51. KRALJEVIĆEVA KUŠNJA

 

        Jedan je kralj rekao svojemu sinu:

        “Najbolji su te učitelji podučavali onomu najboljemu. Ali ti, sinko, ne znaš, a ne znam ni ja, koliko si od toga zaista naučio. Zato se presvuci u običnoga mladića, i kreni svijetom. U susretu s ljudima koji u tebi neće gledati kraljevića, naučit ćeš kakav si sebi, i kakav si drugima; i koliko si plemenitoga znanja posvojio”.

        Sin pristane. Odjene se priprosto, povede sobom samo jednoga slugu, i rekne mu da pred svijetom on glumi gospodara.

        Nisu dugo čekali na zanimljiv susret. Kad su pri kraju dugoga dana pješačenja stigli do konačišta, zatekoše tamo svu silu uzrujanih putnika. Na drumu su se, naime, bili pojavili razbojnici, pa su neke putnike opljačkali, a neke zarobili. U konačište stigoše i redari da ispituju putnike o mjestu i vremenu zlodjela.

Kraljević i sluga nekako uspiješe zadobiti zadnju sobicu. Netom su ušli u nju, kad nahrupiše u sobu dva krupna čovjeka i okomiše se na njih:

        “Pasji sinovi, vi niste iz naše družine, stoga se smjesta gubite odavde”!

        “Ali mi smo se prvi prijavili za sobu s dva ležaja”, reče kraljević.

“I platili smo unaprijed”, dometne sluga, malo uplašen.

        “To me se baš nimalo ne tiče”, zaurla nasilnik. “Samo bih kraljeva sina pustio – prema tomu, ti se, nezrelišu jedan, gubi”!

        “Ostavite nas na miru”, reče kraljević blago. “Mi smo putnici kao i vi, i željni smo odmora i počinka”.

        Nasilnik stisne pesnice i nasrne na kraljevića. Kraljević je stajao mirno, a onda učini nekoliko munjevitih pokreta, i krupni se čovjek  nađe na podu, nemoćan ustati.

        “Da si me zamolio, ja bih ti ustupio ležaj. No jer si mi prijetio, završilo je ovako, kako nije bila moja želja”

Drugi se nasrtljivac nije usudio uhvatiti u koštac s kraljevićem. On brže bolje pomogne prvomu da se osovi, pa obojica napustiše sobu.

Sutradan, prije odlaska, kraljević priđe napasniku.

“Prijatelju, ne bih želio da se rastanemo ovako zakrvljeni. Stoga prihvati moju molbu za oprost zbog onoga što se sinoć dogodilo – koliko god u tomu bilo moje krivnje, toliko te molim da mi oprostiš”.

 

Taj ga čovjek tada pogleda s poštovanjem i udivljenjem.

“Vidi se iz kakve si kuće”, reče. “Dokazao si da si vrijedan imena koje nosiš, jer se nisi na nj pozivao. A ja sam ti nudio da ideš lakšim putem. Sretan sam da si odbio moju ponudu. Da, ja sam samo htio vidjeti kakva ćemo vladara uskoro dobiti”.

 

 

Ime se ne dobiva, već se zaslužuje.

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 5. (još neobjavljeno)