24. PODNOŽJE I VRH

 

        Dogodilo se te je podnožje planine slušalo priču vjetra i ptice. Pričali su o vrhu planine. Podnožje je slušalo i divilo se.

        “Kako li je to kad si među oblacima?” razmišljalo je. ‘Kako li je to, kad je zrak oko tebe kristal? Kad te posjećuju samo orlovi! Kad vidiš zemlju s onu stranu obzorne crte!?”

        Podnožje na sve strane poče pitati zna li se još nešto o vrhu.

        Onda mu jedan čvorak prijateljski reče:

        “Pa ti si temelj. Na tebi počiva vrh. Shvati to.”

        “Na meni počiva vrh?” zapanji se podnožje. “Zar uistinu?”

        “Da,” reče čvorak. “Što bi vrh bez tebe? Zar bi bio vrh?” I odleti.

 

        Otada je podnožje drukčije razmišljalo o sebi.

        Te su misli strujale uvis, i stale draškati vrh u oblacima. Vrh je onda morao pomisliti na svoja nepoznata stopala - osjetiti se zahvalnim, što ona postoje. Naginjao se da ih vidi, ali nije uspijevao.

        “Kako im poslati riječ zahvale?” pitao se.

        Pomalo se pribojavao: jesu li stopala dovoljno čvrsta? Ogledavao se, tražeći koga bi o tomu pitao.

        Onda mu jedan orao prijateljski reče:

        “Tebi je ime vrh planine. Stopalima je ime dno planine. Ali to su samo imena. Oba imena nosi planina, zar ne? A može ih nositi još stotine.”

        Vrh se zabezeknuo. Dolina je to osjetila kao potres.

        “Zbilja, nisam o tomu razmišljao...”

        ”Ti se pitaš o imenu. No pitaš li se nisi li ti planina -  ta jedna, sa svojim podnožjem, pojasom, bokovima, vrletima, gudurama, vrhuncima - taj nosač svih svojih imena?”

        “Pitam se, pitam se,” propenta moćni vrh, još uvijek drhteći pred otkrićem.

        “Uostalom, planina ne pita,” doviknu orao u odletu. “Ona zna.”

       

       Samosvijest je spokojno i moćno znanje.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 1.