Praznik svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru, obeležava se u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i kao jedan od najčešćih slava pravoslavnih Srba.

Đurđevdan je praznik vezan za narodne običaje, magijske radnje za zaštitu, zdravlje i plodnost. Glavni običaji su pletenje i venaca od bilja, umivanje sa biljem, kupanje na reci.

Običaji i verovanja vezana za Đurđevdan u srpskom narodu su svakako postojali i pre nego što je primljeno hrišćanstvo.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.

Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.

Đurđevdanski uranak

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, kao i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili "berićetni", "Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru".

Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore, odlaze u prirodu zajednički na "đurđevdanski uranak", na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem "da budu napredni kao vrba", kite zdravcem "da budu zdravi kao zdravac", koprivom "da kopriva opeče bolesti sa njim" i selenom "da im duša miriše kao selen".

Na Đurđevdan ne valja spavati, "da ne bi bolela glava", a ako je neko spavao "onda na Markovdan da spava na tom istom mestu". Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre "da bi zaštitili sebe i selo".

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro - "da će biti plodna godina", a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša - "da će leto biti sušno".