Imam jednu poznanicu koja je bolesno opterećena, da za i najmanju sitnicu traži veze da bi rešila, ponekada tako banalne i rešive stvari, da nisam mogla verovati. Više vremena potroši tražeči one koji bi joj u tome mogli pomoći, nego što bi potrošila a da sama to uradi. Pored toga opterećuje se da se revanšira onome ko joj je nešto učinio. Kupuje poklone, od portira do šefova.

Ajmeee a kada dobije uputnicu za nekog specijalista, nema majčin sine, dok je ne stave na prednostnu listu sva se zajapuri ahahahhaa.

Kada je bila na predporođajnom bolovanju, zapisivala je dežurstva lekara i babica i raspitivala se koji su "najbolji". i hvala bogu bila je zadovoljna. Opsesija su joj veze.

Jednom prilikom u razgovoru kada sam rekla da trebam ići na stanicu rezervirati kartu za vlak, kao iz topa je izbcila: imam ja vezu na željeznici ahahahaha. 

Ne tražim veze i vezice, idem redovnim putem i nemam neko značajnije slabo iskustvo. Prehitevati događaje mislim da nije ni dobro. Dogodiće se onda i kada baš treba. A ako "zakasni" zbog takvih koji preko veza izbace drugoga iz nekog reda, kakva je ona, verovatno ima i to nekoga smisla.

Poklone ne kupujem doktorima, sestrama, administrativnim službenicima, frizerima, itd. a kada osetim potrebu nekome zahvaliti (to sam učinila dva puta) pošaljem kratko pismo u časopis za rubriku "pisma čitaoca" zahvalu, bez imena, naslov je poznat samo redakciji. A drage ljude, bez da su mi nešto učinili ili ne, volim razveseliti i na taj način im iskazati svoju naklonjenost. 

Razumem  da ponekada čovek kada ima jako velik problem, borba sa vremenom od koga je odvisan pozitivan izhod, da se upotrebi i takav način, i sama bih učestvovala u tome, a ne i za majko mila nevažne stvari.