RAZGOVOR S BOGOM "Dakle, ti bi zeleo razgovarati sa mnom", rece Bog. "Ako imas vremena", rekoh. Bog se nasmesi. "Moje je vreme vecnost. Sta si me hteo pitati?" "Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi"? Bog odgovori: „Sto im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi opet želeli da postanu deca". „Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje“. „Sto razmisljaju teskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti“. "Što zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli." Bog me primi za ruku Ostadosmo na trenutak u tišini. Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?" Osmehujuci se, Bog odgovori: "Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli." Mogu samo voleti. Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu. Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima... Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba. Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izleći. Da nauce opraštati tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to neznaju reći niti pokazati. Da nauće da se novcem može kupiti sve. Osim sreće. Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je razlićito. Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima... a ipak ih voli. Da nauće kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.”