Dugo sam koračala uskim prolazom

i, kad sam došla labirintu do kraja,

podigla sam oko sebe visoki bijeli zid

da me od ljudi dijeli, a sa nebom spaja.

 

Ciglu po ciglu gradila sam bedem

sve dok nije postao viši od mene…

Rukama se sad hvatam za rub i malo virim

jer među zidovima ovim nit' išta cvjeta, niti vene.

 

Kažeš, zarobit će me te cigle,

a zaštiti od ničega neće…

Da… i kad pjevam ne čuje se

jer zidovi samo potmulo ječe.

 

Evo, ciglu po ciglu ja bacam sada…

Vidjet ćemo jesi li bio u pravu…

A ti… odmakni se malo, čisto zato

da ti ne padne štogod na glavu!

 

Među prstima svojim drobim komadiće zida

dok ne postanu sitniji od praha…

Večeras ću prespavati na proplanku, pod zvijezdama,

s osmijehom na licu i bez trunke straha!

 

U snu grlim te, kutove usana ti ljubim…

Idi… i ja sam spavat moram poć'…

Zvijezde trepere… od njihovog se sjaja gubim…

Zatvaram pospane oči… Laku noć! Laku noć!