1. Otuđenje i mentalno zdravlje

Kakav je uticaj otuđenja  na mentalno zdravlje? Odgovor, narav no, zavisi od toga šta se razume pod zdravljem: ako to znači da čovek može da ispunjava svoju društvenu funkciju, da stalno proizvodi i da reprodukuje sebe, onda je sasvim očigledno da otuđeni čovek može da bude zdrav. Mi smo stvorili najmoćnije proizvodne mašine koje su ikad postojale na zemlji, ali smo takođe stvorili i najmoćnije mašine za uništenje ljudi  koje mogu da upotrebljavaju luđaci. Ako pogledamo sadašnju psihijatrijsku definiciju mentalnog zdravlja, može se pomisliti da smo zdravi. Sasvim prirodno, pojmovi o zdravlju i bolesti  su  proizvod  onih koji ih formulišu, pa, prema tome, i kulture u kojoj ti ljudi žive. Otuđeni psihijatri će definisati mentalno zdravlje u smislu  otu đene ličnosti i, prema tome, smatrati zdravim ono što bi se inače moglo smatrati  bolesnim  sa  stanovišta  normativnog  humanizma. U tom pogledu je ono što je H. Dž. Vels tako lepo rekao za psihi jatre i hirurge u priči Zemlja slepih (Country of the Blind), tačno i za mnoge psihijatre u našoj kulturi. Jednog mladog čoveka, ko-

 

ji je našao dom  u izolovanom  plemenu gde  su  ljudi  od  rođenja slepi,  ispituju  njihovi  lekari.

»Najzad je jedan od starijih,  koji  je  duboko,  razmišljao,  do šao na ideju. On je  bio  veliki  lekar  među  ovim  ljudima  i  imao je vrlo filozofski i inventivan um, svidela mu se ideja da spase Nuneza. Jednog dana kada je Jakov bio prisutan, on je ponovo počeo da govori o Nunezu.

• Ispitao sam Bogotu — reče — i slučaj mi je Mislim da je vrlo verovatno da se može izlečiti.
• To je ono čemu sam se uvek nadao — reče stari
• Njegov um  je  povređen —  reče  slepi   Stariji  su  mrmljajući  potvrđivali.
• Sada je pitanje  čime  je povređen?
• A! — reče  stari
• Evo — reče lekar odgovarajući na sopstveno  pitanje:  — Ove čudne stvari koje se nazivaju oči, i koje postoje da bi stvo rile prijatnu, blagu depresiju na licu, bolesne su, u slučaju Bogo- te, tako da to utiče na njegov One  su  suviše  proširene,  on ima trepavice,  njegovi se kapci  pokreću,  i  zbog  toga je  njegov um  u  stanju  stalne  nadraženosti  i  uznemirenosti.
• Da? — reče stari — Da?
• Mislim da mogu sa razumnom sigurnošću da kažem da sve što treba da učinimo, da bismo ga spasili, to je da izvršimo jednu laku i jednostavnu hiruršku intervenciju, naime da uklonimo ova tela koja nadražuju.
• I tada će on biti zdrav?
• Tada će on  biti  savršeno  zdrav  i  sasvim  uvažen  građanin.
• Bogu hvala na nauci! — reče stari Jakov i ode odmah da saopšti Nunezu srećne «62

Savremena psihijatrijska definicija  mentalnog  zdravlja  ističe one kvalitete koji čine deo otuđenog društvenog  karaktera našeg vremena; prilagođavanje, saradnja, agresivnost, tolerancija, am bicija itd. Ranije sam citirao  Štrekerovu  definiciju  »zrelosti«  da bih ilustrovao naivno prenošenje rečnika jednog mlađeg služ benika u rečnik psihijatrije. Ali kao što je već ranije ukratko rečeno, čak i jedan od najboljih i najbriljantnijih psihijatara da našnjice, Hari Stak  Saliven, u svojim teorijskim  shvatanjima bio je pod uticajem sveobuhvatnog otuđenja. Ali zbog njegove emi- nentnosti i značajnog doprinosa koij je dao psihijatriji biće od koristi da se zadržimo malo na ovome. On je smatrao da otuđe na  osoba  nema  svest  o  sopstvenom ja  i  da  ona  doživljava  sebe

 

kao odgovor na očekivanja drugih, kao deo ljudske prirode, baš kao što je Frojd smatrao prirodnom konkurenciju, koja je karak teristična za početak ovog veka. Saliven je tako pojam o postoja nju jedinstvenog individualnog bića (self) nazvao »zabluda jedin stvene individue«.63 Podjednako je jasan i uticaj otuđenja na nje govu formulaciju osnovnih potreba čoveka. Postoji, kako on kaže,

»potreba za ličnom sigurnošću, tj. za oslobođenjem od zabrinuto sti; potreba za prisnošću, za saradnjom bar sa jednom ličnošću; potreba za zadovoljenjem požude, što je u vezi sa genitalnom ak tivnošću u potrazi za vrhuncem uzbuđenja (strasti, užitka)«.64 Svu da se prihvataju tri kriterijuma za mentalno zdravlje, koje  Sali ven ovde postulira. Na prvi pogled niko se neće protiviti ideji da su ljubav, sigurnost i seksualno zadovoljenje sasvim normalni ci ljevi mentalnog zdravlja. Kritičko ispitivanje ovih pojmova, me đutim, pokazuje da oni znače sasvim različite stvari u jednom otu đenom svetu, nego što bi mogli značiti u drugim kulturama.

Možda  najpopularniji  savremeni  pojam  u  arsenalu  psihijatrij skih  formula  jeste  pojam  sigurnosti.  Poslednjih  godina  pridaje se  sve veća  važnost  pojmu  sigurnosti  kao  najvišem  cilju  života i  kao  suštini  mentalnog  zdravlja.  Jedan  razlog  za  ovakav  stav leži,  možda,  u  činjenici  da  je  pretnja  ratom  koja  se  godinama nastavlja povećala težnju za sigurnošću. Drugi, mnogo važniji ra zlog, leži u činjenici da se ljudi sve više osećaju nesigurni, što je posledica  povećanja  automatizacije  i  prekomernog  konformizma.

Konfuzija između psihičke i ekonomske sigurnosti čini ovaj problem još komplikovanijim.  Jedna  od  najosnovnijih  prome- na za poslednjih pedeset godina je to da se u svim zapadnim zem ljama prihvatio princip da svaki građanin treba da ima minimum materijalne sigurnosti u slučaju nezaposlenosti, bolesti ili  sta rosti. Ipak, iako je ovaj princip prihvaćen, kod mnogih posloda vaca još postoji jak otpor prema njemu, a naročito  prema  sve većoj primeni ovog principa; oni s prezirom govore da  »velfare state« (država blagostanja) ubija privatnu inicijativu i pustolovni duh, i boreći se protiv mera društvene sigurnosti, oni pretenduju da se bore za slobodu i inicijativu radnika. Da su ovi argumenti čista opravdanja, vidi se iz činjenice da ti isti ljudi nemaju nima lo skrupula da hvale ekonomsku sigurnost kao najglavniji cilj ži vota. Dovoljno je samo da čovek čita reklame osiguravajućih dru štava, koje obećavaju da će svoje klijente osloboditi nesigurnosti koja može biti izazvana nesrećnim slučajem, smrću, bolešću, sta- rošću itd., pa da se shvati kako važnu ulogu  ima ideal ekonom ske  sigurnosti za klasu  bogatih,  i  šta  je  drugo  ideja štednje  do

 

primenjivanje cilja ekonomske sigurnosti? Ova protivrečnost iz među osuđivanja težnje za sigurnošću kod radnika  i  hvaljenja istog cilja kod onih koji imaju velike prihode jeste još  jedan primer čovekove neograničene sposobnosti da misli kontradiktor no, a da ne uloži ni najmanje napora da postane svestan protiv- rečnosti.

Ipak, propaganda protiv »države blagostanja« i principa eko nomske sigurnosti je mnogo uspešnija nego što  bi  inače  bila zbog rasprostranjene konfuzije između ekonomske i emocionalne sigurnosti.

Ljudi sve više osećaju da treba da žive bez sumnji, bez proble ma, bez rizika i da uvek treba da se osećaju »sigurni«. Ovome je doprinela psihijatrija i psihoanaliza. Mnogi pisci iz ove oblasti pretpostavljaju sigurnost kao glavni cilj psihičkog razvitka i sma traju da je osećanje sigurnosti manje-više isto što i mentalno zdravlje. (Saliven je najdublji i najbolji među nijma.) To se rodi telji, a naročito oni  koji prate ovu vrstu  literature, plaše da nji hov mali sin ili ćerka mogu da steknu osećanje »nesigurnosti« u ranoj mladosti. Stoga im pomažu da izbegnu sve konflikte, da im sve olakšaju, da uklone što više smetnji da bi se dete osećalo »si gurno«.  Baš  kao  što  pokušavaju  da  pelcuju  dete  protiv  bolesti i da spreče da ono dođe u dodir sa bacilima,  tako  isto misle da će moći da uklone nesigurnost na taj način što će sprečiti svaki dodir s njom. Rezultat je, često, isto tako nesrećan kao, ponekad, i kod preterane higijene; kada jednom dođe do infekcije, osoba postaje  neotpornija  i bespomoćnija  nego  pre  toga.

Kako se jedna osećajna i živa osoba ikad može osećati sigur nom? Zbog samih uslova naše egzistencije mi ne možemo biti sigurni ni u šta. Naše misli i naša unutrašnja osećanja su, u naj boljem slučaju, samo delimične istine, pomešane sa mnogo gre šaka, a da i ne govorimo o nepotrebnim lažima o životu i druš- štvu, čemu smo izloženi gotovo od našeg rođenja. Naš život i zdravlje zavise od slučaja koji su van naše kontrole. Ako donese mo neku odluku, nikad ne možemo biti sigurni kakav će biti is hod i svaka odluka uključuje rizik neuspeha; ukoliko ga ne uk ljučuje, to  nije bila odluka u pravom  smislu reči. Nikad ne mo žemo biti sigurni u rezultate svojih  najboljih  napora.  Rezultat uvek zavisi od mnogih činilaca koji prevazilaze našu moć kontro le. Baš kao što osećajna i živa osoba ne može da ne bude tužna, tako ne može da se ne oseća nesigurnom. Psihološki zadatak koji čovek  mora  da  reši  za  sebe  nije  u  tome  da  treba  da  se  oseća

 

148

 

sigurnim,  već da može  da toleriše  nesigurnost  bez  panike  i  ne opravdanog straha.

U svom mentalnom i duhovnom aspektu život je neminovno nesiguran i neizvestan. Postoji sigurnost samo u tome da se čo vek rodio i da će umreti; postoji potpuna sigurnost jedino u pod jednakom i potpunom potčinjavanju silama  za koje se pretpos tavlja da su jake i izdržljive i koje oslobađaju čoveka od nužno sti donošenja odluka, preuzimanja rizika i od odgovornosti. Čovek koji je  slobodan,  nužno  je  nesiguran;  čovek  koji  misli,  nužno je neizvestan.

Kako čovek može onda da podnosi ovu nesigurnost koja je svojstvena ljudskoj  egzistenciji? Jedan  način  da  čovek  nađe  svo je mesto u grupi je taj da je osećanje identiteta garantovano pri padanjem grupi, porodici, klanu, naciji, klasi. Sve dok proces individualizacije ne stigne do stadijuma kada pojedinac može da izađe iz ovih prvobitnih spona (veza), on je još »mi«, i sve dok grupa funkcioniše, on je siguran u svoj identitet jer pripada gru pi. Razvitak savremenog društva doveo je do ukidanja ovih pr vobitnih spona. Savremeni čovek je neminovno usamljen, on je po stavljen na sopstvene noge, očekuje se da stoji sam, bez ičije pomoći. On može da stekne osećanje identiteta jedino razvijanjem jedinstvenog i određenog bića koje je »on«, sve dok ne bude mo gao istinski da oseti »ja  sam  ja«.  Ovo  se  može  postići  jedino ako čovek razvija svoje aktivne  snage u  tolikoj  meri  da  se  mo že povezati sa svetom a da ne mora da utone u njega; ako može da dostigne produktivnu orijentaciju. Otuđena osoba, međutim pokušava da reši problem na drugi način, naime,  konformiz mom. Ona se oseća sigurnom kad je slična što je moguće više svojim sugrađanima. Njen najviši cilj je  da  je  drugi  prihvate; njen osnovni strah je da je, možda, neće prihvatiti. Biti drugačiji, biti u manjini, to su opasnosti koje prete njenom osećanju sigur nosti; zbog toga nastaje težnja za neograničenim konformizmom. Očigledno je da ova težnja za konformizmom proizvodi, sa svoje strane, stalno, mada skriveno, osećanje nesigurnosti. Svako od stupanje od standarda, svaka kritika, izazivaju strah  i  nesigur nost; čovek uvek zavisi od odobravanja (potvrde) drugih, baš kao što narkoman zavisi od svoje droge, i  shodno  tome,  čovekova svest o svome »ja« i o »samopouzdanju« postaje sve slabija. Osećanje krivice, koje je pre nekoliko generacija prožimalo  čo- vekov život s obzirom na greh, zamenjeno je osećanjem nelagod nosti i neprikladnosti zato što je čovek drugačiji.

 

149

 

Drugi cilj  mentalnog  zdravlja,  ljubav,  dobio je  novo  značenje u otuđenoj situaciji. Za Frojda, prema duhu njegovog vremena, ljubav je u osnovi bila seksualna pojava. »Pošto je čovek iskus tvom pronašao da mu seksualna (genitalna) ljubav pruža najveće zadovoljenje, tako da je ona za njega postala  prototip celokupna sreće, bio je, stoga, nagnan da i dalje traži sreću duž iste staze seksualnih odnosa, i da  od  genitalnog  erotizma  stvori  centralni cilj života. Na  taj način  on postaje uveliko zavisan od spoljnog sveta, naime od izabranog predmeta svoje ljubavi, i to ga izlaže najbolnijim patnjama ako ga ovaj odbije ili ako ga izgubi usled smrti ili usled neverstva.«65 Da bi se zaštitili od opasnosti patnje zbog ljubavi, ljudi, ali samo jedna »mala manjina«, mogu da me- njaju erotske funkcije ljubavi od »biti voljen« u sopstveni »čin voljenja«, »dajući svoju ljubav ne samo individualnim  objektima već podjednako svim ljudima«. Na taj način oni izbegavaju neiz- vesnosti i razočaranja genitalne ljubavi, okrećući se od njegog seksualnog cilja i modifikujući instinkt i impuls sa sprečenim ciljem... Ljubav sa sprečenim ciljem bila je prvobitno potpuno seksualna i takva je još u čovekovoj podsvesti.«66 Osećanje jedin stva i mešanja sa svetom (the »ocean felling«), što je suština reli gioznog, a naročito  mističnog doživljavanja,  i  osećanje  jedinstva sa voljenom osobom, Frojd tumači kao vraćanje na stanje ranog

»neograničenog  narcisizma«.67

U skladu sa ovim osnovnim pojmovima, Frojd smatra da je mentalno zdravlje puno ostvarenje sposobnosti da se voli, što se postiže  onda  kad je  razvitak libida dostigao  genitalni  stupanj.

Suprotno Frojdu, u psihoanalitičkom sistemu Salivena postoji jasna podela između seksualnosti i ljubavi, šta znači ljubav i in timnost po Salivenovom shvatanju? »Intimnost je ona vrsta si tuacije koja uključuje dve osobe i koja dozvoljava  procenjivanje svih delova lične vrednosti. Procenjivanje lične vrednosti zahteva onu vrstu odnosa koju ja nazivam saradnjom, razumevajući pod tim jasno formulisano prilagođavanje čovekovog ponašanja izra ženim potrebama druge osobe s težnjom za sve većom istovet- nošću, tj. za stalno rastućom uzajamnom upornošću u ostvariva nju zaštitničkih odnosa.«68 Govoreći jednostavnije, Saliven je de- finisao suštinu ljubavi kao situaciju saradnje, u kojoj dve osobe osećaju: Mi igramo prema pravilima igre da bismo zadržali svoj prestiž  i osećanje  superiornosti  i  zasluge.«69

Baš kao što je Frojdov pojam ljubavi opis doživljavanja patri jarhalnog muškarca, izražen rečima materijalizma XIX veka, tako se i Salivenov opis odnosi na doživljavanje  otuđene ličnosti  XX

 

veka, ličnosti orijentisane ka tržištu. To je opis »egotisnie a deux«70 dveju ličnosti koje su sjedinile zajedničke interese, i koje stoje zajedno prema neprijateljskom i otuđenom svetu. U stvari, nje gova definicija intimnosti važi  za osećanje u svakom kooperativ nom timu, u kome svako »prilagođava svoje ponašanje izraženim potrebama druge ličnosti u težnji ka zajedničkom cilju«. (Značaj no je što Saliven ovde govori o izraženim potrebama, kada je naj manje što čovek može reći o ljubavi i to da ona uključuje reak ciju između  dva bića na neizražene  potrebe.)

Popularnije rečeno, čovek može otkriti tržišno značenje ljubavi u diskusijama o bračnoj ljubavi i o potrebi za  decom zbog  lju bavi i naklonosti. U mnogim člancima, predavanjima, savetima, bračna ljubav se opisuje kao stanje uzajamne ispravnosti i uza jamnog upravljanja, što se naziva »uzajamnim razumevanjem«. Žena treba da se obazire na potrebe i osećanja muža, i obratno. Ako on dođe kući umoran i nezadovoljan, ona  ne treba da mu postavlja pitanja, ili treba da mu  ih  postavlja,  već  prema tome šta misli da je bolje da ga »odobrovolji«. A muž treba da hvali njeno kuvanje — sve  to u ime ljubavi. Svakog  dana  se čuje  da je detetu potrebna naklonost da bi se osećalo sigurno, ili da neko drugo  dete  »nije  nalazilo  dovoljno  ljubavi  kod  svojih  roditelja« i zbog toga je postalo kriminalac ili  šizofrenik.  Ljubav  i naklo- nost dobile su isto značenje kao formula za bebe, ili za obrazo vanje koje bi trebalo da steknemo, ili najnoviji  film  koji čovek treba da »primi«. Čovek pothranjuje ljubav kao što pothranjuje sigurnost, znanje i sve drugo — i tada imamo srećnu osobu!

Sreća je drugi, i popularniji pojam pomoću koga se danas defi- niše mentalno zdravlje. Kao što glasi formula u Hrabrom novom svetu:  »Svako je danas  srećan«.

Šta se podrazumeva pod srećom? Većina ljudi bi danas vero- vatno odgovorila na ovo pitanje da biti srećan znači »zabavljati se« ili »lepo se provoditi«. Odgovor na pitanje šta je to »zabava«, zavisi donekle od ekonomskog položaja svakog pojedinca, a  još više od obrazovanja i strukture ličnosti. Ekonomske razlike, me đutim, nisu tako važne kao što bi moglo izgledati. Način »zabav ljanja« viših slojeva  društva model  je za  one  koji  još  ne  mogu da plate za to i koji se ozbiljno nadaju da će doživeti srećan tre nutak — a »zabavljanje« nižih slojeva društva je sve više jeftina imitacija zabavljanja viših slojeva, i ono se razlikuje u ceni, a ne toliko u kvalitetu.

U čemu se sastoji ovo zabavljanje? U odlaženju u bioskop, na zabave,  utakmice,  u  slušanju  radija  i  posmatranju  televizije,  u

 

vožnji automobilom nedeljom, u udvaranju, u ostajanju dugo u krevetu nedeljom ujutru i u putovanju, za one koji to mogu da ostvare. Ako bismo hteli da upotrebimo lepšu reč za »zabavljati se« i »lepo se provoditi«, možemo reći da je pojam sreće, u naj boljem slučaju, identičan sa pojmom zadovoljstva. Uzimajući u obzir našu raspravu o problemu potrošnje, pojam sreće možemo definisati tačnije kao zadovoljstvo neograničene potrošnje, kao lenjost i pritiskanje na dugme.

Sa ovog stanovišta sreća se može definisati kao nešto što je suprotno žalosti i tuzi, i zaista, prosečna osoba definiše sreću kao stanje uma kada je čovek oslobođen žalosti ili tuge. Ova definici ja, međutim, pokazuje da postoji nešto duboko pogrešno u ovom pojmu sreće. Osoba koja je živa i osećajna ne može da ne bude tužna i da ne oseti žalost mnogo puta u svom životu. To je tako ne samo zbog velikog broja nepotrebnih patnji, koje su rezultat nesavršenosti našeg društvenog sistema, već i zbog prirode ljud ske egzistencije, koja čini nemogućim da ne reagujemo na život sa mnogo bola i tuge. Pošto smo mi živa bića, moramo sa tugom bi ti svesiu nužnog jaza između naših aspiracija i onoga što možemo ostvariti u našem kratkom i napornom životu. Pošto nas smrt suočava sa neizbežnom činjenicom da ćemo umreti pre voljene osobe ili će ona umreti pre nas, pošto vidimo neizbežne patnje, kao nepotrebne i nekorisne, oko nas svakog dana, kako možemo izbeći doživljavanje bola i tuge? Napor da se to izbegne jedino je moguć ako smanjimo svoju osetljivost, razumevanje i ljubav, ako nam srca postanu okorela i ako odvratimo pažnju i svoja oseća- nja od drugih, kao i od samih sebe.

Ako hoćemo da definišemo sreću pomoću njene suprotnosti, ne smemo  kao  suprotnost  uzeti  tugu,  već  depresiju.

Šta je depresija? To je nesposobnost da  se oseća, osećanje  da je čovek mrtav, dok je naše telo živo. To je nesposobnost da se doživi sreća, kao i nesposobnost da se doživi tuga. Osoba koja pa ti od depresije osećala bi se umnogome oslobođena kada bi mo gla da doživi tugu.  Stanje  depresije  je  tako  nepodnošljivo,  zato što je čovek nesposoban da išta oseća, bilo radost bilo tugu. Ako pokušamo da definišemo sreću u suprotnosti sa depresijom, pri bližavamo se Spinozinoj definiciji radosti i sreće — kao onog sta nja pojačane vitalnosti koje sjedinjuje u jednu celinu sve naše napore da razumemo bližnje i da budemo jedno s njima. Sreća proizlazi iz doživljavanja produktivnog života i iz korišćenja sna ge ljubavi i razuma, koja nas sjedinjuje sa svetom. Sreća se sa stoji  u  našoj  mogućnosti  da  dodirnemo zemljino  tlo,  u otkriva-

 

nju našeg »ja« i našeg jedinstva  sa  drugima, kao  i  razlikovanja od njih. Sreća je stanje jake unutrašnje aktivnosti i doživljavanje povećane životne energije, koja nastaje u produktivnom odnosu prema  svetu i prema nama  samima.

Iz ovoga proizlazi da se sreća ne može naći u stanju unutrašnje pasivnosti, niti u stavu potrošača, što je karakteristično za otu đenog čoveka. Sreća je  doživljavanje  punog  života,  a  ne  prazni ne koju treba ispuniti. Prosečni savremeni čovek, možda, ima dovoljno zadovoljstava i zabave, ali, i pored toga, on je u osnovi deprimiran. Možda bi bilo jasnije kada bismo umesto reči »de presija« upotrebili reč »dosada«. U stvari, ima malo razlike  iz među sadržaja ovih dveju reči, izuzev što postoji razlika u  ste- penu, jer je dosada doživljavanje paralisanosti naših  produktiv nih moći i osećanje mrtvila. Postoji samo nekoliko životnih zala koja su tako bolna kao dosada i zato se ulaže sav napor da bi se ona izbegla.

Dosada se može  izbeći  na  dva  načina;  ili  fundamentalno,  što će čovek biti produktivan i time doživeti sreću, ili što će poku šati da izbegne njene manifestacije. Ovo drugo, izgleda, karakte- riše trku za zabavom i zadovoljstvima kod prosečnog čoveka da nas. On oseća depresiju i dosadu, koja se manifestuje kada je sam ili kada je s onima koji su mu najbliži. Sve zabave mu služe da što lakše pobegne od sebe i od dosade, tražeći zaklon mnogim načinima bekstva koje mu pruža naša kultura; ali prikrivanje simptoma ne dovodi i do uklanjanja uslova koji  ih  proizvode. Strah od dosade ima najvažniju ulogu u strahovanjima savreme- nog čoveka, pored straha od bolesti ili poniženja, izazvanog gu bitkom položaja i prestiža.  U  ovom  svetu zabave i  razonode on se plaši dosade i zadovoljan je kada je još jedan dan prošao bez nevolja, još jedan čas »utučen« a da on nije bio svestan dosade koja ga vreba.

Sa stanovišta normativnog humanizma moramo prihvatiti druk čiji pojam mentalnog zdravlja; osoba koja se u kategorijama otu đenog sveta smatra zdravom, smatra se najbolesnijom sa stano višta humanizma, mada ne u smislu individualne bolesti, već u smislu društveno strukturiranog defekta. U  humanističkom  smi slu,  mentalno  zdravlje  se  karakteriše  kao  sposobnost  da  se  voli i stvara, kao izlaženje iz rodoskvrnih veza sa porodicom i priro dom, kao osećanje identiteta koje se zasniva na  doživljavanju svoga »ja« kao subjekta i nosioca sopstvenih moći, kao poimanje realnosti u nama i van nas, tj., kao razvijanje objektivnosti i ra zuma. Cilj života je da se proživi intenzivno, da se čovek potpuno

 

rodi, da se potpuno probudi; da se prevaziđe ideja infantilne grandioznosti u  shvatanju  sopstvene,  mada  ograničene  moći;  da se prihvati paradoks da je  svaki čovek  najvažniji  na  svetu,  a  u isto vreme da nije važniji ni od mušice  ni travke.  Cilj  života je da se voli život, a ipak da se prihvati smrt bez straha; da se pod nosi neizvesnost o najvažnijim pitanjima s kojima se čovek suo čava, a da se istovremeno veruje u sopstvene misli i  osećanja, utoliko više ukoliko su stvarno lična; da čovek  može  da  bude sam, a u isto vreme i sa voljenom  osobom,  sa  svakim  čovekom na zemlji, sa svim što  je  živo;  da  sledi  glas  svoje  savesti,  glas koji ga poziva k sebi, a da ne dozvoli da se javi mržnja kada glas savesti nije dovoljno glasan da bi ga čuo i sledio. Mentalno zdra va osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi, razuma i ve re, koja poštuje život, svoj  sopstveni, kao i život  drugih  ljudi.

Otuđena osoba, kako smo pokušali da je opišemo u ovoj glavi, ne može biti zdrava. Pošto doživljava sebe kao stvar, kao inves ticiju, kojom treba da upravlja ona sama ili neko drugi, njoj ne dostaje svest o svome »ja«. Ovaj nedostatak dovodi do duboke zabrinutosti. Zabrinutost koja  nastaje zato  što  se  čovek  suočava sa ambisom ništavila strašnija je čak i od muka u paklu. U viziji pakla čovek se kažnjava i muči,  u  viziji  ništavila  on  je  doveden do granice ludila, jer više ne može da kaže »ja«. Ako je moderni vek s pravom  nazvan  vekom  zabrinutosti,  onda  je  to  prvenstve no zbog ove zabrinutosti koja nastaje iz nedostatka sopstvene lič nosti. Ukoliko je »čovek onakav kakvog ga žele«, čovek  nije  lič nost; on je zabrinut, zavisi od odobravanja drugih, stalno nastoje ći da ih zadovolji. Otuđena osoba se oseća inferiorno kad god sum nja da niije na liniji. Pošto se njeno osećanje sopstvene vrednosti zasniva na odobravanju kao nagradi za konformizam, ona se pri rodno oseća ugrožena u osećanju svoga »ja«,  u  samopoštovanju, bilo da je reč o nekom osećanju ili misli, ili akciji, koji se mogu protumačiti kao  odstupanja.  Ali,  ukoliko  je  ona  ljudsko biće,  a ne automat, ne može da izbegne odstupanje i zbog toga celo vre me oseća strah od  neodobravanja. Zbog  toga  sve  više  pokušava da se saglasi sa  drugima,  da  doživi  odobravanje,  uspeh.  Oseća nje snage i sigurnosti ne pruža joj glas njene  savesti, već oseća nje da nije izgubila tesnu vezu sa gomilom.

Druga posledica  otuđenja je  postojanje  osećanja  krivice.  Zais ta iznenađuje da je osećanje krivice tako rašireno i duboko uko- renjeno u kulturi kao što je naša, koja je u osnovi nereligiozna. Naše  osećanje  krivice  razlikuje  se,  recimo,  od  osećanja  krivice u  kalvinističkoj  zajednici,  time Sto nije  ni  svesno  niti  se odnosi

 

na religiozni pojam greha. Ali, ako pogledamo dublje, ljudi se osećaju krivim zbog stotine raznih stvari: zato što nisu radili do voljno, što su se preterano brinuli za svoju decu ili se nisu do voljno brinuli, što nisu učinili dovoljno za majku, ili što su bili suviše popustljivi prema dužniku; ljudi se osećaju krivim što su učinili neko dobro delo ili što su učinili zlo; gotovo kao da mora ju da pronađu nešto zbog čega bi se osećali krivim.

Šta je uzrok ovako razvijenog osećanja krivice? Izgleda posto je  dva glavna, mada potpuno različita,  izvora  iz  kojih proizlazi isti rezultat. Jedan je isti onaj  iz koga nastaje osećanje inferior nosti. Čovek se oseća kriv prema zapovestima »Nekog«  zato što nije isti kao ostali, što se nije potpuno prilagodio. Drugi izvor ose ćanja krivice je sopstvena savest; čovek oseća svoj dar ili talenat, svoju sposobnost da voli, misli, da se smeje, da plače, da se čudi i  stvara, on oseća da život pruža samo jednu šansu  i ako je iz gubi, izgubiće sve. On živi u svetu u kome ima više udobnosti i olakšica koje njegovi preci nisu poznavali, ali on oseća da mu u trci za     sve većim udobnostima život promiče kroz prste kao pe- sak. On ne može da izbegne osećanje krivice zbog traćenja i gu bitka ove šanse. Ovo osećanje krivice je manje svesno nego ono prvo, ali ono pojačava drugo i često služi kao racionalizacija za njega. Stoga, otuđeni čovek oseća krivicu što je razvio svoju lič nost ili što je nije razvio, što je živo biće ili što je automat, što je čovek ili što je stvar.

Otuđeni čovek je nesrećan. »Trošenje« zabave služi tome da se potisne svest o njegovoj  nesreći.  On pokušava  da uštedi vreme, a ipak želi da utuče vreme koje je uštedeo. Zadovoljan je što se još jedan dan završio bez neuspeha ili poniženja, a ne pozdravlja novi dan sa istim oduševljenjem, kakvo može da pruži jedino do življavanje sebe kao ličnosti. Njemu nedostaje stalno strujanje energije, koje proizlazi iz produktivnog odnosa prema  svetu.

Pošto nema vere, pošto je gluv za glas svoje savesti, i pošto poseduje više inteligenciju a manje razum, on je zbunjen, uzne miren i spreman da prizna kao vođu svakoga ko mu pruži reše- nje svih problema.

Može li se pojam otuđenja povezati sa ma kojim utvrđenim pojmom mentalne bolesti? Odgovarajući na ovo pitanje, moramo imati u vidu da se čovek može povezati sa svetom na dva načina. Jedan je da on vidi svet kao što treba da ga vidi, da bi upravljao njime ili ga koristio. Ovo je u osnovi čulno i zdravorazumsko is kustvo. Čovek vidi svojim očima ono što treba da vidi, čuje ušima ono  što treba  da  čuje  da bi  mogao  da živi;  zdravim razumom

 

shvata stvari na način koji mu omogućuje da deluje; i čula i zdrav razum su u službi opstanka. U odnosu na čula, zdrav razum i lo gika, koja se na osnovu njih izgrađuje, stvari su iste za  sve  lju de, jer su isti zakoni njihove upotrebe.

Druga čovekova sposobnost je da vidi stvari iznutra, tj. subjek tivno, onako kako ih formira u svome iskustvu, osećanjima i ra spoloženju.71 Deset slikara slika jedno drvo koje je  isto  u  izves- nom smislu, a ipak je to deset različitih drveta. Svako drvo je iz raz njihove individualnosti, dok je  u  osnovi  to  jedno isto  drvo. Mi vidimo svet u snu jedino iznutra; on gubi svoje objektivno zna

čenje  i  pretvara se  u  simbol  našeg  sopstvenog  čisto  individual

 

BELESKE UZ PETO POGLAVLJE

1. Materijal za ovo uzeo sam iz svog članka Psihoanalitička karak terologija i  njena  primena  u  razumevanju  kulture,  objavljenog  u

»Culture and Personalitv«, izdanje G. S. Sargent and M. Smith, Viking Fund, 1949, pp. 1—12. Pojam društvenog karaktera sam prvobitno razvio u  članku  Die  psychoanalitische  Characterologie in ihrer Anwendung fiir die Soziologie u »Zeitschrift fiir Sozial- forschung«, I, Hirschfeld,  Leipzig,  1931;  v. 8  svezak  ovog izdanja.

2. U pretpostavci da su metodi vaspitanja deteta sami po sebi uzrok određene formacije kulture leži slabost shvatanja Kardinera,  Go- rera i  ,  čiji  se  rad  zasniva  na ortodoksnim  Frojdovim  pretpo

 

nog iskustva. Osoba koja budna sanja, tj. ona koja je u kontaktu samo sa svojim unutrašnjim svetom i koja je nesposobna da shva ti spoljni svet u kontekstu njegovog objektivnog delovanja, nije normalna. Osoba koja može da doživi spoljni svet samo  fotograf ski i  koja nije u kontaktu  sa svojim unutrašnjim svetom, sa so bom, je otuđena osoba. U oba vida ove bolesti nedostaje jedna strana ljudskog iskustva. Kada bi bile zastupljene obe  strane, mogli bismo da govorimo o produktivnoj osobi, čija produktivnost proizlazi iz polarnosti između unutrašnjeg i spoljašnjeg oblika per cipiranja.

Naš opis otuđenog karaktera savremenog čoveka je donekle jednostran; postoji veći broj pozitivnih činilaca koje nisam spo menuo. Na prvom mestu još je živa humanistička tradicija, koju nije  uništio  nehumani  proces  otuđenja.  Ali  postoje  i  znaci  da

 

stavkama.

3. Ovde se pridržavam opisa i citirani ilustracije koje je dao Zombart, u knjizi Buriuj (W. Sombart, Der  Bourgeois,  Miinchen und Leipzig, 1923, p. 201).
4. Ibid., p. 206.
5. Ovde nalazimo iste razlike koje postoje i u  odnosu  na fizičke že lje suprotno onima koje nisu povezane sa telesnim potrebama; na primer,  moju  želju  za  jelom  reguliše  sam  organizam  fiziološki, a jedino u patološkim slučajevima ona nije tako Am bicija, volja za moći itd., koje nemaju svoje korene u fiziološkim potrebama organizma, nemaju ni takve samoregulativne mehaniz me, i zbog toga stalno rastu i postaju tako opasne.
6. Čovjek za sebe,  svezak ovog izdanja, str.  108—109.
7. Vidi raspravu  o  istom  problemu:    M.  Toni,  Gramzivo  društvo

(R. M. Tawney, The Acquisitive Society, Harcourt Brace & Co., New

 

su ljudi sve više nezadovoljni i razočarani svojim načinom života i da pokušavaju da povrate izgubljeno osećanje svoga  »ja«  i pro

 

York, 1920, p. 99).

8. Međutim, kao  što

 

su pokazale  Rusija i  Nemačka, bežanje  od  slo

 

duktivnosti. Milion ljudi slušaju dobru muziku u koncertnim dvo ranama ili preko radija, sve veći broj ljudi slika, obrađuje bašte, gradi sopstvene čamce ili kuće, uključen je u sve više  slobodnih i spontanih aktivnosti, širi se obrazovanje odraslih, čak i u pre- duzećima dolaze do saznanja da  je službenicima  potreban  ra zum,  a ne  samo inteligencija.72

Ali iako postoje ovakve tendencije, one nisu dovoljne da oprav daju shvatanje mnogih vrlo učenih pisaca, koji  tvrde  da je  kri tika našeg društva, kao što je ova,  zastarela  i  staromodna;  da smo mi već prevazišli otuđenje i da se nalazimo na putu ka bo ljem svetu.  Ma  kako  da  je  privlačna  ovakva  vrsta  optimizma, to je ipak samo učenija forma odbrane status quo, samo prevo đenje pohvale američkog načina života u pojmove kulturne antro pologije, koja je, obogaćena od Marksa i Frojda, »otišla dalje« od njih i koja uverava ljude da nema razloga za ozbiljnu zabrinutost.

 

bode  može  da predstavlja i  u XX veku potpuno  potčinjavanje  ot

vorenom  iracionalnom  autoritetu.

9. Mora se dodati da navedeni opis važi uglavnom za srednju klasu XIX Radnik i seljak su bili različiti u mnogim suštinskim aspektima. Jedan element razvitka XX veka bio je  taj  da  su  go tovo potpuno iščezle karakterne razlike između raznih društvenih klasa,  a  naročito  onih  koje  žive  u  gradu.
10. U svom  govoru  na  Kolumbijskom  univerzitetu,  
11. Videti: Carskadom and R. Modlev, U. S. A., Measure of a Na- tion, The Macmillan Co.,  New  York, 1949, p.  3.
12. A. Berle Jr., and G. C. Means, The Modem Corporation and Pri- vate Property, The Macmillan Co., New York, 1940, pp. 27, 28, and 32, 33.
13. Ove cifre su uzete iz: R. Mils, Beli okovratnici, Oxford Univer- sity Press, New York, 1951, p. 63.
14. Ibid., p. 63.

 

15. Berle and Means, 52.
16. Kao što će čitalac koji je upoznat sa pojmom orijentacije ka  tr žištu, koji sam razvio u knjizi Čovek za sebe,  videti, pojava  otu đenja je opštija i nalazi  se  u  osnovi  specifičnog  pojma  »orijenta cije  ka  tržištu«.
17. Iz časopisa »Collier«,
18. časopis »Time«, oktobar, 1954.
19. Mare, Kapital, takođe vidi: Marx-Engels, Die Deutsche Ideolo- gie u »Der Historische Materialismus«, Die Fruhschriften, S. Land- shut und D. P. Mayer, Leipzig, 1932, II, p. 25.

 

32. Termin katarza je upotrebio Aristotel u  delu O  pesničkoj  umetno- sti da označi identifikovanje gledalaca sa ličnostima glumaca u drami i moramo pročišćavanje koje iz toga —  (Prim. prev.)
33. Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda (Adam Smith, An Enquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations), The Modern Librarv, New York, 1937, p. 13;  kurziv E. F.
34. Vidi  Marksov   kritički   opis   čoveka   u   kapitalističkom   društvu:

»Vreme je  sve;  čovek nije  ništa;  on je,  u najboljem  slučaju,  ova- ploćenje  vremena.«  (Beda  Filozofije,  str.  50,  »Kultura«,  Beograd,

 

20. J.  Gilespi,  Slobodno   izražavanje   u  industriji  (J.  J.  Gillespie,

Free Expression  in  Industry,  The  Pilot  Press  Ltd.,  London,  1948).

21. Vidi interesantan  članak    Hun,  Boljševizam  kao  menadžerska ideologija  (W.  Huhn,  Der  Bolschevismus  als  Manager  Ideologie,

 

35.

 

1946).

Može se otkriti uticaj Bentamovog shvatanja u Frojdovom pojmu principa zadovoljstva i u njegovim pesimističkim shvatanjima  o tome da patnja preteže nad prijatnostima u  civilizovanom  dru štvu.

 

in Funken, Frankfurt V, 8/1954).

22. Vidi: F.  Druker, Pojam  korporacije  (Peter F.  Drucker,  Concept of the Corporation, The John Day Co., New York,  1946, pp. 8, 9).
23. Vidi: Beri i G. Mins, Moderna korporacija i privatna svojina (A.
    1. Berle and    C.  Means,  The  Modem  Corporation  &  Private Property,  The Macmillan Co., N. Y., 1940, pp.  66—68).
    2. Ibid., p. 70.
    3. Ibid., pp. 94. and  114—117.
24. Marks, Rani radovi, »Kultura«, Zagreb, 1953, 258, 259.
25. Marks, , str. 238.
26. Termin leisure time, ili na francuskom loisir, koji se  obično  pre vodi kao dokolica ili razonoda, preveli smo terminom slobodno vreme, jer nalazimo da je ovaj  termin — (Prim. prev.)
27. Vidi pojam »Gemeinschaft« (zajednica) nasuprot »Gesellschaft« (društvo), kako  ih upotrebljava  Tenis  (Toennies).
28. Komunizam, konformizam, građanske slobode (Communism, Con- formitv and Civil Liberties, Doubledav & , Inc.  Garden  Citv, New York, 1955).
29. Vidi moj opis orijentacije ka tržištu u knjizi Čovjek za sebe,   svezak ovog izdanja, str. 68. Pojam otuđenja nije istovetan sa jednom od karakternih orijentacija, na primer: receptivnom, eks- ploatatorskom, orijentacijom ka zgrtanju i tržištu i produktivnom orijentacijom. Otuđenje se može naći ma u kojoj od  neproduk- tivnih orijentacija, ali je ono na naročiti način povezano sa ori jentacijom ka tržištu. U istoj meri  ono je povezano  sa  Rismano- vim (Riesman) shvatanjem  orijentisanosti  ličnosti  prema   drugi- ma (»other-directed« personalitv) i mada se »razvilo iz pojma ori- jentacije ka tržištu«, ono se od ovog  razlikuje  u  osnovnim  tačka- ma. Vidi: D.  Risman,  Usamljena gomila (The  Lonelv  Crowd. Yale Univ. Press, New Haven, 1950, p. 23).

 

36. Citirano iz Uzroci samoubistva Morisa Halbvaksa (Maurice Halb- Les Causes du Suicide, Felix Alcan, Pariš, 1930,  p.  92.  et 481).
37. Vidi: Dirkem, Samoubistvo (Emil Durkheim, Le Suicide, Felix Alcan, Pariš, 1897, p. 446).
38. Ibid., p. 448.
39. Sve cifre pokazuju takođe da u protestantskim  zemljama  postoji veći procenat To je,  možda,  zbog  nekih  faktora koji su svojstveni razlici između katoličkih  i  protestantskih  reli gija, kao što je veći uticaj koji ima katolička  religija  na  život svojih vernika, kao  što  su  adekvatnija  sredstva  kojima  katolič ka  crkva  izaziva  osećanje  krivice  itd.  Ali  mora  se  uzeti  u  obzir i to  da  je  u protestantskim  zemljama  kapitalizam  razvijeniji  i  da je to uticalo  na  potpunije  oblikovanje  karaktera  stanovništva  ne go u katoličkim zemljama, tako da  je  razlika  između  protestant skih i katoličkih zemalja umnogome i razlika između raznih stup njeva  razvitka  savremenog  kapitalizma.
40. Sledeći citati su uzeti iz članka Stanari Vilijama Vajta (VVilliam
41. Whyte, The  Transients,  u časopisu  »Fortune«, maj,  juni, juli  i avgust 1953).
42. Super-ego je termin koji je upotrebio Frojd da označi jedan deo ličnosti, kao njegovo nad-ja, koje predstavlja interiorizovane mo ralne norme određenog društva  od  strane  ličnosti,  vršeći  funkci ju savesti. — (Prim. prev.)
43. Od reči filis, što znači — (Prim.  prev.)
44. Vidi članak Varnera Blumberga mlađeg, Čudovišna mašina i za brinuti radnici (Warner Bloomberg Junior, The Monstrous  Ma- chine and the Worried workers), u časopisu »The Reporter«, septembar 1953, i njegova predavanja na Čikaškom univerzitetu, Moderna vremena u fabrici (Modern Times in the Factory), 1934, rukopis  koji  mi  je  stavio  na  raspolaganje.

 

44.

45.

 

46.

 

 

 

 

 

47.

48.

49.

 

50.

 

 

 

51.

 

52.

 

53.

 

54.

 

55.

 

56.

 

57.

58.

59.

60.

61.

 

62.

 

63.

 

64.

65.

 

Detaljna analiza modernog industrijskog radnika dolazi kasnije. Vidi: Aldous Huxley,  Brave  New  World,  The  Vanguard  Iibrarv, p. 196.

Vidi: V. J. Dikson, Novi odnosi u  industriji  (W.  J.  Dickson,  The New Industrial Relations, Cornell Universitv Press, 1948) i Frid- manovu (Friedmann) raspravu Kuda ide ljudski rad? izdanje »Ra da«, Beograd,  1960, kao i H. V. Harel, Industrijska psihologija  (H.

1. Harell. Industrial Psychology, Rinehart & Co., Inc., New York, 1949, p. 372).

Posle nas potop. — (Prim. prev.)

»Time«, 23. avgust, 1954.

Engleski romanopisac Džordž Orvel (1903—1950) daje krajnje pe- simističku anticipaciju budućnosti u romanu 1984.—(Prim. prev.) Vidi isto gledište A. Gelena u  njegovom  ozbiljnom  i  dubokom delu Socijalno-psihološki problemi u industrijskom društvu  (A. Gehlen, Sozialpsychologische Probleme in der Industriellen Gesel- Ischaft, I. C. B. Mohr, 1949).

220. W. Mills, White Collars (Beli okovratnici), Orford Universitv Press, New York, 1951, p. 220.

Vidi: Piter F. Druker, Pojam korporacije (Peter F. Drucker,  Con- cept of the Corporation, the John Day Co., New York, 1946, p. 179). Engleska reč »employed«, kao i nemačka  »angestellt«  je  termin koji se  odnosi  na stvari,  a ne  na  ljudska bića.

O  problemu  rada  raspravljaće  se  dalje  u  VIII  glavi.

»Comflakes«  su pahuljice od kukuruza koje se jedu s mlekom. —

(Prim. prev.)

Citirano iz J.  Batlera, Istorija  Engleske  (J.  R.  M.  Butler,  History of  England,  Oxford  Universitv Press,  London,  1928,  p.  86).

Joseph   A.   Schumpeter,   Capitalism,   Socialism   and   Democracy,

Harper and Brothers, London,  1947, p. 250. Ibid., pp. 261—262.

Ibid., p. 263.

Ibid., p. 269.

Vidi: članak R. Krosmana, Partijske oligarhije (R. H. S. Crossman,

The Party Oligarchies), u »The New Statesman & Nation«, London,

21. avgust
22. G. Wells, In the Days of the Comet and seventeen short stories,

New  York,  Charles  Scribner's  Sons,  1925.

140. S. Sullivan,  The  Interpersonal  Theory  of  Psychiatry,  W.  W. Norton  and  Co.,  Inc.,  New  York,  1953,  p.  140.

Ibid., p. 264.

69. Freud, Civilization  and  Its  Discontents,  p.  69.

 

66. Ibid., p. 69.
67. Ibid., p. 21.
    68. S.  Sullivan,  Ibid., p. 246.
    69. , p. 246. Druga definicija ljubavi, gde Saliven kaže da ljubav počinje kada čovek oseća da su potrebe druge osobe isto  toliko važne  kao  i  njegove,  manje  je  obojena  aspektom  tržišta.
    70. Egoizam  —  (Prim.  prev.)
    71. Vidi detaljniju raspravu o ovom  pitanju u delu Froma, Zabo ravljeni jezik (The Forgotten Language), Rinehart & Co., Inc., New York, 1952; Matica hrvatska, Zagreb, 1970.
    72. Upečatljiv primer ove nove tendencije je kurs iz književnosti i fi lozofije za mlađe službenike firme »Bell Telephone «, pod ru kovodstvom profesora M. Pekhama (Morse Peckham)  i R.  Krafor- da  (Rex  Crawford)  sa  Pensilvanijskog  univerziteta.