27. BIO JEDNOM JEDAN LABUD

 

       Bio jednom jedan labud, koji je samo malo i naoko bio labud, jer je bio Bog, koji je sletio na jezero.

        Taj labud nije znao da je Bog, ali Bog je to znao.

        Labud je pio vodu jezera, ali Bog je pio samo nektar.

        Dok je labud pio, samo je labud pio. Kad je Bog pio, svi su pili.

        “Nauči piti kad Ja pijem,” govorio je Bog košuti, stablu, gavranu, trskama, čovjeku. I oni su učili, neki brže, neki sporije. Pijući zajedno s Bogom, pretvarali su vodu u napitak od kojega više nisu žednjeli.

        Labud se često ogledavao u vodi.

        Bog je Sebe vidio gdjegod je pogledao.

        Samo malo i naoko, svijet nije bio savršen. Toliko, koliko labud nije znao da je on Bog, koji je sletio na jezero. Ali to je bilo dovoljno za smrt, patnju, i pjesmu.

 

 

        “Šteta,” rekao je Bog pomalo sjetno. “Šteta...”

       “Ali i nije,” zapjevao je.

 

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 1.