Najbolnije iluzije nisu one koje imamo o drugima već one koje smo godinama zvali ljubavlju.

Ponekad tek kada se jedna velika iluzija u nama raspadne, počnemo jasno da razlikujemo ono što smo godinama zvali ljubavlju od onoga što je zapravo bilo strah, potreba, navika ili stari obrazac vezivanja.

Raspad takve iluzije nije lak.

Sa njom se ruši slika ljudi, odnosa, a ponekad i čitavog dela sopstvenog života za koji smo verovali da ga razumemo.

I tada dolazi bol.

Ne ona od koje treba odmah pobeći, već ona kroz koju čovek polako upoznaje sebe, bez starih objašnjenja i bez potrebe da održava ono što ga povredjuje samo zato što mu je poznato.

A kada taj bol prodje kroz nas, nešto se pročisti.

Počinjemo da prepoznajemo obrasce koje smo nekada nesvesno ponavljali.

Prestajemo da tražimo sigurnost tamo gde je nema.

Da dokazujemo svoju vrednost.
Da pristajemo na sumnju, tumačenja i čekanje samo zato što nam je do nekoga stalo.

I tada se dogodi nešto zanimljivo:
osećanja ne moraju da nestanu.

Neka tek tada postanu jasna.

Jer postoji ogromna razlika izmedju:
„Potreban si mi da bih bila dobro.“
i
„Dobro sam a ipak te osećam.“

Prvo traži garanciju.
Drugo može da podnese i odgovor koji ne želi.

Prvo se boji granice jer bi mogla da udalji drugu osobu.
Drugo postavlja granicu jer više ne želi da izgubi sebe.

Prvo se drži za „možda jednog dana“.
Drugo zna da, ako postoji nešto stvarno, ono ne mora da živi od nagadjanja.

Može da postoji u istini, jasnoći i uzajamnosti.

Možda pravo oslobadjanje zato nije trenutak kada prestanemo da osećamo.

Možda je to trenutak kada shvatimo da možemo voleti, a da ne zavisimo.

Da možemo želeti, a da ne čekamo beskonačno.
Da možemo biti povezani, a ipak ostati svoji.

I da neizvesnost više nije mesto u kojem pristajemo da živimo.
Ona postaje samo prostor kroz koji prolazimo bez gubitka sebe.

Autor: Jasmina Jovanovski

Jasmina Jovanovski