67.  MAČAK, MIŠ, I SOVA

 

        Jedne noći, jedan mačak, ne našavši sebi mačku, zagleda se u sovu, i ludo se zaljubi u nju. Sova mu je izgledala kao naj-mačka – nalik na nju, samo moćnija; huk joj neodoljiv, oči, da te njima okuje. Zaželio ju je zaprositi, samo kako?

        Uhvati taj mačak miša, i svu svoju snagu zauzdavanja mišoljubačke strasti upotrebi da miša ostavi živa među šapama. Rekne mu:

        “Ti si moj zakoniti obrok, i moja igra”.

        Mišp je, užasnut, cvilio, moleći milost i milosti se ne nadajući.

        “Umukni”, razdraženo će zaljubljeni mačak. “Imam jedan prijedlog, pogodbu za tvoj bezvrijedni život; ako imaš i zrno pameti nagodit ćemo se”.

        “O čemu se radi”? miš će, odjednom poslovno.

        “Vidiš li tamo onu krasoticu”? zabugari mačak. “Tamo na grani, pod mjesecom? Ostavit ću te u životu ako joj odneseš moju ljubavnu poruku. Štoviše, obaviš li zadaću kako valja, ne samo da te neću pojesti, već ću te snabdjeti prvorazrednim sirom iz smočnice”.

        “Koju krasoticu? Sovu? Uh, plašim se da je zadaća pomalo neizvediva. Žao mi je mojega mladog života, a i toga sira iz smočnice”.

        Mačak stade mijaukati da se mišu srce paralo.

        “Čekaj! Nisam rekao da neću, rekao sam da se plašim. Što bih ja krasnoj gospođi trebao isporučiti”?

        “Ti joj kaži da sam ja jedini mačak na svijetu, koji umire za njom. I da joj nudim časni naslov supruge”.

        “Dobro”, reče miš, iskobelja se iz mačkovih šapa, i odjuri prema stablu na kojemu je sovila sova.

        “Hej, gospo”, povika, “ima jedan ludi mačak, moj prijatelj, koji se u Vas zaljubio. Prenosim Vam njegovu bračnu ponudu”.

        Sova je već i prije spazila miša, te je mudro čekala da ga zgrabi. No miš se držao sigurnosne razdaljine.

        “Ne čujem dobro”, reče sova prenavljajući se. “O kakvoj se ponudi radi”?

        “O bračnoj”, razdere se miš, ali to se još uvijek čulo kao sitan cvil.

        “Ah, ništa te ne razumijem”, prijetvorno će sova. “Bi li se ti mogao popeti na moju granu”?

        “Imajući u vidu sir, neću poslušati svoju urođenu zdravu plašljivost”, reče miš, popne se, i istoga se časa nađe u sovinim kandžama. Poslije obroka, sova je zadovoljno huknula.

Mačak je protrnuo od sreće, smatrajući taj huk odazovom na zov svoje strasti. Čekao je miša sve do ponoći. Kad je otkucala ponoć, sreo je susjedovu mačku i sve zaboravio.

 

 

Krive strasti i pravi uzroci, i obratno.

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 5. (još neobjavljeno)