Uloga žtrve je omiljena mnogima od nas. Postoje brojne koristi i povlastice koje možemo dobiti igrajući ulogu žrtve.

Igrajući žrtvu automatski stičemo osećanje da vredimo. Kao žrtva, mi smo oni nad kojima se sprovodi nepravda. Dakle, drugi su nepravedni, nekorektni, loši i greše u onome što rade. Konsekventno, mi smo onda pravedni, korektni, dobri i delamo ispravno. Mi smo vredni, a oni nisu. Mnogi ljudi koji nemaju dovoljno samopouzdanja pronalaze ovaj obrazac kao jedini način da uspostave svoje samopoštovanje i samopouzdanje – time što će biti žrtve tuđih loših dela i nepravde.

Kao žrtve, možemo “igrati” na tuđe osećanje krivice i sažaljenja. Kada su drugi ljuti na nas možemo umanjiti i omalovažiti njihov bes i agresiju igrajući slabu, zlostavljanu osobu. Kada želimo nešto od nekoga, možemo igrati na njihov osećaj krivice tako što ćemo učiniti da osećaju da je njihova krivica što smo mi nesrećni, i da su naši problemi njihova odgovornost.

Takođe, kao žrtve, mi nismo odgovorni za našu realnost i, shodno tome, ne možemo preuzeti krivicu za to što naši životi ili mi sami nismo u dobrom stanju. Imamo izgovor što nismo dobro ili ne ispunjavamo svoje potencijale. Kao rezultat ovoga, mi od drugih dobijamo ono što želimo – čineći da se osećaju odgovornim za našu realnost, kao i čineći sebe u očima drugih slabim, nesposobnim i osobama kojima je potrebna pomoć.

Kada smo suočeni sa bližnjima, ljudima do kojih nam je stalo, a koji igraju ulogu žrtve, moramo sebe osloboditi iluzije da su oni slabi i nesposobni, kao i da smo mi odgovorni za njihovu realnost ili još gore, kreiranje njihove sreće, zdravlja ili uspeha u životu. Svoju ljubav prema njima moramo izraziti tako da je oni percepiraju ali ne i da je dožive tako kao da smo mi odgovorni ili krivi za njihovu realnost. Ovo zahteva kombinaciju ljubavi, efektivne komunikacije i čist um, racionalan način izražavanja. Možemo, i možda čak i moramo, da im pomognemo da pronađu drugi put da bi dobili ono što žele, a koji je oslobođen samosažaljenja i nepotrebne patnje.

Žrtvi je “potrebno” da bude nesrećna i zbog toga će ona ili on pronaći razlog da to bude. Svaki dan pronalaziće još jedan razlog, ili makar onaj koji će “zadovoljiti” dnevne potrebe. Ti razlozi veoma često impliciraju da su ljudi iz okoline oni koje treba kriviti. Žrtvama je izuzetno teško da kažu – “Kako je danas divan dan!” ili “Baš sam srećan/srećna!” ili “Hvala ti što si tako super osoba prema meni!”

Za poslednju rečenicu, naravno, postoji izuzetak. Ovo će možda izgovoriti ljudima koji su u njihovim životima novi i koji su toliko različiti od svih ostalih bezosećajnih ljudi koji su već tu, svuda okolo.

 

 

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/uloga_zrtve.62.html?news_id=173080