55. BILA JEDNA TRAVA MISLICA

 

        Bila jedna trava, a zvali su je mislica, jer tko bi kroz nju prošušnjao, od toga bi se šušnja zamislio, baš duboko.

Tako jednom neki čoban u potrazi za ovcom, ušuma se u tu travu, i stade misliti, misliti, a mislio je ono, što nikada nije znao da zna. Od tih mu se misli kosa ustršila, i kapu je ponijela poviše tjemena, baš kao poljskomu strašilu. Odmah on vidi gdje mu je ovca. Kaže joj da dođe, i ona dođe. Čoban nije znao što ga je to snašlo, pa je sjeo u travu da se odmori od misli, a ono još gore.

        Od toga vremena u selu su ga se pribojavali. Jer on je pogledao čovjeka, i znao je: hoće li se u bunaru utopiti, hoće li mu vuk ili grom doći glave, hoće li mu se ime zatrti. I tako im je govorio.

        Pitali su ga zašto im uvijek naviješta zlo, a nikada dobro. On im nije umio odgovoriti. Glava mu je povazdan šumjela od misli. Nije prestajala ni noću, u snu.

        Uvečer bi znao sjesti pred prag i zapušiti iz glinene lule, pogledavati na nebo, i sebi nešto u bradu mrmljati. Razgovarao bi tada sa stvarima, s mrtvima, s ljudima iza obzora. Katkada se i smijuckao, ponekad baš grohotao. Otkada se zašušnjao travom mislicom, nikada se nije osjetio ni sam, ni zdosađen. Zabavljao se da ljudima na daljinu razvezuje opanke. Ili, još gore - da im bocka konje ispod repa pukim pogledom.

        A nikoga nije trpio pokraj sebe, izim jedne djevojčice, koja je, po njegovu narijeku, ostala bez roditelja.

 

        “Zašto se smiješ, čiko?” pitala ga je jedne večeri ta djevojčica.

        “Vidim dva zduhaća u visini, zapleli im se vjetrovi, pa mi smiješno,” odgovorio je, otpuhujući dimove.

        Djevojčica, pogleda i ona u oblake, pa se nasmija.

        “Baš su smiješni,” složi se. “A jednomu je rep sav u čvorovima.”

        Čoban se začudi, ali pritaji svoje čuđenje.

        Onda ona razveže čvor na svojoj marami, i zduhač se raspetlja. Istoga časa, čoban pljucne u nebo. Zduhač pade strmoglavo, poput kamena. Onaj se drugi jedva jedvice prikupi, sveže svoj vjetar, i spusti se u dvorište iza kuće.

        “Što - da nisi i ti vršljala kroz travu mislicu?” upitat će čoban djevojčicu.

        Djevojčica se zasmijulji, pogleda ga kao da je ona odraslo čeljade, a on, vižle neuko, nekud prosto, i nesviklo na tanahan, mudar razgovor. Oči su joj bile kao dva carska grada.

        “Kosa ti strši kao u strašila,” reče. “Ne znam ja o kakvoj ti travi zboriš.”

        “Nego? Kako li vidiš to što vidiš?”

        “Kako - od anđela. Ja vidim što vide anđeli, a ti vidiš što vide strašila. Vidiš ti, vidim i ja. Svako vidi svoje. Ne znam ja o kakvoj ti travi zboriš.”

        “Ama ne pravi se nevješta..Zborim o travi mislici, gore u planini. Je li te mati rodila u tomu šušnju? Od mislice znaš sve što znaš, i ti to znaš.”

        “To su strašilove priče, čiko  - meni anđeli kažu da nema nikakve trave. Sve što znam, ja od sebe znam.”

        Kažu da je čoban poslije toga ozdravio. Da je svezivao razvezane opanke i na daljinu, i na blizinu.

 

 

 

        Potomci djevojčice rijetko kada prođu ovim krajem.

       Zato onih drugih ima na svaku stopu po cijelo bratstvo.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 1.