SILAZAK DUHA

Viđenje duha

 

Odmah posle okasnelog ručka, dok smo  još  uvek  se- deli za stolom, don Huan je najavio da ćemo nas dvojica ići da  noć  provedemo  u  pećini  vračeva  i  da bi trebalo da krenemo. Rekao je da je neophodno da tu ponovo sedim, u  potpunoj tami, i da dopustim toj stenovitoj formaciji i nameri vračeva da pokrenu moju skupnu tačku.

Počeo sam da ustajem sa stolice ali me je on zau- stavio. Rekao je da postoji nešto što prvo želi da mi objasni. Ispružio se, stavio noge na sedište stolice i naslonio u opušten, udoban položaj.

»Kada  te  malo  bolje  vidim«,  rekao  je  don  Huan,

»primećujem sve  više  kako  ste  ti  i  moj  dobrotvor slični.«

Osećao sam se toliko zastrašen da nisam mogao da ga pustim da nastavi. Rekao sam mu da ne mogu da zamislim  kakve  su  to  sličnosti,  ali  ako  je  bilo  ikakvih

— mogućnost za koju nisam smatrao da me u nju treba ponovo uveravati — bilo bi mi drago ako bi mi pričao o njima, da bi mi pružio priliku da ih ispravim ili da ih izbegnem.

Don Huan se smejao sve dok mu  suze  nisu  po- tekle niz obraze.

»Jedna od tih sličnosti je, da ti kad delaš, delaš dobro«, rekao je, »ali kada razmišljaš, ti se uvek spoplićeš.  Moj  dobrotvor  je  bio  baš  takav.  Nije  razmišljao baš        najbolje.«

Upravo kada sam hteo da se branim, da kažem kako nema ništa loše u načinu na  koji  razmišljam,  ulovio sam  đavolasti  sjaj  u  njegovim  očima.   Odustao   sam. Don Huan je primetio taj moj zaokret i  smejao  se pomalo  iznenađen.  Mora  biti  da  je  očekivao  suprotno.

»Mislim, na primer, da ti imaš teškoća da shvatiš duh samo kada razmišljaš o njemu«, nastavio je veselo se osmehujući. »Ali kada ti delaš, duh ti se s lakoćom otkriva. Moj  dobrotvor je bio takav.

Pre nego što krenemo u pećinu, ispričaću ti priču o svom dobrotvoru i četvrtom apstraktnom jezgru.

Vračevi veruju da, do samog trenutka kada  duh siđe, svako od nas može da ode od njega; ali ne i posle toga.«

Don Huan je namerno zastao da bi me pokretima svojih obrva naterao da razmotrim ono što je upravo rekao.

»Četvrto apstraktno jezgro je pun udar  silaska  du- ha«, nastavio je. »Četvrto apstraktno jezgro je čin otkro- venja. Duh nam se otkriva.  Vračevi  to  opisuju  kao  da duh čeka u zasedi i zatim se  spušta  na  nas,  na  svoj plen. Vračevi kažu da je silazak duha uvek prikriven. Događa se  a  ipak  se  čini  da  se  nikad  nije  dogodio.«

Postao sam veoma nervozan. Iz tona don Huanovog glasa, oseeao sam da me priprema da svakog časa izruči nešto na mene.

Upitao me je da li se sećam trenutka kada se duh spustio na mene započinjući tako moju stalnu vernost apstraktnom.

Nisam  imao  pojma o  čemu  to  priča.

»Postoji prag koji kada se jednom pređe ne doz- voljava povratak«, rekao je. »Obično, od trenutka kada duh zakuca, potrebne su  godine  da  učenik  stigne  do tog praga. Ipak, ponekad se do praga stiže gotovo odmah.  Slučaj  mog  dobrotvora je primer za  to.«

Don Huan je rekao da svaki vrač treba da jasno upamti prelazak tog praga zato da bi ga to podsećalo na novo stanje njegovih mogućnosti opažanja. Objasnio je da čovek ne mora da bude učenik vračeva da bi stigao do tog praga, i da je jedina razlika između običnog čoveka i vrača u tome što u  tim  slučajevima  svako ističe drugo. Vrač  ističe  prelazak  tog  praga  i  sećanje na to koristi kao referentnu tačku. Običan čovek ne prelazi prag i daje sve od sebe da sve u vezi sa njim zaboravi.

Rekao sam mu da se ne slažem sa tim stanovištem jer ne mogu da prihvatim to da  postoji  samo  jedan prag koji treba preći.

Don Huan je gledao u nebo, užasavao se i vrteo glavom šaljivo očajavajući.  Nastavio  sam  da  se  svađam, ne zato što se nisam slagao sa njim, već da bih sebi pojasnio stvari. Ipak sam ubrzo izgubio želju za tim. Najednom  sam  imao  osećaj  da  klizim  kroz  tunel.

»Vračevi kažu da se četvrto apstraktno jezgro de- šava kada duh prekine naše lance samorefleksije«, re- kao je.  »Prekidanje  naših  lanaca  je  veličanstveno,  ali je takođe vrlo nepoželjno, jer niko ne želi da bude slobodan.«

Osećanje da klizim kroz tunel potrajalo je još koji trenutak, a onda mi je sve postalo jasno.  I  ja  sam počeo da se smejem. Čudni uvidi zatočeni u meni eksplodirali  su  u  smeh.

Izgledalo je da mi don Huan čita misli kao da su knjiga.

»Čudnog li osećaja: shvatiti  da  sve  što  mislimo, sve što govorimo zavisi od položaja  skupne  tačke«, primetio  je.

I to je bilo tačno ono o čemu sam mislio i čemu sam se smejao.

»Znam da se u ovom trenutku tvoja skupna tačka pokrenula«, nastavio je, »i da si shvatio tajnu naših lanaca. Oni nas zarobljavaju, ali držeći nas prikovane za lagodno mesto samorefleksije, oni nas štite od juriša nepoznatog.«

Bio sam u jednom od onih izuzetnih trenutaka ka- da mi je sve što je bilo u vezi sa svetom vračeva bilo kristalno jasno. Sve sam shvatao.

»Kada se jednom naši lanci prekinu«, nastavio je don Huan, »više nismo vezani za brige svakodnevnog sveta. I dalje smo u svakodnevnom svetu, ali tu više ne spadamo. Da bismo tu pripadali,  trebalo bi da de- limo ljudske brige, a bez lanaca to ne možemo.«

Don Huan je rekao da mu je nagual Elijas objasnio da ono po čemu se razlikujemo od normalnih ljudi jeste da mi delimo jedan metaforični bodež: brigu naše sa- morefleksije.   Tim   bodežom   režemo   sebe   i   krvarimo; i posao naših lanaca je u tome  da  nam  pruže  osećanje kako  krvarimo  zajedno,  da  delimo  nešto   prekrasno: našu ljudskost. Ali ako to proučimo, otkrićemo da kr- varimo sami; da ne delimo ništa; da je sve što radimo jedino  poigravanje  sa  podesnim  nestvarnim   odrazom koji  stvara  čovek.

»Vračevi više nisu u svetu svakodnevnih događaja«, nastavio je don Huan, »jer se oni više ne mole svojoj samorefleksiji.«

Onda  je  don  Huan  započeo  priču  o  svom  dobro- tvoru i  silasku  duha.  Rekao je  da priča započinje  od- mah  pošto  je  duh  zakucao  na  vrata  mladog  glumca.

Prekinuo sam don Huana i upitao ga zašto ne- prekidno koristi izraze »mladi čovek« ili »mladi glu- mac«  koji  se  odnose na naguala Hulijana.

»U vreme kada se dešava ova priča, on nije bio nagual«, odvratio  je  don  Huan.  »Bio  je  mladi  glumac. U mojoj priči, ne mogu prosto  da  ga  zovem  Hulijan, zato što je za mene on  uvek  bio  nagual  Hulijan.  U znak razlikovanja  njegovog  besprekornog  života,  mi uvek  dodajemo  prefiks  nagual  imenu  naguala.«

Don Duan je  nastavio  sa  svojom  pričom.  Rekao  je da je nagual Elijas zaustavio  smrt  mladog  glumca  tako što ga je naveo da se pomeri u povišenu svest, i nakon sati borbe, mladi glumac je ponovo  došao  svesti.  Na- gual Elijas nije pomenuo svoje  ime,  već  se  predstavio kao profesionalni iscelitelj koji je naišao na tragičnu scenu, gde   je  dvoje  ljudi  zamalo  umrlo.  Pokazao  je na  mladu  ženu,  Taliju,  ispruženu  na  zemlji.  Mladi čovek se zaprepastio što je vidi da nesvesna leži pokraj njega. Sećao se da je video kako beži. Preplašilo  ga  je kada je čuo da stari iscelitelj objašnjava  da  je  nesum- njivo  Bog   kaznio   Taliju   za   njene   grehe   pogodivši je munjom i nateravši je da izgubi pamet.

»Ali otkud munja kad čak ni kiša nije padala?«, upitao je mladi glumac jedva čujnim glasom. Bio je vidno uzbuđen kada je stari Indijanac odvratio da se Božji putevi ne mogu znati.

Ponovo sam prekinuo don Huana. Interesovalo me je da znam da li je mlada žena zaista pomerila pameću, Podsetio me je da je nagual Elijas njoj  zadao snažan udarac u skupnu tačku. Rekao je da ona nije poludela, već da je kao posledica tog udara naizmenično ulazila u povišenu svest i izlazila iz  nje nanoseći  tako  svome zdravlju ozbiljnu pretnju.  Nakon  divovske borbe,  ipak joj  je  nagual  Elijas  pomogao  da  svoju  skupnu  tačku učvrsti i ona je za stalno ušla u stanje povišene svesti.

Don Huan je napomenuo da su žene sposobne za takve majstorske udare: mogu da trajno zadrže nov po- ložaj svoje skupne tačke. A Talija je bila bez premca. Čim su njeni lanci popucali, ona je smesta sve shvatila i pokorila se nagualovim zamislima.

Don Huan je, pričajući svoju priču, rekao da je nagual Elijas, — koji nije  bio  samo  vrhunski  sanjač već takođe, i vrhunski tragač — bio video da je mladi glumac iskvaren  i  uobražen,  ali  da  se  samo  čini  da je težak i tvrd. Nagual je znao  da  će  ukoliko  iznese ideje Boga, greha, kazne, glumčevo religiozno verovanje učiniti da njegovo cinično držanje zavare.

Čim je čuo o Božjoj  kazni,  glumčeva fasada  počela je da se  ruši.  Počeo je  da  pokazuje  žaljenje,  ali  nagual ga je smesta prekinuo i snažno je naglasio, da kada je smrt  tako  blizu,  osećanja  krivice  više  nisu  važna.

Mladi glumac je pažljivo slušao, ali, iako  se  osećao vrlo bolestan, nije verovao da je u smrtnoj opasnosti. Misilo je da  njegova  slabost  i  nesvestica  potiču  od gubitka  krvi.

Kao da je pročitao misli mladog  glumca,  nagual mu je objasnio da takvim optimističkim mislima nema mesta, da bi njegovo krvarenje bilo fatalno da nije bilo čepa koji je on kao iscelitelj  stvorio.

»Kada sam te udario po  leđima,  postavio  sam čep da zaustavi isticanje tvoje životne snage«, rekao je nagual mladom i skeptičnom glumcu. »Bez tog zadrža- vanja, neizbežni proces tvoje smrti bi se nastavio. Ako mi ne veruješ, dokazaću ti to tako što ću drugim udar- cem ukloniti taj čep.«

Dok je govorio, nagual Elijas potapšao je mladog glumca po desnoj strani uz grudni koš. Istog trenutka mladi čovek je bljuvao i gušio se. Krv  mu  je  lila  na usta dok je nekontrolisano kašljao. Sledeći udar po njegovim leđima zaustavio je  mučni  bol  i  bljuvanje. Ali to nije zaustavilo i njegov strah i on se onesvestio.

»Ja mogu celog života da  ti  kontrolišem  smrt«,  re- kao je nagual kada je  mladi  glumac  ponovo  došao svesti. »Koliko dugo  ću  je  kontrolisati  zavisi  od  tebe, od toga koliko verno ćeš se pridržavati svega što  ti kažem  da  radiš.«

Nagual je rekao da prvo što se od mladog čoveka zahteva jeste da leži potpuno nepokretan i da ćuti. Ukoliko ne želi da mu čep ispadne, dodao je nagual, mora da se ponaša kao da je izgubio moć kretanja i govora. Najmanji trzaj i najmanja izjava bili bi  do- voljni  da  se  njegovo  umiranje  nastavi.

Mladi glumac nije bio navikao da se povinuje pred- lozima i zahtevima.  Osetio je  nalet  besa.  Čim  je  počeo da izgovara svoje neslaganje, gorući bol i grčevi ponovo su  započeli.

»Drži  se  toga,  i  ja  ću  te  izlečiti«,  rekao  je  nagual.

»Ponašaš  li  se  kao  bolestan,  pokvareni  imbecil  kakav i jesi,  i  ti  ćeš  umreti.«

Taj glumac, ponositi mladi  čovek,  zanemeo je  od te uvrede. Niko ga nikad nije nazvao slabićem, pokva- renim imbecilom. Hteo je da svoj bes iskali, ali bol je bio toliko ozbiljan da nije mogao da odgovori na uvredu.

»Ako želiš da ti olakšam bolove, moraš slepo da me slušaš«, rekao je nagual zastrašujućom hladnoćom.  »Daj mi znak klimanjem. Ali znaj da onog trenutka kada promeniš odluku i počneš da se ponašaš kao besramni moron kakav  i  jesi,  smesta  ću  izvući  taj  čep  i  ostaviti te  da  crkneš.«

Poslednjim  delićem  snage  glumac  je  klimnuo  u znak saglasnosti. Nagual ga  je  potapšao  po  leđima  i bol je  nestao.  Ali  zajedno  sa  užarenim  bolom  nestalo je još nešto: zamagljenost uma. I onda je mladi glumac znao sve ne razumevajući ništa. Nagual se ponovo pred- stavio.  Rekao  mu  je  da  se  zove  Elijas,  i  da  je  nagual. I  glumac  je znao  šta  sve to znači.

Nagual  Elijas  je  tad  svoju  pažnju  preneo  na  polu- svesnu  Taliju.  Prineo  je  svoje  usne  njenom  levom  uhu i  šapnuo  joj  zapovesti  da  bi  naveo  njenu  skupnu  tačku da  se  zaustavi  u  svom  lutajućem  kretanju.  Umirio  je njen  strah pričajući  joj  šapatom  priče  o  vračevima  koji su prošli kroz  to  isto krozašta i  ona.  Kada  se  dovoljno smirila,  predstavio  joj   se  kao  nagual  Elijas,  vrač;   a onda  je  s  njom  pokušao  najtežu  stvar  u  čarobnjaštvu: pokretanje  skupne  tačke  izvan  sfere  sveta  koji  znamo.

Don Huan je  primetio  da  izvežbani  vračevi  mogu da se pomere izvan poznatog sveta, ali da  neiskusne osobe to ne  mogu.  Nagual  Elijas  je  uvek  naglašavao da obično ni  u  snu  ne  bi  pokušao  takav  podvig,  ali da ga je tog dana nešto drugo, a ne njegovo znanje  i njegovo htenje, nateralo da dela. Pa ipak, takav manevar je uspeo. Talija se pomerila izvan sveta koji znamo i sigurno  se  vratila  nazad.

Potom je nagual  Elijas  imao  novi  uvid.  Sedeo  je na zemlji između dvoje ljudi ispruženih na zemlji — glumac je bio go, pokriven jedino  sakoom  naguala  Eli- jasa — i  razmatrao  je  njihovu  situaciju.  Rekao  im  je da su oboje, silom prilika upali u zamku koju  je  po- stavio sam duh. On sam, nagual, bio je aktivni deo  te zamke, pošto je, upoznajući  ih  u  takvom  stanju  u kakvom ih je upoznao, bio  primoran  da  postane  nji- hov privremeni zaštitnik i da se posluži svojim znanjem vrača kako bi im pomogao. Pošto je njihov privremeni zaštitnik, dužnost mu je da ih upozori da će doći do jedinstvenog praga; i da od njih zavisi, i od svakog ponaosob i skupa, kako da  stignu  do  tog  praga  stupa- jući u stanje  predavanja ali ne  nemara;  u  stanje  pažnje ali ne i potpunog  upuštanja.  Nije želeo više  da im  kaže iz straha da će ih zbuniti ili uticati na njihovu odluku. Osećao  je  da  ako  oni  treba  da  pređu  taj  prag,  to treba  da  bude  uz  njegovu  minimalnu  pomoć.

Nagual ih je zatim ostavio same na tom usamljenom mestu i otišao do grada da uzme lekovito bilje, prostirke i  ćebad  i  da  im  ih  donese.  Ideja  mu je bila  da  oni tako sami dosegnu i pređu  taj  prag.

Dugo vremena je to dvoje mladih ljudi ležalo  jedno uz drugo zadubljeno u sopstvene misli.  Činjenica  da  su im se skupne tačke pomerile značila je da mogu da razmišljaju  dublje  nego  obično,  ali   je  takođe  značila da su se i brinuli, razmišljali i bojali se  isto  tako snažno.

Pošto  je  Talija  mogla  da  govori  i  bila  nešto  jača, prekinula  je  tišinu;  upitala  je  mladog  glumca  da  li  se boji.  On  je  potvrdno  klimnuo.  Osetila  je  prema  njemu veliko  sažaljenje  i  skinula  je  šal  koji  je  nosila  da  ga prebaci  preko  njegovih  ramena,  i  držala  ga  je  za  ruku. Mladi  čovek  nije  se  usuđivao   da  izusti  kako   se oseća.  Strah da  se bol ne ponovi ukoliko progovori  bio je  preveliki  i  previše  živ.  Hteo  je  da  joj  se  izvini;  da joj   kaže  da  jedino  žali  što  ju  je  povredio,  i  da  mu nije važno ako će umreti — pošto je zasigurno znao  da neće preživeti taj  dan.

Talija  je  razmišljala  o  istoj  stvari.   Rekla  je   da žali samo zbog jedne stvari: što  ga  je  udarala  toliko jako da je privukla njegovu smrt. Sada je bila  veoma mirna, osećajući se tako, da joj je to osećanje  bilo potpuno nepoznato, jer je vođena svojom  velikom  sili- nom uvek bila uzrujana. Rekla mu je  da  je  njena  smrt bila vrlo bliska takođe, i da je srećna što  će  se  sve svršiti  tog  dana.

Mladi  glumac,  pošto  je  čuo  sopstvene  misli  koje izgovara  Talija,  osetio  je  radost.  Tada  je  osetio  nalet energije  i  on  je  seo.  Nije  imao  bolove,  niti  je  kašljao. Gutao  je velike  gutljaje  vazduha,  što  je  bilo  nešto  čega se nije sećao  da je ranije činio.  Uzeo je  devojčinu  ruku i   oni   su  počeli   da   razgovaraju   ne   izgovarajući   reči.

Don Huan je rekao da je baš tada njima došao duh. I oni su videli. Bili su ubeđeni katolici,  i  gledali  su viziju nebesa, gde je sve bilo živo i kupalo se u svet- losti.  Videli  su  svet  čudesnih  prizora.

Kada  se  nagual  vratio,   bili   su  iscrpljeni,   ali   ne i povređeni.  Talija  je  bila  bez  svesti,  ali  mladi  čovek je uspeo da ostane svestan vrhunskim naporom samo- kontrole. Navaljivao je da nešto šapne na uvo nagualu.

»Videli smo nebo«, šapnuo je, a suze su mu tekle niz obraze.

»Videli ste  i  više  od  toga«,  uzravtio  je  nagual Elijas.  »Videli  ste  duh.«

Don Huan je rekao, da pošto je silazak duha uvek zaogrnut, prirodno je da Talija i mladi glumac  nisu mogli da ostanu uz svoju viziju. Uskoro su je zaboravili, kao što bi i svako drugi. Jedinstvenost njihovog iskus- tva bila je u tome što  su bez ikakve vežbe, a da toga i nisu bili svesni, sanjali zajedno i videli duh. To što su postigli s takvom lakoćom bilo je za njih neobično.

»To dvoje su zaista bili najizvanrednija bića koja sam ikad upoznao«, rekao je don Huan.

Ja sam, prirodno, hteo da znam nešto više o njima. Ali don Huan nije hteo da mi to dopusti. Rekao je da je to sve o njegovom dobrotvoru i četvrtom apstrakt- nom jezgru.

Izgleda da se setio nečega što mi nije ispričao i smejao se gromoglasno. Zatim me je potapšao po leđima i rekao mi da je vreme da krenemo prema pećini.

Kada smo stigli na stenoviti greben bio je skoro mrak. Don Huan je žurno seo, u isti položaj kao i prvi put. Bio mi je zdesna, dodirujući me ramenom. Izgleda da je odmah utonuo u stanje duboke opuštenosti, što je mene povuklo u potpunu nepokretnost i ćutanje. Nisam čak mogao da mu čujem disanje. Sklopio sam oči, i on me je gurnuo da me upozori da ih držim otvorene.

Kada  se  potpuno  smračilo,  od  ogromnog  zamora oči su me bolele i svrbele. Konačno, prestao sam da pru- žam  otpor  i  utonuo  sam  u najdublji  i  najcrnji  san  u kojem sam ikad  bio.  Pa ipak, nisam  u potpunosti za- spao.  Osećao  sam  gustu  tamu  oko  sebe.  Imao  sam potpuno  fizičko  osećanje  da  gazim  kroz  tamu.  Zatim je ona najednom postala crvenkasta, zatim narandžasta, zatim sjajno bela, kao strašno snažna neonska svetlost. Postepeno sam usredsređivao svoju viziju sve dok nisam video da još uvek sedim u istom položaju sa don Hua- nom — ali više nismo  bili u  toj  pećini.  Bili  smo na planinskom vrhu odakle se pružao pogled na izvanredne doline i planine u daljini. Ta prekrasna prerija kupala se u sjaju, kao zracima svetlosti, koje je zračilo  samo zemljište. Gde god bih pogledao, video sam poznata obličja: stene, brda, reke, šume ojačane i preobražene vlastitom unutrašnjom vibracijom, njihovim unutraš- njim sjajem. Taj  sjaj  koji  je  toliko  prijao  mojim očima, takođe je bio i u mom sopstvenom biću.

»Pokrenula ti se skupna tačka«, izgledalo je da mi don Huan kaže.

Reči nisu imale zvuka;  svejedno,  znao  sam  šta mi je upravo rekao. Moje racionalno reagovanje bilo je da pokušam da  objasnim  sebi  da  nemam  smetnji  da ga čujem kao što ne bih imao da on govori u vakuumu, možda stoga što su mi uši privremeno bile zaglušene isparenjima.

»Uši su ti u redu. Mi smo u drugačijoj stvarnosti svesti«, ponovo  se činilo da mi kaže don Huan.

Nisam mogao da govorim. Osećao sam letargiju dubokog sna kako me  sprečava  da  kažem  ijednu  reč, pa ipak sam bio najbudniji što sam mogao biti.

»Šta  se  zbiva?«,  pomislio  sam.

»Pećina je navela tvoju skupnu tačku da se po- krene«, pomislio je don Huan, i ja  sam  čuo  njegove misli kao da su moje sopstvene reči  koje  izgovaram  u sebi.

Osetio sam naređenje koje nije bilo izraženo u obliku misli. Nešto mi je zapovedilo da ponovo gledam preriju.

Dok sam posmatrao čudesan prizor, trake svetlosti počele su da izbijaju iz  svega na  toj  preriji.  U  početku to je bilo kao  eksplozija  jednog  beskrajnog  broja  krat- kih vlakana, potom su vlakna postala duga kao trakasti strukovi svetlosti, svezani zajedno u  svežnjeve  vibrira- juće svetlosti koja je sezala u večnost.  Nisam  zaista imao načina da sebi  razumno  objasnim  šta  to  vidim, niti da to opišem, izuzev kao trake vibrirajuće  svetlosti. Te trake se nisu mešale niti udvajale. Iako su se širile, nastavljale su da se šire u svim pravcima, svaka je bila odvojena, pa ipak sve su bile neraskidivo svezane za- jedno.

»Ti vidiš Orlova zračenja i silu koja ih drži raz- dvojenima i koja ih svezuje skupa«, pomislio je don Huan.

U trenu kada  sam  uhvatio  njegovu  misao  činilo  se da te trake svetlosti  upijaju  svu  moju  energiju.  Umor me  je  preplavo.  Izbrisao  je  moju  viziju  i  gurnuo  me u  tamu.

Kada sam ponovo došao svesti, oko mene je  bilo nešto vrlo  blisko,  iako  nisam  mogao  da  razlučim  šta je to, pa sam pomislio da sam se opet vratio  u  stanje obične svesti. Don Huan je spavao pored mene, njegovo rame  je  dodirivalo  moje.

Tada sam shvatio  da  je  tama  oko  nas  toliko  gusta da čak ne mogu da vidim ni  sopstvene  ruke.  Pomišljao sam da mora da je magla prekrila liticu  i  ispunila  pe- ćinu. Ili su to možda bili čuperci niskih oblaka koji se svake kišne noći spuštaju sa viših planina  kao  tiha lavina. Pa ipak, uprkos potpunom mraku, nekako sam video da je don Huan otvorio oči čim sam  ja  došao svesti, iako  me  nije  gledao.  Odjednom  sam  shvatio  da to što ga vidim nije  posledica svetlosti na mojoj mrež- njači.

Toliko sam bio zaokupljen posmatranjem don Hua- na ne gledajući ga  da  nisam  obraćao  pažnju  na  ono što mi je govorio. Konačno je prestao da govori i ok- renuo lice prema meni kao da me gleda u oči.

Nakašljao se nekoliko puta da  pročisti  grlo  i  po- čeo da govori veoma tiho. Rekao je da je njegov dobro- tvor prilično često  dolazio u tu pećinu,  ili sa njim  ili sa nekim  od   njegovih   učenika,   ali   mnogo   češće   sam. U  toj  pećini  njegov  dobrotvor  je  video   istu   preriju koju smo mi upravo videli,  viziju koja mu je  dala ideju da  duh  opiše  kao  tok  svega.

Don Huan je ponovio da njegov dobrotvor nije bio dobar mislilac. Da je bio, u  trenu  bi  shvatio  da  je ono što je video i opisao kao tok stvari namera, sila koja sve prožima. Don Huan je dodao da, ukoliko je njegov dobrotvor ikada postao svestan prirode svog viđenja, to nikad nije otkrio. A on sam, pomišlja,  da njegov dobrotvor to nikad nije ni znao. Umesto toga, njegov dobrotvor je verovao da je video tok stvari, što je u potpunosti bilo istina, ali ne onako kako je to on mislio.

Don Huan je u vezi sa tim bio  toliko  nedvosmislen da sam hteo  da  ga  pitam  u  čemu  je  bila  ta  razlika, ali nisam mogao da govorim. Izgledalo je da mi se grlo smrzlo. Sedeli smo tu u potpunoj tišini i potpuno ne- pokretni satima. Ipak nisam osećao  nikakvu  nelagod- nost. Moji mišići se  nisu  umorili, noge  mi se  nisu ukočile,  leđa  me  nisu  bolela.

Kada je ponovo progovorio, nisam čak ni primetio prelaz,  i  spremno  sam  se  predao  slušanju  njegovog glasa.  Bio  je  to  melodičan,  ritmičan  zvuk,  koji  je iskrsnuo iz potpune pomrčine kojom sam bio okružen. Rekao je da baš u tom trenutku ja nisam u svom normalnom  stanju  svesti  niti  sam  u  povišenoj  svesti. Bio sam zaustavljen u zatišju u pomrčini nepercepcije. Moja skupna tačka se pomerila od opažanja svakodnev- nog  sveta,  ali  se nije pomerila  dovoljno  da  dosegne  i osvetli drugi svežanj energetskih polja. Tačno govoreći, bio  sam  ulovljen  između  dve  mogućnosti  percepcije. To  među-stanje,  ta  uljuljkanost  percepcije  doseže  se zbog uticaja ove pećine, koja je vođena namerom vračeva  koji  su  je  izdubili.

Don  Huan  mi  je  rekao  da  obratim  naročitu  pažnju na  ono  što  će  sledeće  da  kaže.  Rekao  je  da  su  hiljada- ma  godina  ranije,  uz  pomoć  viđenja  vračevi  shvatili  da je  zemlja  svesna  i  da  njena  svest  može  da  utiče  na svest  ljudi.  Pokušali  su  da  pronađu  način  da  iskoriste uticaj  zemlje  na  ljudsku  svest  i  otkrili  da  su  određene pećine  najdelotvornije.  Don  Huan  je  rekao  da  je  traže- nje  pećina  postalo  gotovo  celokupni  posao  tih  vračeva i  da  su  u  svojim  nastojanjima  bili  u  stanju  da  otkriju različite  upotrebe   za   pećine   različitog   oblika.   Dodao je  da  je  od  sveg  tog  posla  jedini  značajan  rezultat  za nas baš  ova pećina i njena  sposobnost  da pomeri  skup- nu  tačku  sve  dok se ne  dosegne uljuljkanost percepcije.

Dok je don Huan govorio imao sam uznemirujuće osećanje da mi se u umu nešto pojašnjava.  Nešto  je moju svest upućivalo u dug, tesan tunel. Sva navala mojih polu-misli i osećanja  moje  normalne  svesti  bili su istisnuti.

Don Huan je bio  u  potpunosti  svestan  onoga  što mi se dešava. Čuo sam njegov tih kikot zadovoljstva. Rekao  je  da  sad  možemo  da  razgovaramo  mnogo  lakše i  da  će  naša  konverzacija  biti  mnogo  dublja.

U tom trenutku sam se setio mnoštva stvari koje mi je ranije bio objasnio.  Na  primer,  znao  sam  da sam sanjao. U stvari čvrsto sam spavao, pa ipak sam svojom drugom pažnjom bio potpuno svestan sebe — nasuprot svojoj normalnoj svesti. Bio sam siguran da spavam zbog telesnog osećanja i zbog racionalnog zak- ljučka koji se oslanjao na jednu raniju don Huanovu tvrdnju. Upravo sam bio video Orlova zračenja, a don Huan je bio rekao da je nemoguće da vračevi podnesu pogled na Orlova zračenja ikako drukčije osim u sa- njanju, zato mora da sam sanjao.

Don Huan je bio objasnio da je univerzum načinjen od energetskih polja koja izmiču opisu i ispitivanju. Rekao je da ona podsećaju na zrake obične svetlosti, izuzev što je svetlost beživotna u poređenju sa Orlovim zračenjima, koja odišu svešću. Nisam nikad, sve do te noći, bio u stanju da ih vidim na duže,  i  ona  su  se zaista sastojala od žive svetlosti. Don Huan je u pro- šlosti naglasio da moje znanje i kontrola namere nisu prikladni da mogu da podnesem uticaj takvog prizora. Objasnio je da se normalna percepcija javlja kada na- mera, koja je čista energija, osvetli određen broj svet- losnih traka u našoj čahuri, i kad istovremeno zapali i duge produžetke istih tih svetlosnih traka  koji se pru- žaju u večnost, izvan naše čahure. Izuzetna percepcija, viđenje, javlja se kada sila namere napoji energijom drugo jato energetskih polja i upali ih. Rekao  je  da, kada se kritičan broj energetskih polja u unutrašnjosti naše svetlosne čahure upali, vrač je u  mogućnosti  da vidi sama energetska polja.

U drugoj prilici don Huan je prepričao racionalna razmatranja starih vračeva. Rekao mi je da su oni, po- moću viđenja, shvatili da se svest javlja kada se ener- getska polja u našoj  čahuri centriraju sa istim energet- skim poljima izvan čahure. I oni su verovali da  su otkrili da je centriranje izvor svesti.

Ipak, iz tog ispitivanja postalo je očito da ono što su oni nazivali centriranje Orlovih zračenja ne objašnja- va u potpunosti ono što vide.  Primetili su da se samo mali broj, od ukupne količine svetlosnih vlakana, u unutrašnjosti čahure, ispunjava energijom, dok ostala ostaju nepromenjena.  Viđenje,  ispunjavanja  energijom te nekolicine  vlakana  dovelo  je  do  pogrešnog  ot- krića.  Ta   vlakna   nisu   morala   da   se   centriraju da bi se upalila, zato što su ona u unutrašnjosti naše čahure ista kao ona koja su izvan nje. Šta god da je bilo to što ih je ispunjavalo energijom bilo je nezavisna sila. Osećali su da ne mogu da nastave da je nazivaju svešću kao ranije, jer je svest  sjaj  energetskih  polja koja su upaljena. Tako su silu koja  pali  energetska polja nazvali volja.

Don Huan je rekao da su oni, kada im je viđenje postalo još profinjenije i delotvornije, shvatili da  je volja sila koja Orlova zračenja drži razdvojena i da nije odgovorna samo za našu svest, već takođe i za sve ostalo u univerzumu. Videli su da ta sila ima totalnu svest i da izbija iz svih energetskih polja koja sačinjavaju uni- verzum. Onda su odlučili da je mnogo prikladnije ime namera nego volja. Ipak, vremenom, to ime se pokazalo nepodesnim, jer ne odslikava ogromnu važnost niti živu vezu koju ona ima sa svim živim u univerzumu.

Don Huan  je naglasio da  je naša velika kolektivna greška  što  svoje  živote  živimo  ni  malo  ne  poštujući tu vezu. Naši životni ciljevi, naši nepopustljivi interesi, brige, nade, frustracije i strahovi su nam glavni, i zbog samog svakodnevlja nismo svesni da smo povezani  i  sa svim  drugim.

Don Huan je izneo mišljenje da mu  hrišćanska ideja izgona iz edenskog vrta izgleda kao alegorija gub- ljenja nemog znanja, našeg znanja namere. Tako je čarobnjaštvo povratak na početak, povratak u raj.

Ostali smo da sedimo u toj pećini možda satima, a možda svega nekoliko trenutaka. Odjednom je don Huan počeo da govori, i neočekivani zvuk  njegovog glasa me je uzdrmao. Nisam razumeo šta je rekao. Pro- čistio sam grlo da bih ga zamolio da ponovi to što je rekao i taj čin me je sasvim izbacio iz zamišljenosti. Brzo sam shvatio da tama  oko mene više nije nepro- bojna. Mogao sam da govorim. Osećao sam da sam se vratio u normalno stanje svesti.

Mirnim glasom don Huan mi je rekao  da sam po prvi put u životu video duh, silu koja prožima univer- zum. Naglasio je da namera nije nešto što čovek može da koristi ili čemu može da zapoveda ili da bilo kako pomera — pa i pored toga, čovek je može koristiti, naređivati joj i pokretati je po sopstvenoj želji. Ta suprotnost, rekao je, jeste suština čarobnjaštva. Nemo- gućnost da se to shvati donela je generacijama vračeva nezamisliv bol i jad. Savremeni naguali, da bi izbegli plaćanje te prekomerne  cene u bolu, razvili  su sistem ponašanja koji se zove način ratnika, ili besprekorno delanje, koje vračeve priprema tako što im uvećava trezvenost i misaonost.

Don Huan je objasnio da su, jednom u dalekoj pro- šlosti, vračevi bili duboko zainteresovani za opšti spojni beočug koji namera ima sa svime. I usmeravajući svoju drugu pažnju na taj beočug, zadobili su ne samo nepo- sredno znanje već i sposobnost da manipulišu tim znanjem i da izvode zaprepašćujuća dela. Ipak, nisu dostigli mir uma koji je potreban da bi se upravljalo svom tom moći.

Tako su vračevi razumno odlučili da svoju drugu pažnju usmere isključivo na spojni beočug  stvorenja koja imaju svest. To je uključivalo sva postojeća organ- ska bića, isto kao i čitav niz onoga što vračevi nazivaju neorganskim bićima, ili saveznicima, koja, kako oni opisuju, imaju svest ali nemaju život, bar  ne  onako kako mi razumemo život. Ni to rešenje nije bilo uspeš- no, jer ni ono nije uspelo da im donese slobodu.

U svom narednom suženom pokušaju, vračevi su svoju pažnju usmerili isključivo na beočug  koji  pove- zuje ljudska bića s namerom. Krajnji rezultat bio je veoma sličan onom pređašnjem.

Tada su vračevi smislili poslednje suženje. Svaki vrač će se zanimati samo za svoju ličnu vezu. Ali i to se pokazalo podjednako uzaludno.

Don Huan je rekao da, iako postoje značajne raz- like između ta četiri područja  interesovanja,  sva  su bila podjednako podmitljiva. Tako su vračevi na kraju brinuli isključivo o mogućnostima koje ima njihov sopstveni spojni beočug s  namerom  da im da slobodu da upale unutrašnji oganj.

Naglasio je da  svi  savremeni  vračevi  moraju  da se bore da zadobiju mir uma. Jedan nagual mora po- sebno teško da se bori, jer on ima više snage, veću ko- mandu nad energetskim poljima koja određuju percep- ciju, i više vežba  i bliskije su mu zamršenosti  nemog znanja,  koje  nije  ništa  drugo  nego  neposredan  dodir s namerom.

Kada se ovako gleda, čarobnjaštvo je izazov da se ponovo uspostavi znanje namere i da se ponovo zado- bije njegova upotreba a da mu se ne podlegne. A ap- straktna jezgra priča vračeva su senke ostvarenja, ste- peni naše svesti o nameri.

Razumeo sam don Huanovo objašnjenje savršeno jasno. Ali što sam bolje razumevao i što su jasniji  po- stajali njegovi iskazi, veće je bilo  moje  osećanje  gubitka i veća utučenost. U jednom trenutku iskreno sam razmišljao da odmah tu okončam sa svojini životom. Osećao sam da sam proklet.  Gotovo  u  suzama,  rekao sam don Huanu da nema smisla da nastavlja da  objaš- njava, jer sam  znao  da  ću  uskoro  izgubiti jasnoću uma, i da se kada se vratim u svoju  normalnu  svest,  neću sećati ni da sam išta čuo niti video. Moja obična svest nametnuće se jer sam je ponavljao čitavog  života,  a  sa njom i razumna predvidljivost njene  logike.  Zbog  toga sam se osećao proklet. Rekao sam mu da me moja sud- bina  vređa.

Don Huan je odvratio da čak i u povišenoj svesti napredujem ponavljajući, i da ću  ga  povremeno  gnja- viti opisujući mu svoje napade osećanja bezvrednosti. Rekao je da, ako hoću to da prevaziđem, moram da se borim a ne da se  izvinjavam  ili  da  sebe  žalim,  i  da nije važno kakva je naša sudbina dokle god se suočava- mo sa njom sa krajnjom rešenošću.

Zbog njegovih reči postao sam blaženo srećan. Po- navljao sam opet i opet, suze su mi tekle niz lice, da se slažem sa njim. Bio sam tako duboko srećan da sam pomislio kako moji živci popuštaju i izmiču kontroli. Skupio sam svu snagu da tome stanem na kraj  i osetio sam umirujući efekat vlastitih  mentalnih  lomova.  Ali dok se to dešavalo, jasnoća mog uma  počela  je  da  ne- staje. Tiho sam se borio — pokušavajući da budem  i manje usredsređen i manje nervozan. Don  Huan  nije ništa  rekao  i  ostavio  me je  na  miru.

Dok sam uspostavio ravnotežu bila je  skoro  zora. Don Huan je ustao, protegao  ruke  iznad  glave  i  iste- gao mišiće, puckajući zglobovima. Pomogao mi je da ustanem  i  primetio  da  sam  proveo   najprosvetljeniju noć: iskusio sam šta je duh i bio sam sposoban da skupim skrivenu snagu i da uradim  nešto  što  je  izgle- dalo kao smirivanje sopstvenih nerava, ali na jednom višem nivou to  je  u  stvari  bilo  veoma  uspešno,  namer- no  pokretanje  moje  skupne  tačke.

Dao mi je znak da je vreme da krenemo na put da bismo se vratili kući.

  

Preokret misli

 

Ušli smo u njegovu kuću oko sedam sati izjutra, taman na doručak. Bio sam izgladneo, ali ne i umoran. Napu- stili smo pećinu da bismo se spustili u dolinu u zoru. Don Huan je umesto da sledi najkraću stazu, napravio veliki zaobilazak pa smo išli pored reke. Rekao je da treba da dođemo sebi pre nego što stignemo kući.

Odgovorio sam mu da je lepo što kaže »mi« kad sam ja jedini koji nije sređen. Ali on je odvratio da to nije rekao da bi bio ljubazan već zbog ratničke vežbe. Jedan ratnik, rekao je, mora neprestano da bude opre- zan zbog surovosti ljudskog ponašanja. Svaki ratnik je magičan i nemilosrdan, odmetnik sa najistančanijim ukusom i ponašanjem, čiji je svetovni zadatak da izoštri, a ipak da preruši svoje oštrice, tako da niko ne može da posumnja u njegovu besprekornost. Posle doručka, mislio sam da je mudro da malo od- spavam, ali don Huan je rekao da nemam vremena za gubljenje. Rekao je da ću vrlo brzo izgubiti i to malo jasnoće koju još imam, a ako odem da spavam izgubiću je  svu.

»Čovek ne mora da bude genije da bi shvatio da postoji jedva jedan način da se razgovara o nameri«, rekao je brzo, odmeravajući me  od  glave  do  pete.  »Ali reći ovo što sam rekao ne znači ništa. To je razlog što vračevi toliko polažu na  priče  vračeva.  I  oni  se  nadaju da će jednog dana apstraktna jezgra tih priča imati smi- sla  za  slušaoca.«

Razumeo sam šta govori, ali i dalje nisam mogao da shvatim šta je apstraktno jezgro niti šta bi ono trebalo da mi znači. Pokušao sam da o tome razmišljam. Mi- sli su me preplavile. Ideje  su  mi  brzo  prolazile  kroz um ne dajući mi vremena da porazmislim o njima. Ni- sam mogao da ih usporim, pa čak ni da ih raspoznam. Najzad, bes me je svladao i lupio sam  pesnicom  po stolu.

Don Huan se tresao od glave do pete, gušeći se od smeha.

»Radi  isto  što  i  sinoć«,  terao  me  je  namigujući.

»Uspori  se.«

Zbog frustriranosti sam postao veoma agresivan. Smesta  sam  izneo  neke  besmislene  argumente;  onda sam shvatio svoju zabludu i izvinio mu se što nisam mogao  da  se  uzdržim.

»Ne izvinjavaj se«, rekao je. »Trebalo  je  da  ti  ka- žem da je razumevanje za kojim žudiš nemoguće u ovom trenutku. Sada ti  apstraktna  jezgra  priča  vračeva  ništa ne mogu reći. Kasnije, godinama kasnije — videćeš  u njima   savršen   smisao.«

Molio sam don  Huana  da me  ne  ostavlja u  mraku, da  razgovaramo  o  apstraktnim  jezgrima.   Uopšte   mi nije bilo jasno šta želi da  radim  sa  njima.  Uveravao sam ga da moje sadašnje stanje povišene svesti može da bude od velike pomoći  i  da  mi  dopusti  da  shvatim  to što objašnjava. Terao sam ga da požuri, jer ne mogu da siguram koliko će ovo stanje u kojem sam da  potraje. Rekao sam mu da ću se uskoro vratiti u svoje normalno stanje i da ću postati veći idiot nego što sam tad bio. To sam rekao napola u šali. Njegov mi je smeh rekao da je to tako i prihvatio, ali veoma su me uzbudile sopstvene reči. Ogromno osećanje melanholije me je svladalo.

Don Huan me nežno uzeo za ruku, povukao me u udobnu fotelju, i onda seo naspram mene. Nepomično je zurio u moje oči, i za trenutak nisam mogao da izdržim snagu  njegovog pogleda.

»Vračevi neprestano tragaju za sobom«, rekao je uverljivim glasom, pokušavajući da me umiri  zvukom svog  glasa.

Hteo sam  da kažem  da više  nisam  nervozan i  da je to verovatno izazvalo nespavanje, ali mi on nije dopustio da kažem bilo šta.

Uveravao me je da me je već naučio sve što treba znati o traganju, ali da još nisam povratio svoje zna- nje iz dubina povišene svesti gde sam ga uskladištio. Rekao sam mu da me uznemirava osećanje da sam začepljen. Osećao sam  da je u meni nešto zaključano, nešto što me je teralo da lupam vratima i da udaram pesnicom po stolu, nešto što me je veoma mučilo i od čega sam bio tako naprasit.

»To osećanje začepljenosti osećaju  sva ljudska bi- ća«, rekao je.  »Ono nas podseća da postoji naša pove- zanost  sa  namerom.  Kod  vračeva  je  to  osećanje  još češće, baš zato što je njihov cilj da svoj spojni beočug izoštre  sve dok  ne mogu  da njime raspolažu po  želji.

Kada je pritisak njihovog spojnog  beočuga  suviše jak, oni se opuštaju tako što tragaju po sebi.«

»I dalje mislim da ne razumem šta podrazumevaš pod traganjem«, rekao sam. »Ali u određenom smislu znam baš tačno šta time hoćeš da kažeš.«

»Kad već znaš nešto, pokušaću da ti to pojasnim«, rekao je. »Traganje je veoma jednostavan postupak. Traganje je naročito ponašanje koje se odvija po odre- đenim principima. Ono je tajanstveno, skriveno, obma- njujuće   ponašanje   koje   se   stvara   da   zada   udarac. I kada tragaš po sebi ti u stvari prodrmavaš sebe, koristeći sopstveno ponašanje na nemilosrdan i prepre- den način.«

Objasnio je da kada je svest vrača  zapanjena  težinom uložene percepcije,  što  je  bilo  upravo  ono  što  mi se dogodilo, najbolji, a možda i jedini lek je da se ideja smrti  iskoristi  da bi  se  zadao udar  traganjem.

»Ideja smrti je stoga od najvećeg značaja u životu vrača«, nastavio je don Huan. »Pokazao  sam  ti  bez- broj stvari u vezi sa smrću da bih te uverio da je to znanje o našem predstojećem i  neizbežnom  kraju  ono što nam pruža trezvenost. Kao obični ljudi najskuplje plaćamo grešku što se prepuštamo osećanju besmrt- nosti. To je kao da verujemo,  da ako ne razmišljamo O smrti, možemo sebe od nje da zaštitimo.«

»Moraš se složiti, don  Huane,  da nas  nerazmišlja- nje o smrti svakako štiti od brige zbog nje.«

»Da,  to  služi  toj  svrsi«,  zaključio  je.  »Ali  ta  je svrha za običnog čoveka bezvredna, a za vrača je samo parodija. Bez čistog pogleda na smrt, nema reda, nema usredsređenosti, nema lepote. Vračevi se bore da steknu taj vrhunski uvid kako bi im on omogućio da na najvi- šem mogućem nivou shvate da nije sigurno da će im se život nastaviti i za jedan tren. To shvatanje daje vrače- vima hrabrost da budu strpljivi a ipak da delaju, pruža im hrabrost da na sve pristanu ali da ne budu glupi.«

Don Huan je usredsredio svoj pogled na mene. Na- smejao se i zavrteo glavom.

»Da«, nastavio je. »Ideja smrti je jedino  što  vraču može da da hrabrost. Čudno,  zar  ne?  Ona  vračevima daje  hrabrost  da budu  prepredeni  ali  da  ne  budu  tašti, i iznad svega pruža  im  hrabrost  da  budu  nemilosrdni ali  da ne  osećaju  samovažnost.«

Ponovo se nasmejao i gurnuo me. Rekao sam mu da sam  bio  sasvim  zastrašen  idejom  sopstvene  smrti,  da o njoj neprestano razmišljam, a da mi to  sigurno  ne uliva hrabrost niti me podstiče da stupim u akciju. Jedino što postajem ciničan i što to izaziva da skliznem u stanje duboke melanholije.

»Tvoj problem je vrlo prost«, rekao je. »Lako se predaješ stvarima. Govorio sam  ti  da  vračevi  tragaju po sebi da bi razbili moć svojih opsednutosti. Postoje mnogi načini da čovek traga po sebi. Ako ne želiš da iskoristiš predstavu o svojoj smrti, koristi se pesmama koje mi čitaš da bi tragao za sobom.«

»Molim,  šta  si  rekao?«

»Rekao sam ti već da postoje mnogi razlozi zašto volim poeziju«, rekao je. »Pesmama tragam po sebi. Slušam,  i  dok ti čitaš, utrnem  svoj  unutrašnji  dijalog i pustim da se rasprostre moja unutrašnja tišina. Onda kombinacija te pesme i te tišine zadaju udarac.«

Objasnio je da pesnici nesvesno čeznu za svetom vračeva. Pošto oni nisu vračevi na stazi znanja, čežnja je sve što im preostaje.

»Hajde da vidimo da li možeš da osetiš o čemu govorim«, rekao je, pružajući mi knjigu pesama Hose Herostisa.

Otvorio sam gde je bilo obeleženo i on mi je poka- zao pesmu koju voli.

 

.. . ta neprestana tvrdoglavost umiranja, ta živa smrt,

koja ubija, oh Gospode, tvoje smrtne  tvorevine, u ruži,  u kamenju,

u  nesavladivim  zvezdama i  mesu  koje  sagoreva,

ko logorska vrata zapaljena pesmom, kao jedan san,

kao predstojeći rastanak.

... i  ti  sam,

koji  si  možda  umro  tamo  negde  pre  večnosti, a  da  mi  to  nismo  znali,

taložimo  mrve  tvog  pepela; tebe  koji  si  još  prisutan,

kao zvezda prevarena sopstvenom svetlošću, kao prazna svetlost bez zvezde

koja stiže do nas nudeći nam

svoju  beskrajnu propast.

 

»Kada čujem te reči«, rekao je  don  Huan  kada sam završio čitanje, »osećam da taj čovek vidi suštinu stvari i mogu da vidim sa njim. Ne zanima me o čemu je pesma. Mene jedino interesuje osećanje čežnje pesni- ka. Pozajmljujem njegovu čežnju, i sa njom pozajmlju- jem lepotu. I čudim se činjenici da on, kao pravi ratnik, rasipa to svojim slušaocima i posmatračima, zadržava- jući sebi jedino svoju čežnju. Taj udar, taj šok je traganje.«

Bio sam veoma dirnut. Don Huanovo objašnjenje dodirnulo je neku čudnu žicu u meni.

»Da li hoćeš da kažeš, don Huane, da je  smrt  naš jedini  neprijatelj?«,  upitao  sam  ga  trenutak  kasnije.

»Ne«, rekao je uvereno. »Smrt nije neprijatelj, iako izgleda da jeste. Smrt nas ne uništava, iako mi mislimo da nas uništava.«

»Šta  je  onda  ona,  ako  nije  naš  uništitelj?«,  upitao sam.

»Vračevi kažu da je smrt jedini vredan protivnik kojeg imamo«, odvratio je. »Smrt  nas izaziva.  Rođeni smo da prihvatimo taj izazov, bili mi obični ljudi ili vračevi. Vračevi znaju za to, obični ljudi ne znaju.«

»Ja lično bih pre rekao, don Huane, da je život, a ne smrt, naš izazov.«

»2ivot je proces uz pomoć kojeg nas smrt izaziva«, rekao je. »Smrt je aktivna sila. Život je arena. I u toj areni postoje samo dva takmaca:  čovek i smrt.«

»Mislim, don Huane, da smo mi, ljudska bića izazivači«,  rekao  sam.

»Uopšte nismo«, uzvratio je. »Mi smo pasivni. Raz- misli o tome. Ako se pokrećemo, to je samo onda kada osećamo pritisak smrti. Smrt reguliše brzinu našeg de- lovanja i osećanja i gura nas neumorno dok  nas  ne slomi i pobedi u borbi, ili pak mi nadrastemo sve mo- gućnosti i porazimo smrt.

Vračevi poražavaju smrt i smrt priznaje poraz  pošto ih  pušta  da  idu  slobodno,  i  više  ih  nikad  ne  izaziva.«

»Da  li  to  znači  da  vračevi  postaju  besmrtni?«

»Ne. To ne znači to«, odvratio je. »Smrt prestane da nas izaziva, to je sve.«

»Ali šta to znači, don Huane?«, rekao sam.

»To znači da se misao preokrenula u nepojamno«, rekao je.

»Šta je to kolut misli u nepojamno?«, upitao sam nastojeći da ne budem svadljiv. »Problem je u tome što ti i ja ne delimo ista značenja.«

»Ne  govoriš  istinu«,  prekinuo  me  je  don  Huan.

»Razumeš ti šta ja govorim. Za tebe je traženje  objaš- njenja šta je  to  preokret  misli  u  nepojamno,  parodija. Ti tačno znaš  šta je to.«

»Ne, ne znam«, rekao sam.

A onda sam shvatio da znam, ili još bolje, da sam naslućivao šta je hteo da  kaže.  Postojao  je  u  meni neki deo mene koji je mogao da nadiđe moju racio- nalnost i da shvati i objasni, preko nivoa metafore, preokret misli u nepojamno. Problem je bio u tome što neki deo mene nije bio dovoljno snažan  da  izroni  po želji.

Rekao sam sve to don Huanu koji se smejao i pri- metio da je moja svest kao jo-jo. Ponekad se izdigne na najviši nivo i moja je komanda jednako oštra,  dok  se drugi put spušta i ja postajem racionalni moron. Ali većinu vremena lebdim negde u bezvrednoj sredini gde nisam  ni  riba  ni  orao.

»Preokret misli u nepojamno«, objasnio je pomalo rezignirano, »jeste silazak duha; to je čin probijanja prepreka naše percepcije. To je trenutak u  kojem čo- vekova percepcija dostiže svoje  krajnje  moći.  To  je još jedan razlog zbog čega  volim  pesme.  Uzimam  ih kao prethodnicu. Ali, kao što sam ti već ranije rekao, pesnici ne znaju tako tačno kao vračevi šta ta prethod- nica može da izvrši.

Rano s večeri, don Huan je rekao da treba da rasprav- ljamo o mnogim stvarima i upitao me da li bih išao u šetnju.  Bio  sam u naročitom  stanju uma.  Ranije  sam primećivao tu   čudnu   rezervisanost   u                                 sebi,  koja  je dolazila i odlazila. U početku sam mislio  da je fizički umor to  što  mi zamračuje misli. Ali misli  su  mi bile kristano jasne. Tako sam bio ubeđen da je moja čudna ravnodušnost  proizvod  pomeranja  moje  skupne  tačke. Napustili smo kuću i šetkali se okolo po gradskom trgu. Brzo sam upitao don Huana o svojoj ravnodušno-

sti pre no što je imao priliku da počne o nečem drugom. Objasnio je  kao  prebacivanje  energije.  Rekao  je da se energija koja se  obično  koristi  da  skupnu  tačku drži učvršćenu u jednom položaju oslobađa, i usred- sređuje se automatski na  naš  spojni  beočug.  Uveravao me je da ne postoji  tehnika niti  manevar da  vrač  nauči da energiju premešta s jednog  mesta  na  drugo.  To  je više posledica jednog  trenutnog  premeštanja  koje  se odvija  na  određenom  nivou  postignute  vičnosti.

Upitao sam ga kakav je to nivo vičnosti. Čisto razumevanje, odvratio je. Da bi se postiglo trenutno pre- meštanje energije, čoveku je potrebna čista veza s nametom, a da bi imao čistu vezu treba mu samo da je namerava kroz  čisto  razumevanje.

Prirodno, hteo sam da mi objasni čisto razumeva- nje. Smejao se i seo na klupu.

»Sada ću ti reći nešto bitno o vračevima i njihovim čarobnjačkim delima«, nastavio je. »Nešto o preokretu njihove misli u nepojamno.«

Rekao je da su neki vračevi pripovedači. Za njih pripovedanje nije samo  prethodnica  koja  ispituje  njiho- ve granice opažanja već i njihov put do  opažanja,  do moći, do duha.  Utihnuo  je  za  trenutak,  očigledno tražeći odgovarajući primer. Onda me  je  podsetio  da Jaki  Indijanci   imaju   zbirku   istorijskih   događaja   koja se zove »znameniti datumi«. Znao sam da su znameniti datumi usmeni pregled njihove  istorije  kao  naroda  kada su ratovali protiv napadača na njihovu domovinu: prvo Španaca, zatim Meksikanaca. Don Huan, koji  je  i  sam Jaki, nedvosmisleno je izjavio da su znameniti datumi popis  njihovih  poraza  i  raspada.

»Dakle, šta bi ti rekao«, upitao me je,  »pošto  si učen čovek, o vračevima pripovedačima koji pričaju izveštaj iz znamenitih datuma — recimo, na primer, priču o Kaliksto Muniju — i menjaju kraj tako da umesto da opišu kako su Kaliksto Munija uhvatili i po- gubili španski dželati, što se i jeste dogodilo, on priča priču o Kaliksto Muniju pobunjeniku pobedniku koji je uspeo da oslobodi svoj narod?«

Znao sam priču o Kaliksto Muniju. Bio je Jaki In- dijanac koji je, prema znamenitim datumima, dugo go- dina služio na piratskom brodu u Karibima da bi izučio strategiju. Onda se vratio u rodnu Sonoru, uspeo da po- digne ustanak protiv Španaca i da objavi rat za neza- visnost, da bi  ga prevarili, zarobili i pogubili.

Don Huan me je nagovarao da  to  objasnim. Rekao sam mu da pomišljam da ta  promena  činjenica  onako kako je on  opisao može da bude psihološki pronalazak, neka vrsta logike želja vrača pripovedača. Ili možda može da bude lični, idiosinkratski način da  se  ublaži  frustra- cija. Dodao sam da bih čak takvog vrača pripovedača nazvao rodoljubom jer nije sposoban da prihvati gorki poraz.

Don Huan se smejao dok se nije zagušio.

»Ali to nije slučaj samo sa jednim vračem pri- povedačem«,  pobunio  se.  »Oni  svi  to  rade.«

»Onda je to društveno poželjan način  da  se  izraze želje čitavog društva«, uzvratio sam. »Društvo prihvata način   da   se  psihološkog   stresa   oslobađa   kolektivno.«

»Tvoji argumenti su slatkorečivi i  uverljivi  i  razum- ni«, napomenuo je. »Ali pošto ti je duh mrtav, ne možeš da  uvidiš  grešku  u  svojim  argumentima.«

Gledao me je kao  da  me  nagovara  da  shvatim  to što je rekao. Nisam imao šta da kažem, i  ništa  od onoga  što  sam  rekao  nije  mi  izgledalo  nevaljano

»Vrač pripovedač koji menja kraj ,činjeničkog' iz- veštaja«, rekao je, »radi to pod vodstvom i po predska- zanju duha. Zato što on može da manipuliše svojom neuhvatljivom vezom s namerom, on stvarno može da menja stvari. Vrač pripovedač daje znak da to  name- rava tako što skida šešir, stavlja ga na tlo, i okrene ga za trista šezdeset stepeni u pravcu kretanja kazaljki na časovniku. Pod predskazanjem duha taj jednostavan čin potapa ga u sam duh. On je pustio svoju misao da napravi  kolut u nepojmljivo.«

Don Huan je podigao ruku iznad glave i u jednom trenutku  pokazao  nebo  iznad horizonta.

»Zato što je njegovo čisto razumevanje  prethodnica koja ispituje tu ogromnost tamo«, nastavio je don  Huan,

»vrač pripovedač zna i bez senke sumnje da se negde, nekako, u toj večnosti, baš  u  ovom  trenutku,  duh  spu- šta. Kaliksto Muni je pobednik. On je oslobodio svoj narod. Njegov cilj je prevazišao njegovu ličnost.«

Pokretanje skupne tačke

 

Nekoliko dana kasnije, don Huan i  ja  napravili  smo izlet do obližnjih planina. Na pola puta uzbrdo seli smo da se odmorimo. Prethodnog dana, don Huan  je  od- lučio da priredi odgovarajući sastanak na kojem je objasnio neke zamršene vidove u vezi sa rukovođenjem svesti. On je obično više voleo da ide na obližnji  za- padni venac planina. Ipak, ovog puta, odabrao je pla- ninske vrhove na istoku. Oni su bili mnogo viši i mno- go udaljeniji. Izgledali su zloslutnije, tamnije i ma- sivnije. Ali nisam mogao da razlučim da li  je  to  bio samo moj utisak ili sam nekako upio don Huanovo osećanje prema tim planinama.

Otvorio sam svoj ranac. Žene vidovnjaci iz don Huanove grupe spremile su ga za mene i otkrio sam da su mi spakovale i sira. U jednom trenutku sam se na- sekirao, jer iako sam voleo sir, nije  mi  prijao.  Ipak, kada god sam  bio  u  prilici  da  ga  jedem  nisam  mogao da   odbijem.

Don Huan je na to ukazao kao na pravu slabost i zafrkavao me je. Prvo sam bio zbunjen, ali sam shvatio da mi, kada sira nema, on ne nedostaje.  Stvar je bila u tome što su praktične šaljivdžije iz don  Huanove grupe uvek spremali za mene komadinu sira, koju bih, naravno, na  kraju uvek pojeo.

»Smaži ga u jednom navratu«,  posavetovao  me  je don Huan s đavolastim  sjajem u  očima.  »Tako  više  ne- ćeš  morati  da  se brineš  oko  njega.«

Možda sam zbog  tog  njegovog  predloga  imao  želju da ceo komad  smažem  odjedanput.  Don  Huan  se  toli- ko smejao da sam posumnjao da se sa  svojom  grupom tajno  dogovorio  da  me  natociljaju.

Mnogo ozbiljnije, predložio mi  je  da  noć  provede- mo tu u brdima i da za dan ili dva odemo na  više vrhove.  Složio  sam  se.

Don Huan me povremeno pitao da li se prisećam ičega o četiri načina traganja. Priznao sam da sam po- kušavao, ali me je pamćenje obmanulo.

»Zar se ne sećaš kada sam te učio prirodi nemilosrdnosti?«, upitao je. »Nemilosrdnosti kao suprotnosti samosažaljenju?«

Nisam mogao  da  se  setim.  Izgledalo  je  da  don Huan razmišlja šta će sledeće  da  kaže.  Onda  se  zausta- vio. Uglovi usana su mu se opustili u  izraz  lažne  ne- moći. Slegao je ramenima, ustao i brzo prešao kratku razdaljinu  do  malog  zaravnjenog  vrha  brda.

»Svi vračevi su nemilosrdni«, rekao je, dok smo sedeli na ravnom tlu. »Ali ti to znaš. O tome smo ras- pravljali  nadugačko  i naširoko.«

Posle dužeg ćutanja, rekao je da ćemo nastaviti raspravu o  apstraktnim jezgrima priča vračeva, ali  da on namerava da o tome govori sve manje i manje, jer se bliži vreme kada će od mene zavisiti da ih otkrijem i  dozvolim im da pokažu  svoje značenje.

»Kao što sam ti već rekao«, rekao je, »to četvrto apstraktno jezgro  priča  vračeva  naziva  se  silazak  duha, ili pokretanje namerom.  Priča  kaže  da  je,  da bi  se  taj- ne čarobnjaštva  otkrile  tom  čoveku  o  kom  smo  govori- li, bilo potrebno da duh siđe na njega. Duh je izabrao trenutak kada je čovek rastrojen, neoprezan i, ne  poka- zujući sažaljenje, duh je obznanio svoje prisustvo po- merajući sam od sebe skupnu tačku tog  čoveka  u  na- ročit položaj. Od tada pa  nadalje  taj  položaj  vračevi zovu mesto gde prestaje sažaljenje. Na taj način, nemi- losrdnost  postaje  prvi  princip  čarobnjaštva.

Prvi princip ne treba mešati sa prvim rezultatima školovanja za vrača, koje je zaokretanje između nor- malne i povišene svesti.«

»Ne razumem šta pokušavaš  da  mi  kažeš«,  žalio sam  se.

»Hoću da kažem to, da je kod svih učenika pokre- tanje skupne tačke prvo što im se dešava u čarobnjač- koj praksi«, odvratio je. »Zato je jednostavno prirodno da učenik podrazumeva kako je to prvi princip čarob- njaštva. Ali nije. Nemilosrdnost je prvi princip čarob- njaštva. Ali  o tome smo raspravljali  ranije. Sad samo pokušavam da ti pomognem da se setiš.«

Mogao sam najiskrenije da kažem  da  nemam poj- ma o čemu on to priča, ali sam takođe imao čudnovato osećanje da ipak znam.

»Prizovi u sebi prisećanje kada sam te  prvi  put učio šta  je  nemilosrdnost«,  požurivao  me.  »Prisećanje je u  vezi  sa pokretanjem  skupne tačke.«

Čekao je jedan trenutak da vidi da li postupam po njegovom predlogu. Pošto je bilo očigledno da to ne mogu, nastavio je  da  objašnjava.  Rekao  je  da je,  da bi se postiglo nešto tako tajanstveno kao što je zaokret u povišenu svest, potrebno da čovek samo omogući pri- sustvo  duha.

Primetio sam da  su   njegovi   stavovitog  dana  ili vrlo mračni, ili sam ja vrlo konfuzan, jer uopšte ne mo- gu da pratim tok njegovih misli. Oštro  je  odvratio  da moja zbunjenost uopšte  nije  važna  i  da  je  umesto  to- ga jedina važna stvar da shvatim da sam kontakt sa duhom može da  proizvede  kakvo  bilo  pokretanje  skup- ne  tačke.

»Rekao sam ti da je nagual provodnik duha«, na- stavio je. »Pošto čitav život provodi besprekorno izno- va određujući svoj spojni beočug s  namerom,  i  pošto ima više energije nego običan čovek, on može da doz- voli duhu da se kroz  njega izrazi. Tako je prva  stvar koju učenik vrač doživljava promena nivoa svesti, pro- mena koju proizvodi samo prisustvo naguala. I da znaš da stvarno ne postoji postupak kojim se pokreće skup- na tačka. Duh dodiruje učenika i njegova skupna tačka se kreće. Sve je tako prosto.«

Rekao sam  mu  da  me  te  tvrdnje  uznemiravaju  jer su u suprotnosti sa onim što  sam bolno  iz  ličnog  iskus- tva naučio da  prihvatim:  da  je  povišena  svest  izvodlji- va kao sofisticiran, iako neobjašnjiv, manevar koji je izvodio don  Huan  i uz pomoć  kojeg je manipulisao mo- ju  percepciju.   Tokom   godina  našeg   druženja,   on   me je uvek iznova  navodio  u  povišenu  svest  udarajući  me po  leđima.  Ukazao  sam  na  tu  oprečnost.

Uzvratio je da je udaranje po leđima trik da se odvrati moja pažnja i da se iz mog uma uklone sumnje, a ne istinski postupak kojim se manipuliše moja per- cepcija. On je to nazvao jednostavnim trikom u održavanju umerenosti svoje ličnosti. Nastavio je, ali ne sasvim šaljivo, da sam ja imao sreće što je on jedno- stavan čovek, i što ga ne zanima čudnovato ponašanje. Inače, umesto tih jednostavnih prevara, morao bih da podnosim bizarne rituale pre nego što iz mog uma uklo- nimo sumnje, da bismo duhu dopustili da pokrene mo- ju  skupnu  tačku.

»Da  bismo  magiji  dozvolili  da  nas  obuzme  potreb- no  je  samo  da  iz  svog  uma  prognamo  sumnju«,  rekao je.  »Kada je  sumnja konačno prognana,  sve je moguće.«

Podsetio me je na jedan događaj kojem sam pri- sustvovao pre nekoliko meseci u Meksiko  Sitiju,  za koji sam smatrao da je nepojaman sve dok ga on nije objasnio, koristeći se paradigmom vračeva.

 

Bio sam svedok hirurške operacije koju je  izvodio  po- znati medijum iscelitelj. Jedan moj prijatelj je bio pa- cijent. Iscelitelj je bila žena koja je zapala u veoma dramatičan  trans  da  bi  ga  operisala.

Mogao sam da posmatram kako je ona, koristeći kuhinjski nož, otvorila njegovu trbušnu duplju u prede- lu pupka, izvadila bolesnu jetru, oprala je u kanti sa alkoholom, vratila je nazad i zatvorila otvor pritiskaju- ći ruke na njega, bez i trunke krvi.

U toj polumračnoj sobi bio je veći broj ljudi, sve- doka operacije. Neki od njih su izgledali kao zaintereso- vani posmatrači, kao što sam bio ja. Čini se da su ostali bili iscelitelj kini pomagači.

Posle operacije, razgovarao sam nakratko sa tri posmatrača. Svi su se složili da su videli  isto  što  i  ja. Kada sam razgovarao sa svojim prijateljem, pacijentom, ispričao je da je  operaciju  osetio  kao  tup,  neprekidan bol  u želucu i  kao  osećanje  da  gori  sa  desne  strane.

Sve  sam  to  ispričao  don  Huanu  i  čak  sam  dodao i jedno cinično objašnjenje.  Rekao  sam  mu  da  poluta- ma te sobe, po mom mišljenju, savršeno omogućava svakojake varke, što je važilo  i  za  unutrašnje  organe koji su vađeni iz trbuha i prani  u  alkoholu.  Emocio- nalni  šok  koji  je  izazvao  isceliteljkin  dramatični  trans

— koji sam takođe smatrao za prevaru — pomogao je da se stvori jedna atmosfera gotovo religioznog pove- renja.

Don Huan je odmah ukazao da je to cinično miš- ljenje a ne cinično objašnjenje, pošto ono ne objašnja- va činjenicu da je moj prijatelj zaista izlečen. Onda je don Huan ukazao na jedno alternativno  objašnjenje koje se temelji na znanju vračeva. Objasnio je da se taj događaj zasniva na činjenici da isceliteljka ima sposob- nost da pokrene skupnu tačku određenog broja ljudi u publici. Jedina prevara — ako to uopšte može da se nazove prevara, jeste da broj ljudi u  sobi  nije  smeo preći onaj broj  koji je ona mogla da izmanipuliše.

Njen dramatični trans i  gluma  koja  ga  je  pratila, po njemu su bili, ili dobro smišljen način da se uhvati pažnja prisutnih ili nesvesni manevri koje  je  nalagao sam duh. Šta god da je bilo od toga dvoga, to su bila najbolja sredstva da isceliteljka  stvori  jedinstvo  misli koje je potrebno da se uklone sumnje iz umova svih prisutnih  i  da  ih  navede  u  povišenu  svest.