Za tebe,

skinula sam svoja meka krila,

i predala se smrtnosti

tvojih nježnih ruku

ne sanjajući o

mogućnosti nepovrata u sebe..

 Sav prah zvijezda

udahnula sam u tvoj dah

 ne bi li tvoja ljubav

 svemirnom dubinom

 disala,

 ne bi li ekstaza

 vihora spiralnog

 odvela oboje

 do sazviježđa

 našeg prvog krika

 rađanja jedno iz Jednog..

 Možeš li me tako duboko voljeti,

 kao ja tebe,

 u ovom paperjastom naziranju jutra?

 Ako ne,

  idi...

  Ponovo ću staviti krila,

  i poletjeti

  u kraj,izvan snokraja

   gdje tužne vile

  suze svoje

  Majci od jezera kristalnog

  poklanjaju...

  Pa ću poletjeti opet,

  ali nikad više

  tebi

  u zagrljaj...