Kada se sagleda život...obično je to u kasnijim godinama..ipak nešto nije štimalo.  Bilo da se je duhovan, bogat, siromašan, zdrav, bolestan....koji ima i samo jednu želju, a kada ozdravi "zaboravi" i po nekom ustaljenom ritmu nastavi. I mladost to oseti ali nema vremena o tome razmišljati...i dobro je da je tako....kasnije će... neće ih mimoići...ili?

Evo i ova naša majušna virtualna zajednica to potvrđuje. "Stisnuli" smo se jedni uz druge, o svemu se napričali, diskutirali...smejali, slavili...a polako dosadilo...ili mi se samo čini? Nije stvar u različitosti, več ono zajedničko što imamo (ako smem tako reći) a to je da ipak neka karika nedostaje svakome.

Nešto nedostaje čoveku, bez obzira na probleme, sreću, zadovoljstvo...neka "greška" postoji.

Jedna lepa misao: "ako si nam dao želju, zašto nam nisi dao i mogućnost?" Pa koja je to želja, ili stanje... a da bi do kraja ispunila? 

Skakuće čovek od radosti, ali samo kratko vreme..više se provede u toku dana u nekom "apatičnom" stanju i pored toga ako sve štima. Čak i oni koji su se osamili i svoj život posvetili Bogu i oni osete ponekada prazninu...i u porodici gde je "sve" uredu..kada se sabere ceo dan više se je u toj "apatiji" nego u radosti. Želja po "samoći" u nekom trenutku je potrebna, ali mislim na "ono nešto".

Danas se ne osećam tako, inače ne bih ovo pisala :) već u nekom kutku... bez misli, do neke promene svesne ili nesvesne se smilila sama sebi.

Zašto?