nje dje­čjih ro­ma­na, ‘­Lolite’, ­’Pollyanne’ itd.

U to vri­je­me Ame­ri­kan­ci ni­su bi­li na­ro­či­to cen­zor­ski ra­spo­lo­že­ni, ­McCarthyjevi pro­go­ni ame­ri­čkih lje­vi­ča­ra bi­li su iza ­njih, to su već sma­tra­li na­jcr­njim ra­zdo­bljem ame­ri­čke de­mo­kra­ci­je... ­Ipak, pe­do­fil­ski sa­dr­žaj tog sjaj­nog ro­ma­na na tri je go­di­ne one­mo­gu­ćio nje­go­vo obja­vlji­va­nje u SAD-u - ia­ko na­pi­sa­na na en­gle­skom, ‘­Lolita’ je naj­pri­je obja­vlje­na u Fran­cu­skoj. ­Strah od tog vje­ro­ja­tno po­slje­dnjeg i uje­dno naj­sna­žni­jeg ta­bua za­pa­dne ci­vi­li­za­ci­je već je on­da bio sna­žan. U me­đu­vre­me­nu, sa­mo je na­ra­stao.

Do jučer lov je bio statusni simbol, a onda je postao si­m­­bol nehumanosti. No takva percepcija traje već dovoljno du­go i lako je mo­guće da se lov na ma­la vrata ponov­no vrati. Takva percep­cija onoga što je nedoz­voljeno vrlo je sklona promjeni

Kao što je pi­sao pri­je go­to­vo de­set go­di­na so­ci­o­log ­Barry Glas­sner u knji­zi ‘Kul­tu­ra ­straha’, Ame­ri­kan­ci, a za nji­ma i osta­tak svi­je­ta, vje­čno se ne­če­ga bo­je jer su naj­ra­zli­či­ti­ja zla mo­der­nog društva uve­ća­na ­izvan ­svih pro­por­ci­ja u me­di­ji­ma ko­ji naj­bo­lje fun­kci­o­ni­ra­ju kad si­ju ­strah oko se­be. Ia­ko više od mi­li­jar­du lju­di go­dišnje do­slo­vno umi­re od gla­di, oni se bo­je hra­ne ­(svake go­di­ne se nešto iz nor­mal­nog je­lo­vni­ka pro­glašava kan­ce­ro­ge­nim). Bo­je se i in­ter­ne­ta i se­ksu­al­nih izo­pa­će­ni­ka ko­ji se skri­va­ju iza sva­kog ni­cka.

Bez obzi­ra što je ­broj uboj­sta­va ­opao, lju­di ži­ve u pa­ni­čnom stra­hu da će ne­tko ubi­ti ili ote­ti nji­ho­vo di­je­te na pu­tu u ško­lu, bo­je se dro­ge, ti­nej­džer­skih sa­mo­u­boj­stva i uvi­jek no­vih ne­da­ća iz ur­ba­nih mi­to­va. Glas­sner sma­tra da ma­so­vni me­di­ji ‘upo­tre­blja­va­ju upe­ča­tlji­ve ane­gdo­te umje­sto znan­stve­nih do­ka­za, izo­li­ra­ne do­ga­đa­je ­odmah pro­glašava­ju društve­nim tren­dom, dok ko­je­ka­kvi ne­po­zna­ti so­ci­o­lo­zi i kva­zi­znan­stve­ni­ci  či­ta­ve ka­te­go­ri­je sta­no­vništva opi­su­ju kao bi­tno ­opasne’.

Je­dan od naj­rašire­ni­jih su­vre­me­nih ur­ba­nih mi­to­va po­ve­zan je upra­vo s mo­ral­nim po­to­nu­ćem ko­je od ­svih naših su­sje­da či­ni gra­be­žljiv­ce i ne­pri­ja­te­lje ko­ji su spre­mni pro­da­ti sve ljud­ske vr­li­ne za do­bru ci­je­nu. No, ne­da­vno je u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji obja­vlje­na knji­ga Jo­hna Hatc­he­ra o sre­dnjem vi­je­ku i ku­gi u Eu­ro­pi u ko­joj se opi­su­je ka­ko su pre­va­ran­ti i na­dri­li­je­čni­ci si­ro­tim bo­le­sni­ci­ma pro­da­va­li la­žne ko­ma­di­će Isu­so­va kri­ža i ko­sti­ju sve­ta­ca za go­le­me izno­se, ne­ka­kve la­žne amaj­li­je ko­je ih šti­te od za­ra­ze pa mo­gu bi­ti si­gur­ni, itd. Pre­va­ra­na­ta i špe­ku­la­na­ta bi­lo je pri­je ne­ko­li­ko sto­lje­ća i bi­li su mo­žda i ne­smi­lje­ni­ji od da­naš­njih.

U ljud­skoj pri­ro­di ma­lo se to­ga mi­je­nja. Sve je uvi­jek pi­ta­nje re­ce­pci­je i pro­ma­tra­ča.

- Vaša ge­ne­ra­ci­ja pi­je iz po­sve po­grešnih ra­zlo­ga. Mi mi smo pi­li jer smo u to­me uži­va­li, jer je to lakše ne­go otko­pča­ti gor­nji ­gumb na koš­ulji, jer to za­slu­žu­je­mo, jer je to ono što muškar­ci ra­de. A vi, vi uvi­jek li­že­te ne­ke ima­gi­nar­ne ra­ne.

 Ta­ko je sre­do­vje­čni CEO je­dne mar­ke­tinške kom­pa­ni­je u se­ri­ji Mad Men, je­dnoj od naj­po­pu­lar­ni­jih ame­ri­čkih no­vih se­ri­ja s broj­nim ­Emmyjima, obja­snio ­svom mla­đem ko­le­gi ka­ko se vre­me­na mi­je­nja­ju i ka­ko su oni ko­ji su bi­li mla­di u če­tr­de­se­tim go­di­na­ma prošlog sto­lje­ća bi­li ozbilj­ni­ji, odgo­vor­ni­ji i mu­že­vni­ji od ­njih ko­ji ži­ve u pe­de­se­ti­ma. Sve se to odvi­ja­lo na je­dnom od naj­viših ka­to­va ne­bo­de­ra na Ma­di­son ave­ni­ji ­(tako je se­ri­ja i do­bi­la ime, ti na­bri­ja­ni mar­ke­tinški stru­čnja­ci isko­ri­sti­li su ­igru ri­je­či da po­ka­žu ko­li­ko su gla­dni uspje­ha i spre­mni na sve), u gu­stom di­mu ci­ga­re­ta, uz ­wiskey on the ­rocks ili stra­ight up.

To­li­ko di­ma i ta­ko če­sto pa­lje­nje ci­ga­re­ta ni­smo vi­dje­li još od do­ba naj­ve­će lju­ba­vi La­u­ren Be­call i ­Humphreyja Bo­gar­ta či­ji su ra­zgo­vo­ri, baš kao i u ­ovoj se­ri­ji, za­po­či­nja­li pa­lje­njem ci­ga­re­te i du­bo­kim po­gle­dom u oči ­kroz obla­ke di­ma. Ka­ko je mo­gu­će, kao što po­ka­zu­je ova se­ri­ja, da su lju­di ne­kad to­li­ko pušili i to ni­ko­me ni­je sme­ta­lo. Ni­su bi­li bo­le­sni, sme­žu­ra­ni, si­vog puš­ačkog te­na, a pušili su u avi­o­ni­ma, au­ti­ma, ure­di­ma, li­fto­vi­ma, kod psi­ho­te­ra­pe­u­ta. Že­ne ni­su va­di­le ele­gan­tnu tan­ku ci­ga­re­tu iz ­usta ni dok su dje­cu sta­vlja­le spa­va­ti ili im ser­vi­ra­le ve­če­ru.

Je­dna za­gre­ba­čka psi­ho­te­ra­pe­u­tki­nja, ko­ja je mno­gi­ma po­mo­gla da svo­je ži­vo­te do­ve­du u red, i da­lje ne­pre­sta­no puši. Dok joj go­vo­rim o ne­kim svo­jim tu­ga­lji­vim mi­sli­ma i sje­ća­nji­ma, su­ze mi cu­re, ali ne to­li­ko ­zbog te­ži­ne ži­vo­ta ko­li­ko ­zbog ne­vje­ro­ja­tne ko­li­či­ne di­ma ko­ji mi ula­zi u oči. Ona sma­tra da je an­ti­puš­ačka hi­ste­ri­ja još je­dna ve­li­ka ame­ri­čka uro­ta ko­ja pro­i­stje­če iz kul­tu­re stra­ha. (Za nju go­to­vo sve uro­te uvi­jek do­la­ze iz Ame­ri­ke, mo­žda baš za­to jer je fa­tal­ne 1968. go­di­ne bi­la na ­Berkleyju i slušala Mar­cu­sea i An­ge­lu Da­vis, pa je ta­da ame­ri­čki na­čin ži­vo­ta za­u­vi­jek po­ve­za­la s pri­kri­ve­nim na­si­ljem i ek­splo­a­ta­ci­jom sla­bi­jeg, da­kle, bez ika­kve ve­ze s po­li­ti­čkom ko­rek­tnošću ko­ja ih baš ­zbog to­ga to­li­ko op­sje­da).

Svi­jet ko­ji Ame­ri­kan­ci po­zna­ju i ra­zu­mi­ju uvi­jek je cr­no-bi­je­li, sma­tra, i nji­ma hi­ste­ri­čno tre­ba ne­pri­ja­telj ko­jeg će po­bje­đi­va­ti u vje­ri da će on­da sve bi­ti bo­lje. Na­kon što je pao Ber­lin­ski zid, a pro­hi­bi­ci­ja se da­vno po­ka­za­la pro­pa­lim pro­je­ktom, pri­mi­li su se puš­enja i pre­tvo­ri­li ga u naj­ve­će društve­no zlo. U da­naš­njim ame­ri­čkim fil­mo­vi­ma, za ra­zli­ku od ­onih iz če­tr­de­se­tih i pe­de­se­tih, puše ugla­vnom ne­ga­tiv­ci, že­ne ko­je ta­ko je­dnim po­te­zom re­da­telj opi­su­je kao ‘­lake’, ne­mo­ral­ne, bez to­li­ko po­tre­bne sa­mo­kon­tro­le. Da­nas se više ni­tko ne sje­ća da su pušili go­to­vo svi ame­ri­čki pred­sje­dni­ci ­kroz po­vi­jest, da je Chur­chill bio po­znat po ci­ga­ra­ma ba­rem ko­li­ko i po svo­joj ulo­zi u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Va­žno je po­bi­je­di­ti baš tog za­cr­ta­nog ne­pri­ja­te­lja da se mo­že kre­nu­ti da­lje.

Mo­žda se­ri­ja ‘Mad ­Men’ za­pra­vo već pre­dvi­đa da je taj društve­ni ne­pri­ja­telj po­bi­je­đen, čim je puš­enje je­dan od naj­va­žni­jih vi­zu­al­nih ele­me­na­ta se­ri­je va­žan ko­li­ko i ne­vje­ro­ja­tno po­go­đe­na sce­no­gra­fi­ja i ko­sti­mo­gra­fi­ja, ko­ja je već utje­ca­la na mo­du, i go­to­vo či­ta­va no­va ko­le­kci­ja omi­lje­nog ame­ri­čkog di­zaj­ne­ra Mic­ha­e­la Kor­sa, ve­li­ka je po­sve­ta toj se­ri­ji i pe­de­se­tim go­di­na­ma u Ame­ri­ci.

Mo­že­mo li usko­ro oče­ki­va­ti ne­ku en­gle­sku se­ri­ju po­sve­će­nu isklju­či­vo lo­vu kao ne­koć je­dnom od naj­dra­žih pro­vo­da en­gle­skih ari­sto­kra­ta ko­je su po­tom po­dra­ža­va­li svi ko­ji su že­lje­li do­ka­za­ti da pri­pa­da­ju ne­kim višim društve­nim slo­je­vi­ma?

Do ju­čer, lov je bio sta­tu­sni sim­bol, a on­da je po­stao sim­bol ne­hu­ma­no­sti, di­vljaštva, be­zo­sje­ćaj­no­sti. Me­đu­tim, ta­kva per­ce­pci­ja tra­je već do­volj­no du­go da je la­ko mo­gu­će da će lov, kao i puš­enje, na ma­la vra­ta po­no­vno do­bi­ti društve­ni pro­laz. Ta­kve pro­mje­ne u per­ce­pci­ji ono­ga što je ne­do­zvo­lje­no, društve­no ne­pri­hva­tlji­vo, pa čak i odur­no, vr­lo su sklo­ne pro­mje­ni.

U po­slje­dnjem ro­ma­nu To­ma ­Wolfea ‘Ja sam Char­lot­te ­Simmons’ je­dan stu­dent na ne­kom ugle­dnom ame­ri­čkom sve­u­či­lištu za bo­ga­te, ra­zma­že­ne si­no­ve zgro­žen  pre­pri­ča­va fren­do­vi­ma ka­ko je do­ži­vo šok ­svog ži­vo­ta kad se spe­tljao sa si­ro­mašom stu­den­ti­com sa sti­pen­di­jom ko­ja je ima­la u ga­ća­ma nešto ­strašno, odur­no, što tje­ra na po­vra­ća­nje, ‘ne­i­zbri­ja­ni ­grm’, da­kle Ve­ne­rin bri­jeg. Nje­mu i nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma svi­đa­ju se sa­mo go­li bre­žulj­ci, kao na fo­to­gra­fi­ja­ma Da­vi­da Ha­mil­to­na. Te fo­to­gra­fi­je po­sta­le su sad uto­li­ko ne­pri­hva­tlji­vi­je ko­li­ko je ono što pri­ka­zu­ju po­sta­lo pri­vla­čni­je.  

www.jutarnji.hr

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

DUHOVNOST

TRAVANJ...

METODE I TEHNIKE

BRZI CHAT

  • Član vanessavanessa

    ☕️♥☕️♥☕️♥

    05.04.2020. 15:02h
  • Član mkrmarmkrmar

    Dobro jutro svima,cvjetnica neka vam donese mir i blagoslov

    05.04.2020. 09:43h
  • Član bglavacbglavac

    Dobro jutro dragi magicusi. Sretnu nedjelju vam želim. Lp

    05.04.2020. 07:59h
  • Član vanessavanessa

    :))))))))))))))))))))))))))))

    03.04.2020. 15:37h
  • Član vanessavanessa

    ☕️♥☕️♥☕️♥☕️♥☕️♥☕️♥☕️♥♥*Lp♥*Lp♥*Lp♥*Lp♥*Lp♥*Lp♥*Lp

    03.04.2020. 15:36h
  • Član vanessavanessa

    Smijeh je, viši oblik molitve!***

    01.04.2020. 16:57h
  • Član vanessavanessa

    ♥*

    01.04.2020. 16:15h
Cijeli Chat

TAROT I OSTALE METODE

MAGIJA

MAGAZIN

Magicusov besplatni S O S tel. 'SLUŠAMO VAS' za osobe treće dobiMAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganiceOstvarenje željaLenormand karte

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebKreativna akademijaSvijet jogeInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info