Eto jutros sam dobila inspiraciju da napišem par reči o ljudima, mojem viđenju o njima onako kako ih doživljavam. Pa da me ne prođe volja :)) odmah da i napišem.

Ljudi su dobri.

Nema čoveka koji ne razmišlja o svojim pustipcima i u ovisnosti od njih ne donosi sud o sebi. Neki zataje svoja dobra dela iz razloga da ne ispadne samohvala; neki zataje svoje pogreške koje čine, da drugi ne steknu loše mišljenje o njemu; neki iskažu svoja dobra dela i svoje greške. Spadam u tu grupu ljudi.

I nimalo mi nije zbog toga žao, naprotiv ponosim se tom svojom osobinom. Razumem ljude koji su me "povredili" i razmišljam šta sam učinila da su se odlučili da tako reagiraju. Malo puta se je to dogodilo, a uvek sam bila prva koja je pružila ruku pomirenja. Niti malo se nisam osetila zbog toga poniženom, naprotiv. Važno mi je da ja ne povredim drugoga. Ali! to nikako ne znači, da se me može vrteti oko malog prsta. To ne znači, da sam naivna niti dobrica. Toleriram tuđe raspoloženje, zbog kojega se ne malo puta čovek "zaboravi" i pređe granicu ukusa. U takvim situacijama odreagiram, dam do znanja i opet pružim ruku.

Zašto se prave  greške i povređuju drugi? Raznorazni razlozi su. A najviše neznanje i slaba slika o sebi. Povrediti drugoga to znači povrediti sebe. I takvim ljudima niti malo nije lako. Sigurno je jedno! Ranjeni su, nose traume u sebi, nisu si znali poiskati pomoć, nije imao ko da ih usmeri itd. Onaj ko to shvati, trudi se i da popravi, a onaj ko ne, produbljuje svoje nezadovoljstvo, prenosi to na svoje bližnje, okolinu, među kolege u službi. Vrti se u krugu. Takvima treba pružiti ruku i pomoći da izađe iz tog kruga; onim ljudima koji su u čovekovom okruženju i čine sastavni deo života. bližnji, susedi, kolege, prijatelji znanci.

Ljudi su dobri, a ako se ima o njima loše mišljenje prvo si zapitati o sebi. Jer onako kako se ponaša do drugih, tako se dobija nazad. Istina ima i ekstrema, ali u njihovim senkama stoji veliki, veliki razlog zašto su takvi.