Neki ljudi koji deluju kao da imaju jasne granice. Precizni su, rezervisani, ne puštaju lako. Deluju samostalno, autonomno, ponekad i hladno. Kao da tačno znaju gde prestaju oni, a gde počinju drugi.I često im se zbog toga pripisuje snaga.

Ali kada neko pređe taj spoljašnji zid dovoljno strpljivo ili emotivno relevantno slika se menja. Iza rigidne spoljašnjosti pojavljuje se osoba koja teško razlikuje svoje potrebe od tuđih, koja se brzo prilagođava, popušta, trpi, gubi sebe u bliskosti. Kao da su granice tu, ali samo dok osoba ne postane važna.

Ovaj paradoks nije redak. I nije nelogičan.

Spoljašnja rigidnost često nije znak zdravih granica, već znak odbrane. To je zid, ne granica. Zid služi da zadrži svet napolju. Granica služi da reguliše kontakt. Razlika je suštinska. Zid je krut, nepropustan i ne pravi razliku između pretnje i bliskosti. Granica je fleksibilna, svesna i zavisi od konteksta.

Kod ljudi koji su „rigidni spolja, a mekani unutra“, spoljašnje granice su preuzete kao strategija preživljavanja. Naučene su rano, često u okruženjima gde nije bilo dovoljno sigurnosti, predvidivosti ili emocionalnog prostora. Tada se distanca, kontrola i zatvorenost uče kao način samoočuvanja.

Problem nastaje kada neko postane emotivno blizak. Jer unutrašnje granice, one koje regulišu odnos sa samim sobom, često nisu razvijene. Unutrašnje granice znače da znam šta osećam, šta mi treba, gde sam ja u odnosu na drugog. Bez njih, bliskost postaje opasna. I to nema veze sa tim da lj je drugi invazivan, već sa tim što nema unutrašnje strukture koja može da izdrži kontakt bez stapanja.
Tada se dešava preokret: osoba koja je spolja delovala neprobojno postaje previše dostupna, popustljiva, anksiozna da ne izgubi odnos. Kaže „da“ kad želi „ne“. Ostaje kad joj nije dobro. Trpi da bi sačuvala bliskost. Granice koje su bile čvrste prema svetu nestaju pred onima koji su važni.

Spoljašnja rigidnost nije isto što i unutrašnja stabilnost. Zapravo, često su u obrnutom odnosu. Što je zid spolja deblji, to je unutra češće mekše i neorganizovanije.

Zdrave granice ne izgledaju dramatično. One nisu ni hladne ni krute. One su tihe, dosledne i utemeljene iznutra. Počinju sposobnošću da se bude u kontaktu sa sobom, pre nego sa drugima. Da se podnese sopstvena nelagodnost, umesto da se reguliše kroz distancu ili samoponištavanje.

Rad na granicama zato nije učenje kako da se bude „tvrđi“. Češće je učenje kako da se bude prisutniji za sebe prvenstveno pa onda i za svet.

Tek kada unutrašnje granice ojačaju, spoljašnje više ne moraju da budu zid. Tada mogu da postanu ono što zaista jesu: mesto susreta, a ne linija fronta.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

Psihološko savetovalište Psihum